Ово није нова појава. Пре скоро сто година, у хаосу после Лењинове револуције, за Кијев су се отимали Немци, бољшевици и следбеници Симона Петљуре, претече данашњих Бандероваца. По роману Михаила Булгакова о догађајима из тог времена, „Бела гарда“, пре пар година у Русији је снимљена мини-серија. У четвртом делу има једна сцена, негде од 47. до 49. минуте, где протагонисту – доктора Турбина – присилно мобилишу Петљуровци. Од Турбинове гимназије направили су болницу, којом управља његов некадашњи колега, Курицки. Он се Турбину обраћа на „украјинском“, али добија антологијски одговор:
„Извините, али ја вас ништа нисам разумео.“
Какве везе то има са Србима и ћирилицом? Велике. Није први пут да се бавим овом темом, и нажалост сумњам да ће бити последњи, али шта да се ради кад људи једноставно не обраћају пажњу?
Постоје две групе које у Србији проповедају латиничење. Прва, коју чине заведени, се позива на лењост и неписменост: њима је мачећа латиница тобоже једноставнија, модернија, шта ли већ. То просто није истина.
Док је кусо-латинична лењост још некако и важила као аргумент у доба ране СМС-технологије и Нокија са бројчаницима, појавом паметних телефона са виртуелним тастатурама тај изговор губи сваки смисао. Чак штавише, нови уређаји отежавају писање кусом латиницом, јер су програмирани да је аутоматски „коригују“ на енглески или који већ латинични језик. А оспособљавање ћириличне тастатуре траје целих тридесет секунди, или мање.
Ја ево сред Америке већ више од десет година без икаквих проблема користим ћирилицу да пишем на српском – и на Соколу, и на твитеру, и на фејсбуку, било где – а кад треба да пишем на енглеском пребацујем се на енглеску латиницу. Зашто би то било напорно у земљи где је српски у свакодневној употреби? Не разумем.
Други, пак, заговорници латиничења усвојили су онај дух самопорицања о којем пише Мило Ломпар: прихватили су непријатељске вредности, обрасце понашања, писмо, језик, мисли, мисаоне процесе и уопште све, као своје. Погледајте било коју интернет-страницу следбеника квислиншког култа, биће вам одмах јасно.
Да је латиница „равноправно српско писмо“, зар би је аустроугарски окупатори силом уводили 1915? Зар би је мржњом према Србима опседнута КПЈ систематски спутавала и тихо убијала? Ко не зна срамотну историју затирања ћирилице, нека је прочита. Па после нека се служи латиницом „јер је тако лакше“, модерније, или шта већ – ако му дозволи савест.
Лично смартам да је ћирилица најпрактичније писмо живог српског језика, скројено по његовој мери, и да наметање латинице – кусе или оне са квачицама, свеједно – представља насилно облачење неписмене кошуље шивене по туђој мери. Латиничење није никакав напредак, већ манифестација или лењости, или зле намере. С тим на уму, шта нам је чинити?
Гледам у неверици како се разни заштитници ћирилице понашају као монтипајтоновске карикатуре. Никад више друштава за заштиту (не одбрану!) ћирилице, а мање ћирилице међ’ Србима. А свима је заједничко што заговарају законе и њихову примену.
Аман, људи, па какви се то закони данас у овако обездржављеној, пожутелој, преумљеној, и уназађеној Србији поштују? Спроводе? Примењују? Уставни суд се проглашава ненадлежним за устав; адвокати месецима штрајкују; председници, премијери и министри раде шта им је воља. Притом човек који само што не изговори оно апсолутистичко „држава, то сам ја“ своју функцију без трунке самосвести описује као положај „потрчка и послушника“ Брисела и Вашингтона – а свако мало даје изјаве о неопходности „промене свести“ и „преумљавања“. У таквој земљи, са таквим властима, ви бисте да се доносе и спроводе закони о заштити и употреби ћирилице?
С дужним поштовањем, али ћирилица се не брани манифестима, изјавама, лобирањем или позивањем на овај или онај закон. И нема потребе да се „чува“ или „штити“ – као да је, не дај Боже, некаква егзотична и угрожена животињска врста! Зар не би било логичније да се направи друштво за неговање или промоцију ћирилице? Или још боље: „Друштво српске писмености“, где се употреба латинице у старту сматра знаком некултуре? Душмани управо тако деценијама нападају ћирилицу – као тобоже примитивно, сељачко, назадно писмо. Та техника управљања утисцима делује и у супротном смеру. Само покушајте, видећете.
