Пре добрих петнаестак година, добих од жене партијски задатак да извршим набавку средњег интензитета (за капиталне набавке надлежна је г-ђа Павков)… Оно – шећер, кафа, прашак за веш и омекшивач, ‘лебац, „с’ лебом“, итд. Испред мене на каси, неки ђаво донео је бакицу у касним шездесетим, скоцкану к’о из Бурде. Сто одсто иде у неку посету где треба да се остави утисак. По садржини корпе – рекао бих да код домаћина има и пар комада деце, јер се радило о пар врећица Смокија и неколико чоколадица типа Сникерс или нешто слично… Забављен својим мислима, тачније преслишавајући се да ли сам купио све што је требало (моја жена не подноси спискове за набавку, а заборавност третира као занемаривање), ипак нисам могао да не чујем дијалог између предметне бакице и касирке – облајхане караконџуле коју сам по злу запамтио (као и Лазић „своју“ 🙂 ) са једног другог места.
- Још нешто?
- Не хвала, колико је то?
- 118 динара молим…
- Сто осамнаест?! Како, па ја сам… Смоки, чоколадице… Јао, извините – изгледа нисам понела довољно новца, фали ми, да видим… Три динара ми фали.
- Па не знам госпођо, то је цена…
- Извините, врло ми је непријатно, и ви извините – окрете се мени.
- Ма ништа госпођо, не гори нигде…
- А је л’ може да вратим овај Смоки, знате журим па да не идем кући по паре…
Наравно, најлакше и најбезболније би било да сам жени понудио три динара „на зајам“, и разрешио проблем, али искрен да будем – мој иначе веома оперативан систем је био блокиран леденоплавим погледом касирке која је дочекала својих пет минута славе:
- Како то мислите „да вратите“?! Па није ово пијаца да може тако да се узима и враћа… Ја сам ово све већ блоковала, сад бих морала да тражим шефа да ми одобри сторновање…
- Па рекла сам Вам да ми је жао, ја сад не знам шта да радим… Ја једноставно у новчанику немам више ни динара…
Иза нас се у међувремену већ формирао импозантан ред паметњаковића који су се наравно нашли на страни „јачег“, и почели да коментаришу са „свашта, како је могла да уђе у радњу без пара…“, преко „… ма излапела баба“ до „види је како се пицнула а нема за Смоки…“.
- Значи госпођо – Ви немате новца да измирите рачун?
- Па… Немам.
- Божегосподе… Шефе – раздра се касируша према лику у плавом мантилу пословође који је нешто разговарао са месаром у дну сале. Шефе, ова госпође нема довољно новаца, јел’ може да сторнујем рачун?
- Па сторнуј, шта се дереш?! – одмахну онај руком.
Након „сторновања“ бакица покупи своје чоколадице и извињавајући се изађе у успомену…
- Божегосподе, јесте ли видели комшија (то сам као ја) каквог света све има?
- Ах, видео сам, шта ћете…
- Још нешто?
- Ништа, хвала.
- Четиристо четрдесет девет…
- Хвала, остаћу Вам дужна динар. 🙂
- Бога ми нећете. Како то мислите „остаћете ми дужни“?!
- Па немам динар ситно да Вам вратим, вратићу Вам сутра, прекосутра кад наиђете…
- Госпођо, ја ником „не наилазим“ већ овде долазим да купујем робу, тј. да трошим паре. Је ли то мој динар што ми нисте вратили?
- Јесте, али немам ситно…
- Па питајте шефа, можда он има, ено га на другом крају сале.
Иза леђа ми започе комешање, а један расипник из масе понуди да ми он да динар „да не стварам гужву“. Било је довољно да се окренем, па да постане много штедљивији… То је „тај“ тип људи – ако ме схватате.
Касирка је коначно схватила то, моје, са динаром. Гурнула је ладицу од касе и закључала је, отишла до суседне касе и из ње извадила један динар кога ми је зајапурена али одлучна да истраје у истеривању правде свечано, пред широким аудиторијумом и уручила:
- Господине – изволите ваш кусур. И само да знате, кад улазите у продавницу дужни сте да имате ситан новац.
Што је наравно било превише чак и за моју особену пролетерску толерантност:
- Слушај, кокошко (или „козо“, нисам сигуран – било је давно)… Кад уђем у продавницу – ја сам обавезан да имам довољно новца; ти си обавезна да имаш ситно јер ти враћаш кусур а не ја. Ј… те онај ко те поставио на ту касу, уместо да те послао да чуваш гуске поред Канала. Је л’ би ти пала круна с главе да ону жену малопре ниси онолико избламирала?! Ал’ ти мораш да покажеш своје моћи… Ето ти моћ!
- Како се то понашате, нападате ме на радном месту…
- Ма се*ем ти се на радно место – рекох и изађох на улицу.
Прошле су године и ту… особу виђам скоро свакодневно. Одавно је у „заслуженој“ пензији, али кад год нам се погледи сретну – знам да ме се сећа исто као и ја ње.
Бакицу са штелунгом из Бурде никада касније нисам видео, као што је нисам видео ни пре догађаја који испричах. Надам се да јој се након њега и због њега није десило ништа лоше. Знате, озбиљне су то године биле за дељење мегдана са увељеницама са шалтера и благајни. Као што се сећам (скоро) сваког детаља и реплике из расправе са касирком, исто тако се сећам и кајања јер госпођи нисам понудио три динара на зајам; али имао сам осећај да би она истог момента пропала кроз под од стида… Ту човек никад не зна како да се постави, као у Тамном вилајету: Ко узме кајаће се, ко не узме – кајаће се и више.
Надам се да ће овај народ једног дана обновити давно изгубљену грађанску свест, а да ће ренесанса почети од бараба које „на кварно“ покушавају да се убаце преко реда („…само да питам…“). Јер Бог је високо а Русија далеко; да ми видимо од чега (и с ким) ћемо живети.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-38G