Не знам како је са вама, али ја још нисам упознала атеисту који не верује у „мале зелене“. Занимљиво је што уз овакву „веру“ по правилу иде и изразито антитеистичко расположење. За атеисту је вера у Бога чист примитивизам, док је веровање у свемир који врви интелигентним животом нешто што припада савременом човеку – човеку науке и прогреса.
Он, такође, упорно понавља како још „нико није доказао да Бог постоји“, док истовремено верује у летеће тањире, Кларка Кента, отмице ванземаљаца и трагове у житу. Иако осведочени преварант, Деникен је ауторитет за просечног неверујућег интелектуалца.
Ново време пред савременог човека очигледно намеће и нова правила. Окружен технологијом која његов живот чини лакшим и, чини се, оставља више времена за друге ствари, данашњи човек, без обзира на сав технолошки напредак, има све мање времена и усамљенији него икад пре. Због тога он стално чезне да се избави из технократске чамотиње, да га неко утеши и загрли – тражи спас.
Вера у „нешто имагинарно“ чини се превазиђена и недостојна човека новог доба, док су „Не убиј“, „Не укради“ и „Не пожели ништа што је туђе“ делић „опијата“ којима затуцани прете напретку човечанства.
Али, ако „Не убиј“ или „Не укради“ није довољно савремено и прихватљиво, да ли је свет дошао до тренутка када „убиј“, „укради“ и „узми све што ти живот пружа“ то јесу?
Готово неприметно, „не љуби ближњег свог“ и „веруј у све, само у Бога не“ постале су крилатице новог доба. И, видимо заиста да ће данас човек у све да поверује: у ванземаљце, сангејзинг и јогу као спас – само у Бога неће.
У том његовом одбијању крије се и нешто занимљиво: сви који верују у ванземаљце и остала „чудеса“, често свој став објашњавају личним виђењем онога што је Бог „заправо“ хтео од човека („али је црква све то лукаво сакрила“). Тако, на пример, поштоваоци ванземаљских цивилизација умеју да кажу како би „Бог био себичан када би створио толики космос, а у њега сместио само људе на Земљи“. Зашто би величина космоса аутоматски значила да он мора бити „напуњен“ животом, мени до данас није јасно, али та тврдња показује да већина ових занесењака заправо несвесно признаје Творца, али одбија да прихвати све оне друге ствари које уз истинску веру иду – пре свега покајање за оно што је било, и одговорност за оно што ће бити.
Одговоран, верујући човек, не живи од данас до сутра, не верује да је живот само „сада и овде“ и да га због тога треба проживети што лагодније, у уживању и задовољствима разне врсте, и није сам себи на првом месту. Он зна да је његов живот на Земљи само трунчица у времену и да би било бесмислено да му је свемоћни Творац подарио само један малецни трен у бескрају времена. Зато је живот усмерио ка циљу задобијања вечности уз свог Творца.
Све ово на данашњег човека, егоцентрика који познаје само „Ја, па Ја“, делује одбијајуће, јер, да би (по)веровао, он зна да мора да се мења, да се труди, да се одрекне комфора, лажи и илузија на које је навикао. А ко данас хоће да се труди и мења себе? Сви желе све на брзину – инстант решења и инстант живот – све одједном, и ако може без икакве муке, одмах и сада.
Зато је лакше веровати у спас који ће доћи од неке напредне расе из свемира – тако нико не мора да се труди, све остаје исто, задржавају се старе (лоше) навике, а човек ипак има наду, тачније гаји илузију, да ће бити избављен од „космичке браће“ која „помажу човекову еволуцију“.
За православне хришћане, пак, постојање бића из другог света није спорно. Дабоме, не на онај начин како то представљају свете књиге ванземаљске, штампане у Холивуду. Но, да би се то разумело, човек би морао да се искрено позабави собом.
Себични човек данашњице је одбацио Бога и заменио га вером у мале зелене. Модеран човек се ипак нада спасењу, али, спас неће доћи од малих зелених бића која „долазе у миру“.
Заиста је тешко онима који не видеше ванземаљце, а повероваше (у њих).
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-36B