Александар Лазић: Грађанин (не)покорни у епизоди „Пошаљи новац преко поште“

PostNet-uputnicaЗначи, овако је било: сплетом неких околности, требало је да пошаљем једном пријатељу новац поштом. Ништа лакше, рећи ћете, то ради васколико Српство, а и ја сâм недавно примих, у здрављу и весељу, неколико пошиљки.

Припреме сам почео тако што сам одштампао име, презиме и број мобилног телефона онога коме шаљем новац, и то (због ради сигурности) у два примерка: један да дам шалтерском службенику, а други да ја сам проверим да ли је све како доликује.

Гужва, некако стижем на ред: видим познато лице шалтерске службенице, практично ми је и дружбеница – отоич ми рече „што ниси отишао у другу пошту, него сад ја треба ово да шаљем“. Е, али сад сам у ТОЈ ДРУГОЈ ПОШТИ, службеницу преместило да се дружимо опет. Да напоменем да сам за ту персону сматрао да је СШС (спора шалтерска службеница), реко’ – и добро је што не куца са десет прстију, сигурније је са два, убодеш тамо, убодеш вамо, важно да је сигурно. Но, злехуда судба показаће да СШС није само најспорија у васељени, но да је и АШС (аписмена шалтерска службеница)!

Дакле, прилазим ја, предајем папирче и (одважно) кажем: „Желим да пошаљем новац пост-експресом“. Нељубазни глас (оне за коју и даље мислим само да је) СШС одречно каже: „Мислите пост-нетом, тиме се шаље новац, пост-експрес је нешто друго“. Бриљира, помислих, зна знање! Но, СШС је овим битним податком како се тачно зове систем којим ћу упутити новац заправо приказала врхунац својих шалтерских моћи: даље је све кренуло низбрдо.

Гледа она папирче, каже „прво ваши подаци“. Ја кажем „мање-више моји, битно је да буду тачни подаци онога коме шаљем, да може да подигне новац“. Прва грешка! „Маловерни, зашто посумња“?! СШС наизглед утренирано уноси податке, мало се збуњује око броја телефона – али, Боже мој, то је МОЈ број телефона и небитан је за читаву операцију. И штампа то нељубазна (али спора) шалтерска службеница, и – обратите пажњу – нити шта пита више нити проверава, сигурна је у своје моћи под слоганом И ЈЕДНОМ ЈЕ ПРЕВИШЕ.

Сад се враћа на оно моје папирче, одштампано, узима га, један примерак код ње а други код мене, гледамо се очи у очи – прочита име из прве, али код презимена поче да мрда устима (иако чита „у себи“). Ја јој кажем презиме оног коме шаљем, рекао бих да је лако читљиво (ништа типа Хаџи-Карамарковић). И моја друга грешка, помислих „ова сриче слова, тешко ће она тачно да убоде број…“. Урекох је, поремети се равнотежа међу звездама, одатле је све стрмоглаво ишло надоле!!!

Као што сте већ сазнали, СШС (која већ сада, јер сриче слова иако чита „у себи“, постаје Аписмена Шалтерска Службеница – АШС) не проверава ништа, сигурна у своје снаге и ум, укуцава број примаоца, штампа, наплаћује – не пада јој на памет да каже „проверите је ли све у реду“ – и да л’ рече „довиђења“ или не, углавном у том трену ја видех и ускликнух с мржњом ОТКУЦАЛИ СТЕ ПОГРЕШАН БРОЈ!

posta-red

АШС нешто промрља „како?“, ја дам оно своје папирче-копију података примаоца, а и да се не мучи рекох јој да је „погрешна последња цифра у низу“; АШС се – на моје велико изненађење – ни најмање не узнемири и рече „са’ће средимо“. Операција сређивања се састојала у томе да позове примаоца и ИЗДИКТИРА му оно што је мученик требало лепо да добије као СМС на мобилном телефону. АШС га зове, помиње му име (с презименом и даље не стоји најбоље), објашњава да су легле неке паре али мора да се запише број, и све то диктира са ставом „овако је још и боље“. И заврши то, каже мени „не брините ништа“. Што бих бринуо, живим у Држави Мира, Сигурности и Просперитета (c), да ми је и цела плата уплаћена на погрешан број телефона – зар би то требало да ме узнемири?

