УВОДНА ОБЈАШЊЕЊА
Драгољуб Збиљић
Полазећи од чињенице да је „Стање ствари“ 5. јануара 2015. обновило неку врсту изузетно корисног позива на обједињавање ћириличара (бораца за враћање пуног живота ћирилици међу Србима, што је директно у складу и са Чланом 10. Устава Србије, који је 2006. и српски језик поново привео општој пракси у свету и језик Срба довео на „природно стање ствари“ – вратио је уставном одредбом у Члану 10. и језик Срба у једноазбучке стандардне језике, али се та одредба не примењује доследно и свуда) – Удружење „Ћирилица“ жели да предочи почетни предлог о сједињавању посебних удружења у неку врсту њиховг савеза. Такав став смо имали још пре четири–пет година, али та идеја тада није остварена. Сигурни смо да би то било корисно. Верујемо да би и сви други ваљало да буду спремни на евентуалне опроштаје и извињења онима који су се ма због чега осетили увређеним, јер ћирилица треба да буде изнад свих нас појединаца. Ако би се то догодило, могли бисмо се буквално поново спријатељити (ако није било, наравно, једино физичког насиља у претходном неспоразуму, а било је у једном случају и тога).
Искуства у раду првог Удружења „Ћирилица“
Нећемо говорити о именима, него о чињеницама без навођења имена да се не би ушло у „српска посла“, тј. у неизбежна „препуцавање“ (Ако се неко препозна, нек се јави па да полемишемо или интерно или, може, наравно, и јавно.)
Удружење заа заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (Нови Сад) које је основано у званичним списима и наведено у Статуту „Ћирилице“ – „за целину подручја српског језика“. „Ћирилица“ сматра „целину српског језичког подручја“ све средине где се говори српским језиком па и језиком где нам не треба никакав преводилац за споразумевање. Ако нам негде на терену језика треба преводилац, то лингвистички није више подручје српског језика и тамо можемо оснивати удружења или повереништва само по законима сваке дотичне државе чији се службени језик користи. На пример, у Љубљани можемо имати удружење или повереништво само по словеначким законима. Тако и друге на терену другог службеног језика. А и иначе, нормално је да у другим државама можемо оснивати своја удружења или повереништва само ма основу њиховог устава и закона.
Организација рада на терену остала би по правилима која већ владају. Остала би сва постојећа удружења с минималном променом назива само београдске „Ћирилице“ у „Наша ћирилица“ или „Народна ћирилица“ и сл. да се, по Члану 16. Закона о удружењима, не ствара никаква забуна у томе које је то удружење.
Ми у „Ћирилици“ имали смо и сачињен Нацрт Статута Сједињених удружења, али смо га негде затурилки зато што нисмо остварили ту идеју, па бисмо могли поново да сачинимо нацрт или нека га сачини неко друго удружење. Свеједно је које.
Оно што је неко спомињао да је могуће преко удружења обезбедити „неку парицу“ и присвојити је, сумњамо да је то могуће у овим условима. Ми у „Ћирилици“ то никада нисмо успели. Све што смо обезбедили из државних институција (тога је било раније, а после 2010. године нисмо успели, могли, стигли или умели да обезебедимо готово ни један једини динар, Нас неколико је редовно плаћало чланарину (сасвим редовно само два-три члана, а ми други шта смо дали то је ишло на текуће трошкове за акције, путне трошкове или за штампање књига. Никакав хонорар никада нисмо имали да исплатимо никоме. Једино смо успели, док је био министар културе Драган Којадиновић, да обезбедимо три пута новчани износ од по 50.000 динара за исплаћивање годишње награде за најбољу књигу о ћирилици. То смо успели три пута да обезбедимо – за 2005, 2006. и 2007. годину. И никада ништа више од тога.