Јаловим причама о законима, указима и амандманима шири се безнађе и апатија међу самим народом, који као ништа не може да уради на очувању свог језика и писма (а да о идентитету, култури, вери и цивилизацији тек не говоримо). Катастрофална категоричка грешка. Јер управо је народ тај који чува и брани ћирилицу – њеном употребом у свакодневном животу.
Како? Тако што ће народ да инсистира на постојећим законима, кад држава већ неће. Тако што ће да одбије општење на латиници, у свакој прилици – при испуњавању формулара, у пошти, у банци, у продавницама, итд. Тако што ће се према латиници односити као према симболу некултуре, непристојности, немара или чак непријатељства – ако уместо добронамерних али заведених људи има посла са острашћеним аутошовинистима.
Надам се да смо се разумели.
ПОНОВО ПРОЧИТАТИ
Небојша Малић: Ћирилица
Три занимљива текста освануше недавно на НСПМ: један на Бадње вече, један пред нову годину, а један јуче. Прво је Василије Клефтакис понудио студију о систематском затирању ћирилице, са све табелама и графиконима. Онда је Никола Танасић прокоментарисао један заиста глуп (али и зао) текст Жутитике о српском писму. На крају је причу о ћирилици заокружио одличан есеј Александра Ђикића.
Дилема, у ствари, и не постоји. Ћирилица је оригинално српско писмо, створено за потребе овог народа и његовог језика. Можемо да расправљамо до које мере је Вукова реформа отуђила савремени српски језик и правопис од својих историјских корена и братских језика попут руског, али ваљда је неспорно да је и Вукова ћирилица аутентичнија од некаквог римског писма са накалемљеним квачицама?
За очување ћирилице, односно супротстављање пројекту расрбљавања чији је саставни део наметање гајевице, није потребна никаква државна репресија, никакво судско кажњавање, забране, и слично. Довољно је само да се свесно чини напор да се пише сопственим језиком и писмом, а да се према онима који то не чине примене мере друштвеног остракизма, од пријатељског савета, преко подсмеха, па све до бојкота.
То, дабоме, неће имати неког великог ефекта на kulturkämpfer-e из невладничко-жутократских редова, који латинишу из политичких и идеолошких разлога -али њих свакако морамо да се решимо како би физички опстали, тако да је њихов став према ћирилици небитан. Што се трговаца тиче, најбоља мотивација је профит: када они који користе гајевицу примете да због тога губе промет, видећете колико ће брзо да је напусте. Не каже бадава народ: „Пара врти где бургија неће“. Не односи се та изрека само на мито…
На крају, највећи савезник ће нам бити технологија. Баш ти мобилни телефони и компјутери, за које злобно-будаласта новинарка тврди да нису исплативи на ћирилици. Како? Просто. Водећи светски произвођачи софтвера нису добили допис од Невладе Жутије да све има да буде на кусој латиници, већ у оквиру сваког оперативног система постоји уграђена опција за „српски – ћирилица“. Гугл сваку страницу на гајевици идентификује као Croatian, док све писано на српској ћирилици лепо идентификује као Serbian. Па ко хоће да се сматра Croatian нека пише гајевицом.
СМС и мобилне телефоне са физичким тастатурама увелико замењују „паметни телефони“ са виртуелним и програми за дуже поруке. И што је најлепше, сви ти програми имају аутокоректор за енглески (будући да енглески има глупа и конфузна правописна правила, па англофони често погрешно напишу речи), који све писано кусом латиницом преврћу у (по њима) исправан енглески. Будући да постоје виртуелне тастатуре на српској ћирилици, и да текст писан на њима неће да масакрира енглески аутокоректор, упитајте се колико ће брзо „текстери“ да почну да пишу на српском, из чисте фрустрације?
Знам да је иронија што управо Империја нуди технолошко решење за супротстављање сопственом пројекту „културног чишћења“ Срба, али тако иначе функционише Божија правда.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3gv