Различите цркве, једно само крштење
(Famiglia Cristiana, 21. 1. 2015)
Осмог децембра 1965, на дан затварања Другог ватиканског концила, Енцо Бијанки (Enzo Bianchi) населио се сâм у једну сеоску кућу без воде и без струје у природи код Мањаге (Magnago), на морени између Иврее и Бијеле (Ivrea, Biella). Прве три године живео је у самоћи, у друштву Јеванђеља и списа црквених отаца. Затим су стигла прва браћа и прве сестре.
Енцо Бијанки
Данас монашка заједница Бозе (Bose) има још четири братства (Остуни, Асизи, Ћелоле и Ћивитела, Ostuni, Assisi, Cellole e Civitella) и броји скоро стотинак што монаха, што монахиња, шест националности које долазе из различитих хришћанских Цркава. Бозе је референтна тачка за екуменизам, потврђена признањем које је стигло прошле године од папе Франциска, који је желео Енца Бијанкија као консултанта Понтификалног савета за промоцију уједињења хришћана (Pontificium consilium ad unitatem christianorum fovendam). Поводом Недеље дијалога, вратимо се мало на корене и питајмо Бијанкија зашто је екуменизам важан за Цркву.
„Екуменизам је“, објашњава старешина манастира Бозе, „важан зато што га је желео Исус Христос, кад је тражио да Његови буду једно и учинио да веродостојност Јеванђеља и хришћанске поруке зависи од способности хришћана да се не раздвајају и да практикују љубав. Последња Христова молитва Оцу, пре него што ће умрети („Оче свети! Сачувај их у име своје, оне које си ми дао, да буду једно као и ми“, Јн 17,11) није нека мода или знак времена, као што неко каже, него чини суштину Јеванђеља. Не може се бити хришћанином а да ниси екумениста. Ово пак нарочито важи за једног католика, који има позив на католичанство [универзалност, прим. СЂ]“.
Шта значи практиковати екуменизам?
– Пре свега препознавање да ако је једна особа крштена и позива се на Исуса Христа, да је она део Христовог тела, које је сада у историји Црква. У ово тело се улази Крштењем. Не знам колико њих је тога свесно, плашим се да већина мисли да тело Христово чини само католичка Црква. Напротив, тело Христово уједињује све оне који су примили Крштење. И Црква у „Символу вере“ исповеда само једно Крштење. Бити свесни чињенице да нас Крштење утеловљује у Христа, чини нас његовим удовима, показује у једном другом светлу однос према другим хришћанима; пре него што их видим као засебну браћу, шизматике или као оне који не учествују потпуно у исповедању вере, сматрам их, у сваком случају, деловима Христовог тела, као што сам ја.
Заједница коју сте основали рођена је пре 50 година, у доба Концила. Како се променила екуменска клима са Другим ватиканским концилом?
– Довољно је рећи да је пре мало више од 60 година, парох из мог места тражио да гађамо камењем протестанте који су долазили да продају Библију. Сада се ово више не дешава, пут Концила је за католичку Цркву био једна потпуна и радикална промена. Пре нисмо могли ни да се молимо са другим хришћанима. Не могу заборавити да сам чак имао проблеме због учествовања, са 18 година, на једном богослужењу Валдежанске цркве; парох ме је скроз децидирано цензурисао. Данас су све заједнице позване да се моле заједно, то и чине, дакле настала је промена.
Шта је још остало да се ради?
– Наравно за видљиво јединство пут је још врло дуг и ако сам се у неком тренутку надао, нарочито 70-тих, да сам са одређеном вероватноћом могао дочекати неко приближавање, јединство за време док сам жив, данас су проблеми постали много дубљи. Сам екуменски пут је постао тежи и комплекснији. Постајемо свесни да није лако доћи до јединства, мислећи о њему у категоријама кратког времена, ни као хришћани великих, традиционалних, односно историјских Цркава. А да не говоримо о заједници са онима који припадају свету еванђелиста, пентакосталаца-харизматика.
У бази, на нивоу парохија, какав тип искустава може да се има и како се може напредовати на том путу?
– Будући да смо у Италији, као католици, многобројнији од православних и реформиста и не постоји могућност једнаке размене, било би важно, у неким приликама, у нашим парохијама чути реч једног пастора или православног свештеника, учествовати на неким њиховим празницима и нарочито имати храбрости да читамо нека дела која се тичу вере, духовности православног или еванђелистичког света. Ово би омогућило да дубље удахнемо ваздух.
Неки предлог шта бисмо могли читати?
– Неке текстове од Паола Рика (Paolo Ricca), који је у свим својим књигама маестралан, а он је из Валдежанске цркве. А за православне Цркве довољно је поменути књиге екуменског патријарха Вартоломеја I… Питам се да ли у породицама, парохијама људи имају приступ овим књигама? Како се дају на читање многи томови који припадају католичким писцима и тако успева уплив на живот многих верника, тако треба препоручивати дела некатоличких аутора који могу бити од велике користи да би се живела вера усред данашњег света.
Ускоро ће бити два важна догађаја за хришћанске Цркве. Године 2016. требало би да се одржи Сабор свих православних Цркава; затим ће 2017. протестанти прославити 500 година од Лутерове Реформације. Шта значе ова два састанка за католичку Цркву?
– Сабор је за православне од капиталног значаја јер нису ниједном имали општи Сабор после првих седам екуменских Сабора који су одржани у заједници са Црквом Рима. Православни су у правом смислу речи сестринске Цркве; јединство између њих олакшаће пут према видљивој заједници у разликама. Проблем са католицима је једино у универзалној служби Римског епископа. Они прихватају оно што се живело у првом миленијуму: на то би требало да се усредсредимо и тражимо само да папа, слуга заједнице на универзалном нивоу, може вршити своју службу сваки пут када ове Цркве имају потребу. За нас је овај Синод прилика да упознамо боље ове Цркве и да им можемо помоћи.
А протестантски јубилеј?
– Реформа је веома важна; она је представљала једно раздвајање и комадање западне Цркве. То је рана коју, важно је нагласити, Лутер у почетку није желео. У једном тренутку се нашао у ситуацији у којој једном пређени пут више није био пут сабирања и јединства и изродила се шизма која је значила осиромашење и за католичку и за реформистичку Цркву, које су кренуле свака својим путем без симфоније католичности у смислу Вјерују. Овај скуп за нас може бити подсећање на оно што Јеванђеље наставља да призива: реформа Цркве, semper reformanda. Тај термин, реформа, папа Франциско нема страха да користи.
Како папа Франциско живи екуменску димензију?
– Франциско је проузроковао једну велику промену нарочито у православном свету. Добили су знаке признавања да су Црква, што су и очекивали. Постоји једна изјава патријарха Вартоломеја коју мас-медији нису истакли: „Сада православни немају више страх од Рима.“ Речи које је Франциско рекао на почетку своје службе, „епископ Рима“, важне су за православне, који су спремни да признају примат Римске Цркве на основу онога што смо живели заједно у првом миленијуму. И онда, имамо једну новост: Франциско позива на екуменизам не само традиционалне Цркве, него и нове Цркве еванђелистичко-харизматично-пентакосталне јер баш, као што је рекао на сусретима које је имао, сигуран је да је Крштење одлучујуће за припадност телу Христовом. И на неки начин они су његова браћа. Ова оптика је нова за целу католичку Цркву: инаугурисао ју је он, са понизним стилом који је много важан за екуменски пут.
Vittoria Prisciandaro
Са италијанског посрбила: Сузана Ђуровић
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3c9