РАЗРАДА ИДЕЈЕ О СЈЕДИЊАВАЊУ
Циљ сједињавања. Циљ сједињавања јесте – ојачавање идеја и стручних снага за јаче, стручније и успешније притиске на институције државе и науке да што пре реше проблем са српским писмом који постоји и даље из два основна разлога. Први разлог је нерешено питање норме у српском језику на начин како се у пракси нормирају сви други значајнији језици у свету. Наиме српска лингвистика је увела беспримеран у свету изузетак одредивши за писање српског језика два писма у алтернативној функцији. А вербално предлагање да ћирилица буде у предности, из много разлога, не може да да очекивани резултат да ћирилица буде у предности, Напротив, ћирилица се све више маргинализује и смањује се њен проценат у српском језику с мањим променама горе или доле, али у суштини нема виднијих промена набоље у пракси. Тај кључни узрок, лоше решено питање писма у лингвистичким институцијама и у лингвистици производи други кључни разлог што се по инерцији, онда, не спроводи формално исправна уставна одредба у Члану 10. о српском језику и ћириличком писму. Ако се узме у обзир да је Уставни суд у једној одлуци измислио „латиничко писмо српског језика“ које постоји у ранијем уставу у вези са српскохрватским језиком, они су сада имали ту одредбу из Члана 8. Устава Србије из 1990. године па је применили у тумачењу важећег Члана 10. Устава Србије из 2006. То је беспримеран правнички случај у свету да актуелни Уставни суд, уместо да чита важећу одредбу, он је тумачио ту важећу одредбу на основу раније, неважеће одредбе. Чист светски преседан у читању актуелне уставне одредбе. Да би се то одстранило, потребне су много јаче, утицајније лингвистичке напоре, а онда и правничке снаге да се оствари, прво, исправно, у складу са светском праксом, нормативно решење питања писма у језику Срба и да се оствари стручно, веродостојно читање исправне уставне одредбе о српском језику и писму. Српски народ и у томе трпи тежак преседан. Наиме, у свету је нормално да лингвистичка наука решава питање писма, код нас је само уставна одредба то питање исправно одредила у складу са светском праксом.
Зашто смо убеђени да нам је потребно и корисно сједињавање удружења и њихово боље кординирање у раду?
После практичног разбијања „Ћирилице“ на два дела (2005; ако погрешимо за годину, лако ћемо исправити) наш утицај и поштовање у било каквим институцијама државе и лингвистике и међу утицајним људима осетно су слабили. А после разбијања на три дела, тај утицај је толико ослабио да нам је после тога било веома мало простора у свим класичним средствима обавештавања (новине, часописи, радио, ТВ и сл. Једино смо имали доста простора у интернетским средствима обавештавања (на „сајтовима“), на чему им треба бити захвалан до неба и признати да су то данас најслободнија средства обавештавања у Србији. Па иако често има и неприхватљивих личних увреда највише, изгледа, због тога што је ту могуће писање под псеудонимима, ипак су та интернетска средства обавештавања одиграла и данас играју (а сигурно ће играти у убудуће) веома важну улогу у обавештавању грађанства. Па и поред чињенице да та средства не прати претерано велики број људи, она су веома значајна. Посебно због чињенице да се у класичним гласилима веома тешко одлучују да пишу озбиљније критике моћних државних и лингвистичких институција.
КОНКРЕТНО О СЈЕДИЊАВАЊУ
Начин обједињавања рада удружења, тј сједињавања или приступања. У сједињена удружења се приступа после донетих одлука на седницама управљачких органа појединачних удружења.
Зашто назив Сједињена удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица српска“ где је скраћени назив „Ћирилица српска“? Један од могућих, по нашем убеђењу најбољих, назива јесте Сједињена удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица српска“ (као Матица српска). (То „сједињена“ мислимо да не треба ни у предлогу ни у пракси никако да значи укидање било ког новооснованог удружења. Значи, остала би сва удружења на броју, а нова новоснована удружења би се само прикључивала, наравно добровољно на њихов захтев или молбу (свеједно). Предлог званичног, службеног назива је дакле: Сједињена удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица српска“. (Ако су могле функционално и корисно да се сједине америчке државе, вала би могла да се сједине и српска удружења за заштиту српске ћирилице.)
Да ли је тај назив по закону? Мислимо да тај назив не треба нити може да забрани било који закон. Ако не може да се забрани испуњење жеље да дамо својој деци име по својој жељи, како би се могла забранити наша жеља да такво име дамо и заједници удружења (групи људи обједињених једним заједничким друштвеним интересом)? То би, уосталом, испитали у законима наши правници, па чак и да тај назив није наведен у закону као могући, лако бисмо нашли минималну измену назива да би се назив озваничио.)
