Читање је посебан начин комуникације, а семиотичари и сви који се баве теоријом рецепције слажу се да читање подразумва продуктиван, стваралачки чин. А да ли је то данас тако, или смо ближе оној Соларевој истини да би читање требало да буде негде између рада и разоноде, али да је оно постало само рад или само разонода?
Сасвим је извесно да се исувише тешко прилагођавамо експлозивним променама у најшире схваћеној комуникацији. Енормна количина информација и њихова доступност доводе до непрегледности и проблема у избору и важности. И оно најгоре – губи се осећај целине и смислености. Ми када приступамо читању очекујемо неки смисао целине. И не престајемо да читамо књигу, есеј или чланак зато што нема више информација – престајемо у оном тренутку када нам је изостао наговештај целине. А ваљда је свима јасно да идеал (само)образовања не би требало искључиво да се своди на прикупљање података из разних области, већ и на моралну оријентацију и естетичке вредности без којих не постоји ни једно уређено друштво.
На жалост, од тог уређеног друштва нема ништа, а више је него очигледно да живимо у доба такве релативизације укуса да се то може сматрати губитком сваког укуса. Како је то Честертон у свом есеју О читању оригинално приметио: “Посебно у немирним епохама као што је ова наша, на свету се појављују специфична струјања. У старим временима она су називана јересима, а сада их називамо модом.”
Тако нам читање дефинисаних и смислених целина, које нас могу или разочарати или надахнути, пружају могућност препознавања оног што нам се допада. Умемо да образложимо зашто нам се баш та књига или то штиво свиђају, и не подлежемо наметнутим “стандардима” само зато што то препоручују мода и медији. Из тога следи да се способност укуса на деликатан начин изграђује.
Колико је читање посебан, личан, па и ритуалан чин најбоље је дао до знања Калвино у почетним реченицама свог романа: “Почињеш да читаш нови роман Итала Калвина Ако једне зимске ноћи неки путник. Опусти се. Прибери се. Одбаци од себе сваку другу мисао. Пусти нека свет који те окружује ишчезне у неодређености.” И сад вас питам, како ми данас читамо? Посебно са екрана. Опуштено и прибрано?
Да ли увиђате парадокс: опуштено и прибрано? Овај парадокс је управо наговештај да уметност читања од нас захтева преображај непознатих делова нашег бића; да читање мора бити непрестано трагање и претапање могућег и немогућег. Оно чезне за давно изгубљеним благом у дубинама наших срца. Читање би требало да нас изграђује, обнавља наше духовне и душевне силе; да нас упознаје са нама самима; и да нас чини задовољнима.
Сад разумете да читање, на жалост, није доступно сваком писменом човеку, јер за читање није довољна употреба логике и необуздана моћ имагинације. Не, читање тражи сву нашу пажњу, душевне и менталне способности да доживимо, и да се препустимо штиву којем се посвећујемо богатећи се тако новим искуством.
(Духовна терапија, 20. 1. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3b9