И добро, испаде да прималац треба да се опреми личном картом и оде у пошту, као гарантују (укључује се и шалтераш поред) да ће дићи новац.

Али онда „мина“ малог, обичног грађанина у виду мене: „А шта ћемо са овим погрешним бројем, тај ће добити информацију да су му легле неке паре, има и (исправан) код за подизање, шта ћемо са њим“? Сад овај поред преузима иницијативу шалтерске одбране: „Ништа, он ће лепо да оде до поште и тамо неће моћи да дигне паре“. „Па, добро, вама је то у реду“, киптим сад већ ја што сам својом маловерношћу тамо неког исцимао (можда је болестан; можда ће да му рикне срце кад чује да има неку уплату јер нема ни за хлеб; можда ради па ће изаћи неовлашћено и изгубити посао… ма, зашто би неко губио време и ишао беспотребно у пошту зато што АШС није у стању да са два своја дебела прста укуца исправан број?!), и настављам: „Али, мени није у реду, и сад ћете лепо да позовете и тај други број, КАД СТЕ НЕПИСМЕНИ, да се извините и том другом човеку, те да му објасните о чему је реч“!

Неће. Они неће. „Шта има да га зовемо?“ Е, сад ја већ урлам, тражим контролора. Као да и АШС у том трену губи своју изванземаљску смиреност, крајње невољно узима погрешан број телефона и окреће… После извесног времена саопштава да је тај број, наводно, непостојећи. А ни ја нисам даље проверавао, јер сам био толико бесан да сам изашао из поште с намером да се бацим равно у „мутно Дунаво“!

mutno-dunavo-490

P. S. Колико треба да будете неписмени да бисте били примљени да радите у државној установи званој Пошта? Да ли је неопходан и потребан услов да сричете слова и мрдате усанамa док „читате у себи“? Је ли обавезно да на све то будете и нељубазни?

P. P. S. Равнотежу у Свемиру пореметио сам још на почетку чекања у реду, када сам осујетио једног бакутанера да „на кварно“ прескочи неколико места и стане испред мене; да се разумемо – није проблем био да је пропустим, може, али „званично“. У том смеру је питах: „Не можете да стојите? ево станите испред мене.“ Али, бакутанер не жели „званично“, жели да су „уфуња“; с друге стране, ја не желим да ме прави лудим, ИЛИ ЗВАНИЧНО ДА ЈЕ ПУСТИМ ИЛИ НИШТА. И би ништа: она не стаде испред (тиме би она „нахранила“ СШС, која можда не би постала АШС), а би и ништа од мог нормалног слања новца.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-37m

Advertisements


Категорије:Противу незнања

20 replies

  1. Ој, Србијо, ниђе лада нема!

    Свиђа ми се

  2. jel to zemunska poshta?
    onda znam koje sile su u pitanju

    Свиђа ми се

  3. Auuuu!
    Pa posle ovoga, ja ni u ludilu neću više da kupujem akcije Stanja putem Post-neta! :))
    Zato, neka g. Lazić već počne da razmišlja o donatorskoj konferenciji!
    Mada i tu postoji rizik, da g. Lazić sa „darodavcima“ prodje kao Vučić sa „donatorima“ u Obrenovcu! :))

    Свиђа ми се

  4. е јака тема

    Свиђа ми се

  5. Овај текст не заслужује место на овом сајту! Ако сам добро разумео, сви су на лицу места „намирени“, па се питам чему губљење времена и ова писанија?

    Свиђа ми се

  6. @слободан млинаревић

    Г. Млинаревићу,
    драго ми је што сте нехотице открили поенту мог текста када сте написали:

    сви су на лицу места „намирени“

    Мада сте ставили наводнике, ипак се НАМИРУЈЕ стока, од кад је света и века.