Седишта централе „Ћирилице српске“: Нови Сад. (За адресу бисмо видели накнадно.)
Зашто Ноиви Сад?
Из много разлога, а кључни разлог је и политички и државни (нећемо објашњавати детаљно зашто, јер је то прилично јасно и на први поглед. (Само један разлог: није добро из много разлога да неко помисли да „све одвуче Београд“. Београд, као главни град, истина, и треба, по нашем мишљењу, доста да „одвлачи“ и да има у себи већину важних институција , али је корисно за државу, политику и народ, као и за равномернији просторни и месни распоред значајних институција да нешто важно буде и у „провинцији“.)
УПРАВЉАЧКА ТЕЛА СЈЕДИЊЕНИХ УДРУЖЕЊА
Скупштина „Ћирилице српске“. Скупштина би имала председника с мандатом од четири године или колико је предвиђено законом. Број посланика Скупштине био би у зависности од тога колико има удружења. На пример, ако их је пет – било би петнаест посланика, из сваког удружења по три, на чијем би челу био, по функцији, председник Скупштине удружења. други би био заменик председника и још по један изабрани члан дотичног тела.
Управни одбор „Ћирилице српске“. Постојао би председник Одбора и чланови. Из сваког управног одбора удружења по два, и то би по функцији били председници управних одбора и заменици или неки други члан, изабран на седници дотичног тела.
Надзорни одбор „Ћирилице српске“. Одбор би имао председника. Свако удружење даје по једног члана Одбора. То би по функцији био председник Надзорног одбора сваког удружења. То значило, ако је пет удружења, онда би Надзорни одбор имао пет чланова.
Седнице Скупштине „Ћирилице српске“, Управног одбора и Надзорног одбора. Седнице би биле једна редовна – годишња и ванредне по договору и предлогу из удружења. Редовна седница – једна годишње, на Дан оснивања „Ћирилице српске“ (Дан бисмо изабрали консензусом. А и све одлуке можемо да се договоримо да буду пожељно консензусом или двотрећинском већином. Ако нема консензуса нити двотрећинске већине, онда одлучују председници Скупштина удружења консензусом, а ако не може консензусом, онда простом већином гласова. Већином – да се не би догодило стајање у раду – ни напред, ни назад, закопани у месту.
Начин присаједињења „Ћирилици српској“. Поднети Скупштини захтева или молбе из сваког удружења. Одлуку о прихватању захтева или молбе доноси Скупштина „Ћирилице српске“ или Управни одбор (зависи како се договоримо).
Заступник „Ћирилице српске“. То би био председник Скупштине или неко други по нашем договору. Ако њему истакне мандат на седници Скупштине, исти заступник би остао или би се нови бирао на седници Скупштине. То би се морало одлучити консензусом (сагласношћу свих удружења).
Комисија за награде и признања „Ћирилице српска“. Број чланова — колико има удружења. Свако удружење даје свог члана Комисије. Комисија ће донети назив награда и назив признања. Награда је новчана, а признања су духовна или како их означимо?
Основни разлози за искључивање из удружења и из „Ћирилице српске“. Физичко насртање искључује појединачног члана аутоматски и из удружења и из „Ћирилице српске“, без расправе, наравно уз сведочење ко је први ударио, а нема никаквог разлога који би оправдао физички насртај члана на другог члана, осим у самоодбрани. Други разлог искључивања је – одбијање да се уплати минимална новчана сума предвиђена по договору. (Можда динарска противвредност сто евра, или више ако мислимо да ће удружења моћи више да дају. Ми мислимо да може да се обезбеди и више, али то мора бити добровољно и солидарно у већем износу. Неко удружење, можда, неће моћи само да дâ ни 100 евра у динарској противвредности.) Трећи разлог искључивања је – непоштовање Кодекса или Правилника понашања чланова. (Правилник треба да се донесе на седници Скупштине „Ћирилице српске“.)
