Кроз уверења Криса Кајла одзвањају расизам и империјална сновиђења неопходна за опстајање америчког милитаризма
(Black Agenda Report, 2. 6. 2013)
Америка, и сама настала на геноциду, па и на увек изнова обнављаним крвопролићима у низу, масовно убијање данас доживљава као врхунски квалитет, као врлину. Крис Кајл (Chris Kyle) одговара на „зов трубе у бој за белачку супремацију, остварење од Бога одређене судбине (manifest destiny[1]) и империјалне опсене (imperial delusion)”. Сад када је он мртав, свет је постао боље место.
Један од начина на који се људи од вајкада боре са самим постојањем зла јесте нада да ће сваки злотвор, макaр на крају, добити оно што буде заслужио. Баш такву наду изражавају изреке попут „доћи ће маца на мала вратанца” (what goes around comes around) или „свако жање оно што посеје” (you reap what you sow), или „ко се мача лаћа, од мача ће и погинути”, и сличне.
Упркос свим таквим неоствареним надањима (wishful thinking), ретко се догоди да божанска правда bude уприличена на тако комплетан начин како је то било у случају покојног Криса Кајла. Кајл је био члан Морнаричких фока (Navy SEALs – The US Navy’s Sea, Air, Land Teams), служио као снајпериста у Ираку, тамо одслужио укупно пет смена и по властитим проценама убио је 150 људи. Ове недеље је и сам Кајл од метка погинуо, а да пародија буде већa, код куће и под руком једног другог америчког ветерана.
Зато што је побио толике људе требало је да Кајл свој живот проживи у срамоти и кајању, а сасвим супротно од тога – одликован је низом високих војних одликовања, па је чак постао и славна личност (celebrity), те је тако награђен за дела за која је требало да му се суди као злочинцу. Кајл је чак написао и књигу која је убрзо посталa бестселер – „Амерички снајпер: Аутобиографија најсмртоноснијег стрелца снајперисте у историји војске Америке” (American Sniper: The Autobiography of the Most Lethal Sniper in American Military History). Добио је такође и водећу улогу у једном од ријалитија телевизије NBC, „Звезде заслужују ленту” (Stars Earn Stripes), бесрамном хвалоспеву милитаризма и империје. Заједно са још једним ветераном погинуо је у несрећном и неспретном покушају да помогну пријатељу маринцу у покушају да се ослободи поремећаја услед пост-трауматског стреса (ПТСП-а). Колико год као убица Кајл био добар, ипак није био дорастао за задатак професионалног третмана обoлелих од поремећаја менталних стања. Намеравали су да стрељану употребe као средство за излечење трећег друга, такође ветерана, који је доживљавао проблеме око повратка цивилном начину живљења. Рецимо само да им то није пошло за руком и да се по њих двојицу то није ни најмање срећно завршило.
Влада Сједињених Америчких Држава је починила ужасан злочин када је пре десетак година извршила инвазију на Ирак. Процене броја том приликом убијених Ирачана се крећу од 150.000 па све до преко милион. Као и свим другим људским бићима током писане историје човечанства, ни Ирачанима се окупација није ни најмање допала, па су на њу узвратили како су могли и свимe чиме су могли. Могу њих медији називати терористима или побуњеницима, али Ирачани су имали сва права да бране себе и своју земљу, онако како би то и свако други на свету учинио, а Кајл никаквог права није имао да убије било кога од њих.
Очигледно је да ово није био и његов начин размишљања. Био је убеђен да је на то имао право, да је било сасвим морално убити толики број људи колико их је он побио, па је тиме и сам изгубио право да настави даље да живи.
„Сматрао сам да су људи које сам побио били дивљаци, због насиља које су починили против америчких војника, због одсецања глава, силовања невиних сељана. Они су живели на начин да су уливали страх у срца других људи, а цивилизовани се људи на такав начин не понашају. Нисам толико желео баш да их убијем, колико сам хтео да сваки војник који се обрео доле, без обзира да ли је био Американац или неко од наших савезника, успе да се на крају врати кући – убијао сам зато да заштитим своје другове, Американце. За то је потребно да и сами уђете у такав менталитет, па да о њима више не мислите као о људским бићима.“
Да о њима више не мислите као о људским бићима – управо је то онај дуговечни „зов војничке трубе у бој за белачку супремацију, остварење од бога одређене судбине и империјалне опсене”. Америка је одавно пригрлила непорециво нецивилизоване начине понашања и властиту моралну супериорност, чак и онда када то очигледно није истина.
Амерички војници су криви за силовања, како почињена од стране својих другара-војника тако и од ирачких затвореника, а такође и других цивила. Што се одсецања главе тиче, људима главу може да откине и бомба, али и метак из снајпера. На сваку наводну оптужбу коју је Кајл упутио Ирачанима, иста таква може се упутити и на америчку адресу. Тиме и сама цивилизација дефинитивно „лежи у оку посматрача“.
Људи који ратове планирају нису они који у њима трпе. Џорџ Буш Mлађи и Тони Блер су успели милионе долара да зараде само држањем говора пред управама бројних корпорација, а Блер је чак био довољно дрзак да сам себе представља и као неку врсту религиозног лидера. Жртве међу Ирачанима и обогаљени или убијени војници, као и они који и даље пате од ПТСП-а су ти који су платили и још увек плаћају цену за недела почињена на највишим нивоима власти.
Иза Кајла су остали супруга и мала деца која за њим, без икакве сумње, искрено жале и тугују, али неко је остао и иза сваке од његових 150 жртава. Свакo од њих је за собом оставио уцвељену породицу, децу без оца или без мајке, или без дома, а због „цивилизованих“ Сједињених Америчких Држава. За сваког од тих људи је трагично што су морали толико да пропате, но све док и на њих не почнемо да гледамо као на цивилизована људска бића, америчком крвопролићу се неће моћи видети крај.
Постоји још једна популарна изрека која савршено описује смрт каква је задесила Криса Кајла.: „Дошао ђаво по своје” (The chickens come home to roost).
Колумна Маргарет Кимберли „Freedom Rиder” објављује се сваке недеље на Margaret Kimberley’s blog | Black Agenda Report, а често је преносе и на многим другим местима. Свој блог редовно одржава и на http://freedomrиder.blogspot.com. Г-ђа Кимберли живи у Њујорку
Са енглеског превео: Стеван Бабић
________________________________
[1] Manifest Destiny се своди на следеће: Моје је право да узмем што хоћу, кад хоћу, зато што ми Бог даје право на то.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3bz