Прије свега полазим од разјашњења да сматрам звјерским напад на канцеларије сатриричног часописа „Шарли ебдо“ у Паризу и да сматрам да ни под каквим околностима један новинар, ма како сумњива била његова професионалност, не смије се претворити у војну мету. Ово једнако вриједи у Француској, као и у Колумбији и у Палестини. Такође се не идентификујем с било каквим фундаментализмом, ни хришћанским, ни јудејским, ни муслиманским, а такође ни са глупавим пофранцуженим секуларизмом који уздиже пресвету „République“ на ниво богиње. Правим ова појашњења првенствено зато што – колико год да инсистирају гуруи високе политике да у Европи живимо у „примјеру демократије“ и са „великим слободама“ – ми знамо да нас Велики брат посматра и да се било који став који излази изван зацртаног квадрата сурово кажњава. Али, ја не вјерујем да је осуда напада на „Шарли ебдо“ синоним за глорификовање једног часописа који је у својој сржи један споменик нетолеранције, расизма и колонијалне аргогантности.
На хиљаде особа, свакако потресене овим атентатом, прошириле су поруке које на француском језику кажу „Je suis Charlie“ (Ја сам Шарли), као да је та порука последњи крик у одбрани слободе. Е па добро, ја нисам Шарли. Не идентификујем се са понижавајућим и „карикатурним“ приказивањем исламског свијета и то у јеку доба које се назива „Рат против терора“, са свим расистичким и колонијалистичким набојем које оно носи. Не могу са одобравањем да гледам ову символичку агресивност, која као свој дупликат носи у физичкој и стварној агресији, кроз бомбардовање и војне окупације земаља које припадају овом културном хоризонту. Такође не могу да гледам позитивно на ове карикатуре и увредљиве текстове када су Арапи најмаргинализованији, најсиромашнији и најексплоатисанији дио француског друштва, који су током историје брутално третирани: не да ми се да заборавим да је, почетком шездесетих година, полиција у Париском метроу измасакрирала батинама око 200 Алжираца који су тражили крај француске окупације своје земље, а која је тад већ имала за резултат око милион мртвих „нецивилизираних“ Арапа. Овде се не ради о невиним карикатурама које су направили слободни мислиоци, него се ради о порукама, које производе медији масовне комуникације (да, иако је извјесна алтернатива, „Шарли ебдо“ припада мас-медијима), које су пуне стереотипа и мржње и које оснажују став да се Арапи посматрају као варвари које треба похватати, искоријенити, контролисати, притискати и истријебити. Поруке чија је имплицитна порука оправдање за инвазије на земље Блиског истока, као и бројне интервенције и бомбардовања која се са Запада оркестрирају у циљу одбране нове империјалне подјеле. Шпански глумац Вили Толедо је изјавио, у једној расправи, тек евидентирајући оно очигледно да „Запад убија свакодневно, без буке“. И то је оно што Шарли и његов црни хумор прикривају под формом сатире.
Не заборављам ни издање „Шарли ебдо“ број 1099, у којем се тривијализује масакр бруталне војне диктатуре над више од 1000 Египћана, а која има подршку и одобравање Француске и САД, с насловном страном која отприлике каже: Покољ у Египту: Куран је срање, не задржава метке. Карикатура је приказује једног човјека муслимана који је изрешетан мецима, док се покушава заштити Кураном. Сигурно је било људи којима је ово смијешно. Такође у оно доба, енглески колонисти у Ватреној земљи су сматрали смијешним и симпатичним позирати на фотографијама с домороцима које су „уловили“ са широким осмјехом, карабином у руци и ногом на крвавом лешу који је још био топао. Напротив, ова карикатура ми није симпатична, него ми је насилна и колонијална, она је једна фиктивна злоупотреба колико и изманипулисана слобода штампе на Западу. Шта би се десило ако бих ја сада издао један часопис, који би на насловној страни имао: Покољ у Паризу: „Шарли ебдо“ је срање, не задржава метке? И направио карикатуру покојног Жана Кабија који изрешетан у својим рукама држи примјерак часописа? Наравно да би био скандал, пошто је француски живот свет. Живот једног Египћанина (Палестинца, Ирачанина, Сиријца) је „хумористичка“ грађа. Због овога ја нисам Шарли! Јер за мене је живот од сваког оног мецима избушеног Египћанина свет једнако као и од било којих данас убијених карикатуриста.
Већ знамо шта нам долази. Биће прича о одбрани слободе штампе од истих оних земаља које су 1999. дале благослов за НАТО бомбардовање јавне српске државне телевизије у Београду, зато што су је назвали „Министарство лажи“; оних земаља које су ћутале када је Израел у Бејруту бомбардовао ТВ станицу Ал Манар 2006. године, и које ћуте на убиства критичких новинара, Колумбијаца и Палестинаца. Иза лијепе приче о слободама, крију се слободоубилачка дјела: више макартнијанства које се назива антитероризам, више колонијалних интервенција, више ограничења у оним „гарантима демократије“, који нестају, и свакако више расизма. Европа запада у спиралу ксенофобне мржње, исламофобије, антисемитизма (Палестинци су, такође, семити) и та атмосфера је све загушљивија. Муслимани су већ сада Јевреји Европе 21. вијека, а након 80 година неонацистичке партије задобијају све више поштовања, управо захваљујући овом одвратном осјећању. Због свега овога, упркос одбојности коју ми дају ови напади у Паризу: Ја нисам Шарли.
Хосе Антонио Гутијерес Дантон (José Antonio Gutiérrez Dantón) је колумбијски колумниста
Са шпанског посрбио: Дејан Мачковић
ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 10. 1. 2015. у 23:12 – додат је кратак опис о аутору.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-365
Categories: Посрбљено
Оставите коментар