Остало бисмо се све договорили по принципу: „Договор кућу („Ћирилицу српску“) гради. Мислимо да би „Ћирилица српска“ имала неког утицаја на оне који одлучују о томе шта ћемо и како ћемо с ћирилицом у српском језику.
Једини стручни унапред услов сједињавања из Правилника мора бити – једноазбучје (и) српског језика у лингвистичкој науци и струци, пре свега, а онда, следствено томе, и у Уставу и законима и употреби писма и српског језика (као и сваког другог језика у свету), јер друкчије није могуће сачувати своје писмо. Једноазбучје подразумева српско писмо (а друго писмо осим ћириличког није ни озваничено никада за све Србе. Дакле, нема више, пошто нема ни Срба католичке вере у Срба никакве општесрпске латинице, јер је „(опште)српска латиница“ брука српских лингвиста и филолога, јер је она непостојећа, чист доказани фалсификат, а „Вукова српска латиница“ је вишеструко доказан фалсификат Петра Милосављевића, не знамо из којих намера, али свакако не из добрих намера, тј. не из жеље за истином; наравно, ако се открије документ о томе да је, евентуално, Вук неку латиницу сачинио, ни тада то није „општесрпска латиница, јер ју је, евентуално могао илегално сачинити за браћу Хрвате (јер су Срби већ имали своје ћириличко писмо), као што је Ђура Даничић сачинио један латинички састав, али само за католичке кориснике српског језика, боље речено само за Хрвате. Као што се зна, Хрвати су од Даничића усвојили једино слово за ђ. Али, како је то он радио у Хрватској, док је радио као тајник у ЈАЗУ, он је само био играч у хрватском лингвистичком тиму тада, па звати ту латиницу због тога једног Ђуриног слова „ђуриницом“, како неко написа ових дана, будалаштина је беспримерне врсте.
ЗАКЉУЧАК
Закључујемо да би било корисно сјединити сва удружења за ћирилицу у једну асоцијацију којој предлажемо назив Сједињена удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица српска“ и предлажемо да сви у удружењима о овоме разговарају, да ово размотре и да се, за први почетни корак, нађемо на састанку у четвртак, 29. јануара у Новом Саду, Војвођанских бригада 17, тачно у подне. Тај дан и место планирају се из два разлога, повода.
Први повод је подсећање на стогодишњицу прве опште забране српске ћирилице на целом подручју српског језика, као и исте такве забране српске азбуке у окупираној Србији у Првом светском рату и, уместо ње свуда уведене ондашње и данашње хрватске верзије латинице за језик Срба. То је у Србији била прва појава хрватског писма у писању српског језика. То је јединствен случај забране једног писма у Европи и окупацијског наметање туђег писма за Србе. Касније се то наметање хрватске латинице наставило посебно у току НДХ и у комунистичкој Југославији, нарочито после Новосадског договора (1954), откада је међу Србима и у Србији превладала наметнута хрватска латиница у општој употреби у приближном проценту: 90 одсто хрватске латинице према 10 одсто српске азбуке. То је стање (тј. положај латинице у српском језику) апсолутно неуставно, оно је противно уставном и људском праву Срба на свој језик са својим писмом и то је антикултуролошки и антицивилизацијски чин, недопустив по свим унутрашњим и међународним документима о праву сваког народа на његов језик и његово писмо.
Други разлог да почетни корак у сједињавању учлинимо тога дана јесте и приказивање прве књиге која говори о апсолутном, општем, стопостотном ћирилицоциду ма целом подручју јетика Срба у окупацији и деведесетопроцентном ћирилицициду у данашњем миру који је почео да се заводи „постепено“ за ћирилицу од Новосадског договора (1954) до данас (21. јануара 2015, када ово пишемо).
ПРЕДЛОГ
Предлажемо из Удружења „Ћирилица“ да се у четвртак, 29. јануара 2015. године тачно у 12 сати састанемо у сали Еколошког покрета у Новом Саду, Војвођанских бригад и да то буде почетни корак у договору о овоме о чему смо напред писали.
Нови Сад, 21. јануара 2015. године
За „Ћирилицу“
Проф. Драгољуб Збиљић, председник Скупштине
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3bL