Треба рећи да је текст онда потписан под редакцијским „nick”-om (НСПМ web) а са мојом ондашњом „функцијом“ супер-модератора, као и да су изнете ствари „во времја оно“ кад је сајт „Нове српске политичке мисли“ заиста био оаза слободе (касније је, на пример, у Правила коментарисања тог Интернет места унето да није дозвољено критиковати уређивачку политику). За крај напомињем оно што ме и онда и сада фасцинирало: љубав појединих коментатора према „вођама“ (лидерима, „угледним аналитичарима“…) ишла је дотле да нису могли да схвате да (и) политику модерације доноси главни уредник (газда, власник…), а да сваки модератор – па био он и „супер“ – само следи ту зацртану линију.
А. Л.
Супер-отворено о коментарима на сајту НСПМ
Располагати туђом муком
није мала зајебанција
Бранимир Џ. Штулић
Дозволите да вам се представим: ја сам цензор. Заправо, „супермегаекстра“ цензор. И још: „цензор мисли“, „(супер)жандар мисли“, „драги цензор“, „richter београдских сајтова“ који може „по пет комада са истим маказама у цугу без вађења“, „пета колона“, „позајмица од Сороса“, „бранитељ Цигана од Цигана“ (о, зар се и то може?), „пуки цензор/лектор“, „web цензор“ који „подилази западној пропаганди“, „добротвор под знацима навода“, „лице које одговара удби“, па и „онај који дозвољава само своје мисли“ (тако?).
Дакле, класичан српски репертоар: једино је прошло без алузија да имам склоност ка сопственом ми полу, а није се (још) стигло ни до тога да модератор нема пишу. А то сматрам својим највећим успехом и испуњењем циља: овакав репертоар објављен на НСПМ сајту упућен је само модераторима!
ГОСПОДАР САМОЋЕ: А да ли је фаворизовање цивилизованог језика (без вулгарности, ласцивности, личних увреда, помињања породице/вере/нације/расе) заправо претеривање и стерилизација расправе? Мислим да није: пристојан језик у коментарима пре би био одраз истог таквог у текстовима НСПМ аутора него убијање живости; другим речима, сви заједно показали смо да је могуће с неким се не сагласити тако да у првом плану буду аргументи, а не помињање мајке.
Пристојност коментара, наравно, никако није смела ићи науштрб отворености; и ту смоископирали оно што је, верујем, заштитни знак НСПМ-а – да цвета што више коментаторских цветова. Посебно су нам биле драге посете неистомишљеника, било с које стране да су долазили. Усвојили смо и став да је потребно више штитити туђе него наше ауторе, насупрот распрострањеној пракси у српском web универзуму: но, ни то није значило да ћемо пасти у мазохизам и објавити баш сваку бедастоћу о ауторима/НСПМ-у. Или о било чему другом.
И ту долазимо до сржи неразумевања с појединим коментаторима, с онима који наступају с позиција aut caesar aut nihil: свако ко је икад словце написао (а још и послао некоме на објављивање) свестан је да му никад није прошло СВЕ, нити ће. Разлози што неке поруке, или поједини делови, нису прошли могу бити разни: изношење личних/приватних ствари, непроверљивост оптужби, дискусија ван теме – а не треба заборавити ни елиминисање могућности да се НСПМ нађе на суду. И, наравно, људски фактор: модератор је само жив човек, његове су очи такође склоне да не виде добро. Али, и даље верујем да то не може и не сме бити препрека да сви заједно не уложимо напор да секција коментара НСПМ сајта (п)остане узор Интернет Србији!
Један је коментатор написао да треба успоставити „објективан критеријум у цензури“ – тога нема нити може бити; постоје утврђене смернице којих се држимо, на које накалемимо слободно модераторско уверење (обогаћено дневним наносом умора, стреса, флипнутости и осталим благодетима живота у Србији). А будите уверени да упутства постоје: нема позива на насиље, изругивања мењањем нeчијих имена/презимена, интимизирања (осим ако неко буде баш духовит па напише КОМЦ уместо ЦМОК), непроверених цитата, фаворизовања наших аутора ако су у улози коментатора на туђем тексту, међусобних препуцавања корисника.
КАМО ДАЉЕ, РОЂАЧЕ: Чега, онда, има? Па, много тога лепог: коментари на нашем сајту, зачудо!, имају заиста мало „шума“ а много корисних информација, велика већина учесника се држи теме/чланка, много је коментатора који су очито стручњаци у својим областима, а и аутори са више пажње приступају писању кад знају да их чека коментаторска елита. Било је доста корисних сугестија, драго ми је да могу да кажем да смо многе усвојили – како оне које су се односиле на исправке самих текстова тако и оне које су се тицале техничког изгледа сајта – а недавно смо омогућили форматирање коментара и тако графички унапредили сајт. И, шта сад? Треба ли коментатори да ми/нам буду захвални? Наравно да не: треба само да наставе да пишу!
поздрав од
(супер)модератора
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3bd