    Тако једна порука (мада сам присталица оног што се приписује Сесилу Б. де Милу, АКО ИМАТЕ НЕКУ ПОРУКУ ПОШАЉИТЕ ЈЕ ТЕЛЕГРАМОМ) текста може бити: Нисмо сви стока, или макар не пристајемо да нас третирају као стоку.

    ПС. Немојте никоме да кажете, али оправдано сумњам да се текст појавио само зато што аутор има протекцију код већинског задругара!

    Свиђа ми се

  7. @Александар Лазић
    Не успевам, да схватим поенту. Нисам приметио да је неко некога намиривао или третирао, бар у тексту, као стоку. Да ли се стока „третира“? Све ово надгорњавање и није важно. Важно је, да текст НЕ ЗАСЛУЖУЈЕ, да се објави на овом сајту.

    Свиђа ми се

  8. @слободан млинаревић

    Г. Млинаревићу,

    Идемо онда даље са поентама.

    Текста овог не би ни било да ми у неким ситуацијама пријатељи који живе изван Државе Мира Сигурности и Просперитета нису, на лицу места, показали БОРБУ ЗА СВОЈА ПРАВА. Било то да је продавница, кафана или јавна установа. Дакле, сам наслов ГРАЂАНИН ПОКОРНИ далек је одјек оног ОТПОР, СТОКО, ОТПОР.

    Као стока бесловесна која чека у реду на клање пред шалтером третиран сам ја, а и онај човек кога нису хтели да обавесте да су погрешили.

    Кад смо већ код порука, чини ми се да се овде шаље и идеја да треба да урадимо понекад и нешто што нам директно не доноси корист (могли смо да пустимо тог јадника да оде и чека ред у пошти, па да му каже ГРЕШКА, зар не?)

    Још нешто: народ је бољи него управа, или Држава ако хоћете. То сте можда и знали.

    И на крају, ово је илустрација моје (рођене) тврдње да је у Србији премало људи који могу да нпр. једну циглу пренесу из тачке А у Б, без роптања, распитивања „чему све то“, да иду право, да донесу целу циглу и у реалном временском интервалу. С друге стране, тих који су то способни има, али су „ван строја“, углавном без посла или отерани одавде.

    Ето, то сам, између осталог ‘тео да кажем.

    PS. Мораћу да отпустим и овог аутора и оног помоћника који ми је рекао да ово треба да се пусти!

    Свиђа ми се

  9. Оригена ми, ово и јесте СрБско стање ствари! Не мора стално да иду космички проблеми и место Србије у њима, него ове мале, животне приче а које гласно говоре. Лазићу плус од мене.

    Свиђа ми се

  10. @Лазић (надам се да је добро презиме, пошто куцам само са пет прстА)
    „Да ли је неопходан и потребан услов да сричете слова и мрдате усанамa док „читате у себи“? Је ли обавезно да на све то будете и нељубазни?“

    Одговор на прво питање гласи: Пожељно је, али никако није довољно. Наиме, потребно је да сте (што) ближи рођак некога ко је „градио фирму“ (у овом случају покојни ПТТ), или барем неко од муда (тренутно) владајуће странке. Управо оно против чега се на ужасавање друга Млинаревића боре (нео)пролетери када траже јавне конкурсе ЗА СВА РАДНА МЕСТА У ЈАВНИМ ПРЕДУЗЕЋИМА, док директоре и врхунске инжењере могу слободно
    да наставе да запошљавају како им се наврне (као и до сада).
    Одговор на друго питање је: Није обавезно, то је вештина која се стиче током година пландовања. Ти ћеш да шаљеш паре „пост експресом“? Јел ти и деда тако слао паре? Није него хлеба и сланине у јанџик, пут под ноге па
    однесеш… Добро ниси тражио да пошаљеш „Пони експресом“…

    Узгред – одличан текст, ако те занима једно моје слично искуство, ћу ти пошљем.

    Свиђа ми се

  11. @prevrat
    Залажете се за јавне конкурсе и избор директора на истим? Па где то има у тржишној привреди и приватној својини? Мислите ли, да се директор градског саобраћаја у Немачкој бира на конкурсу? Неки пут се чудим, контрадикторностима, Вашег сајта и Ваших коментара. На моју срећу, ја сам схватио шта нас чека, још 1989, па су ми накнадна дешавања лакше пала. Многи су очекивали, да ће полетети, па су разочарења била велика. Успут су остали у самоуправљању и мисле, да сви о свему морају нешто да кажу, иако о конкретном послу појма немају. Зар мислите, да људи који раде на шалтерима пландују?

