НАПОМЕНА: Значајно скраћена и ублажена верзија овог текста, без носеће фотографије тадашњег министра просвете Ж. Обрадовића (фото: Владимир Гогић), објављена је на сајту Нове српске политичке мисли 25. јануара 2013. Изостављени делови су овде дати масним словима.
Враћање Св. Саве у школе и прослава школске славе требало је да означи нешто што се, помало патетично, зове „повратак себи“. Али, 6. октобар 2000. никако није био повратак у 5. април 1941, ако разумете шта хоћу да кажем. Проток времена није оличен само у оним (Интернет) манијацима који користе сваку прилику да опљуну све што вуче на српско и православно, него би се могло инсинуирати да се такво нешто запатило и код министра просветног (и „научног“), у СПС-у и Мегатренду нареченог Жарка Обрадовића. Јер, како разумети „препоруку“ Министарства просвете школама да „славу Свети Сава ове године обележе раније, у петак, 25. јануара, уместо 27. јануара када је та слава по црквеном календару“ – једино као „ако баш мора тај Св. Сава не мора на Савиндан“!
Фото: Владимир Гогић
Када сам се мало повратио од шока, прво сам помислио да Жарко О. школску славу доживљава као обележавање почетка ОРА „Свети Сава“, али ми је касније синуло да он заправо, као човек, комуниста и социјалиста, Савиндан доживљава као прославу Осмог марта. (Старије колеге су ми скренуле пажњу да, ако осми март пада у суботу – прослава се организује у петак, а ако се баш погоди да је те године празник жена у недељу – цвеће за колегинице стиже у понедељак.) А кад је прослава једне такве светковине у славу жена у статусу покретног празника – што министар не би померио и школску славу, убијајући тако верску димензију Савиндана и сводећи је на неку врсту Дана младости (који је, не заборавите, такође произвољно био одређен). У Срба, ако нешто није прослава него је слава у част хришћанског свеца онда постоји 1) тачно одређен датум, 2) жито, 3) свећа, 4) колач и 5) свештеник који тај колач сече; уобичајено је да постоји и закуска након тога, која би у овом случају померања са мрсне недеље пала на посни петак! Да овај министар просвете има проблем са планирањем календара кад је реч о хришћанским празницима мислим да достојно сведочи и податак да се последње две године Васкршњи распуст завршава на Други дан Васкрса: биће да нам је Ж. О. побркао да се Први мај обележава два а Васкрс слави цела три дана!
Гледајући биографију и изјаве доброг човека из Берана, помислих да сам се можда огрешио о њега – да је Жарету једноставно формацијски запала просвета, забран у којем је он свој на своме и ресор од кога је свако у овој земљи дигао руке, те да се ни он за то место није превише отимао. (Што рече ономад Душко Радовић: „Ми се не бисмо тих положаја прихватили ни кад бисмо могли да их обављамо.“) Хоћу да кажем – могуће је да у свему овоме нема зле намере, заменику председника СПС-а морали су дати неко место у Влади, пос’о је такав, једноставно се мученик Жарко О. у свему овоме не сналази а ништа нема ни против Светог Саве, Христа, Цркве (чак би можда све то и славио, кад би му се обећао останак на власти). Јер, ако човек у виду нашег министра просвете (и науке) изјави да „захваљујући Вуку Стефановићу Караџићу имамо азбуку, захваљујући њој имамо реч. Имамо могућност да запишемо прошлост, да запишемо своју будућност“ (Изјаве.срб), онда морамо да се запитамо да ли можда проблем не лежи у томе што за Жарка Обрадовића „у почетку беше Вук Ст. К.“ а да за оне пре њега није ни чуо?
Аутор је (и) наставник математике
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2O