    Свиђа ми се

  12. @ Млинаревић
    одлично читате али лоше усвајате прочитано:
    „Залажете се за јавне конкурсе и избор директора на истим?“
    Где сте ово побогу прочитали, кад сам написао управо супротно?!

    Свиђа ми се

  13. Само се надам да је у међувремену равнотежа повраћена. 🙂

    Најрадије бих преписала коментар Зорана Ђуровића јер прича јесте срБско стање ствари.
    Увек ме обрадује када прочитам нешто о „малом човеку“ али истовремено и растужи кад је исти жртва бирократије и оних малоумника који раде по јавним службама, већином „по бабине линије“.

    Свиђа ми се

  14. Ово о чем говори овај текст је нормално стање ствари. А не би било тако да матори Кркобабић није бацио кашику. Ем је држао пензионере на узди ем је и свога сина држао под контролом. Овако Синак постаде Директор поште коју модернизоваше у тој мери да на шалтер долази само онај ко не познаје како функционише синовљева Пошта.
    Мени мој Чика поштар све донесе на врата, душа од човека.
    Зна се, ја њему кафицу и ракијицу, па онда сазнам све аброве о комшијама јер, коме ће човек у проблему да се ижали и повери до поштару.
    Има ту и неких госпоја које врло често жале мом чика Поштару. Он уме да их утеши јер сматра да увек мора бити на услузи грађанству, поготову женском делу, тако да се односи развијају на обострано задовољство.
    Ма кажем вам ја, душа од човека. Даће Бог да на мом реону сачека пензију.

    Свиђа ми се

  15. Тако је то кад имате посла са поштарима, али овде је реч о „поштаркама“, а с њима је изгледа теже изаћи на крај, нарочито кад имају прсте као ћевапе.

    Свиђа ми се

  16. А. Лазић: „…илустрација моје тврдње да је у Србији премало људи који могу да нпр. једну циглу пренесу из тачке А у Б, без роптања, распитивања „чему све то“, да иду право, да донесу целу циглу и у реалном временском интервалу. С друге стране, тих који су то способни има, али су „ван строја“, углавном без посла или отерани одавде.“

    Сви државни системи, укључујићи и политички, имају таквих људи више него је нормално. И у просвети, судству, адвокатури, полицији, војсци, здравству …. То је окамењени комунистички систем веза, познанстава, партијског чланства, политичке подобности, корупције, фалсификата, сигурног радног места до пензије, негативне селекције, гурања, повлачења оних који су бољи и паметнији пред силом тупости и безобразлука, то је Србија цивилизацијски заостала у времену, на дну Европе.

    Свиђа ми се

  17. Тек када морате нешто озбиљније да обавите у таквом систему, видите какав је.
    Знам добро човека који је прошао кроз један беспотребни, бесмислени, мали кафкијански судски процес и видео то лично: Јавно тужитељство не поштује Устав и законе, судију баш брига за то па само констатује и тера даље, тужба је бесмислена, неправедна и неморална као таква, судска одлука вас држи и даље кривим (условна казна), а судски трошкови су ПЕТ пута већи него они које је платио, према номиналном председнику државе, највећи криминалац у земљи чије име нико не сме да изговори. Ништа ту не помаже, џаба се присећате како су правни системи и судство у цивилизованим земљама пре свега праведни. Доживео је и да адвокат не познаје основне законе из судског поступка и права учесника у њему, да не зна важне чланове Устава и исмева оптуженог у својим поднесцима за које има ценовник као да их штампа на папиру од златних листића.
    АПР је посебна прича о отвореном, бескрупулозном бандитизму које је пресвучено у напарфемисану, јанусовску одежду.
    Пореска управа је, исто тако, кафкијанска установа с бесконачним ходницима и празним канцеларијама с бесмисленим списима које нико не разуме и не може да повеже. Намећу своја правила, поигравају се са странкама, одређују како да се владате – на пример, издају решесња тек од један сат, а већину времена седе беспослени. При том и они крше Устав и законе, за које је јасно да их нико по целој вертикали службе не зна.

    Оно што је мали вентил због којег све то некако, једва функционише јесу појединци, понеки добронамерни службеник који када препозна очај и безнађе у вашем погледу, хоће да помогне, ваљда зато што је и сам, само с те друге стране, ухваћен у исту мрежу. Јер, сви и јесмо у истој мрежи.

    Liked by 1 person

  18. За @Србског :
    Тог окамењеног комунистичког система веза (1), познанстава, партијског чланства итд, нема у приватном сектору. Ту влада конкуренција и само способни и вредни опстају. У малим предузећима (5 – 30 особа) не долази у обзир негативна селекција и непотизам. Произвођачи и продавци роба и услуга, занатлије, ресторатери и пекари, зидари, архитекте, таксисти итд могу да опстану само ако су вредни, брзи и умешни.

    С друге стране, у државним фирмама које немају конкуренцију (струја, нафта, железнице, пошта . . .), влада ладовина. Кад се томе дода и прескуп државни апарат (безброј службеника, огромних зграда, аутомобила и шофера . . .) види се ко земљу гура напред а ко је кочи.

    То су схватили и грађани Европске Уније који се упорно боре против прескупог Бриселског апарата.

    (1) као на пр запослење Бранка Радуна у суботичкој болници

    Свиђа ми се

  19. @ србски

    Доживео је и да адвокат не познаје основне законе из судског поступка и права учесника у њему, да не зна важне чланове Устава и исмева оптуженог у својим поднесцима за које има ценовник као да их штампа на папиру од златних листића.

    Мени се десила у длаку иста ствар, адвокат се уопште није трудио ни да сакрије да не познаје чланове законе по којима би требало да „наша“ страна добије пресуду. О суду да не говорим…

    @ Деда Ђоле

    Грешите! Радио сам хонорарно у једној великој страној фирми, и схватио следећи принцип: кад наш човек постане директор, та фирма постаје „домаћа“, то јест сви испод директора долазе преко ВИП система (везе и познанства). Да не кажем да је била „запослена“ и жена једног министра која са послом није имала везе нити је била обавезна да долази уопште на посао…

    Дакле, проблем је дубљи од тога „продајмо Телеком, ЕПС и Железнице“ и све ће процветати.

    ПС. Сигуран сам да страни власник све то зна, али шта га брига – њему је једино битно да кад „подвуче црту“ буде у плусу, а да ли ће то бити поштеном радом или ће муж запослене (тренутно на функцији министра баш те гране којом се фирма бави) обезбедити профит, страног власника у крајњем случају и не интересује.

    Свиђа ми се

  20. Деда Ђоле за @Србског :
    „Тог окамењеног комунистичког система веза (1), познанстава, партијског чланства итд, нема у приватном сектору“.

    Камо среће да је тако! Приватници послују у истој тој држави и зависе у свему од ње. Приватник, на пример, који конкурише за посао махом код државних фирми, причао ми је како функционише систем намештених тендера и давања процента лицу које доноси одлуку. Да би пословао, морао је и он да се прилагоди, па и он даје тај проценат, редовно, јер нема друге могућности, иако је у основи солидан и поштен човек.
    Исто тако, приватници морају да потплаћују инспекције, општинске службенике, министре (у зависности од нивоа на којем послују) и политичаре да би уопште пословали. Ако ресторан или киоске могу да држе само криминалци с везом, јасно је колико од тог система зависи приватник који би желео да отвори ресторан, или киоск.

    Мноштво је људи хтело да овде отвори свој посао, из земље и оних који би се вратили из иностранства, и сигурно би много њих одмах или с временом запослили и друге, и друштво и држава би дугорочно имали користи од тога, али су одустали после кључног разговора у општини и питања општинског главешине – „А где сам ја у томе?“.

    И тако, опширна је то тема с безброј примера.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s