Ватиканска Курија на мети историјске критике папе Франциска
(Коријере дела сера, 22. 12. 2014)
ВАТИКАН – Папа Франциско је у традиционалном обраћању ватиканској администрацији, кардиналима и бискупима пред Божић издвојио 15 „болести” којих се Црква и више свештенство морају чувати, осудивши склоност површности, ривалству, каријеризму, оговарању, клевети, неслози…
Папа позива да се потражи опроштај „за пропусте”: „Волео бих да овај наш сусрет и размишљања која ћу поделити са вама постану за све нас, подршка и подстрек за једно истинско испитивање савести да би тако припремили наша срца за Свети Божић”. Похлепа, разврат, жеђ за влашћу и богатством, сујета, оговарања, „духовни Алцхајмер” – терају човека да заборави на свој позив. Овде доносимо тај строги „каталог” од петнаест тачака, уз напомену да је аплауз био више него млак и да су се на лицима прелата слабо јављали осмеси:
- Болест да се осећа бесмртним, имуним или чак неопходним, занемарујући потребне и уобичајене контроле. Курија која није самокритична, која се не обнавља, која не тражи да напредује јесте болесно тело. Једна уобичајена посета гробљу може да нам помогне да видимо имена многих особа, од којих су неки вероватно мислили да су бесмртни, имуни и незаменљиви! То је болест глупог богаташа из Јеванђеља који је мислио да ће живети вечно, али и оних који постају господари и осећају се надмоћно над свима, а не у служби свих. Она често потиче из патологије моћи, из „комплекса Изабраних”, из нарцисизма која гледа страствено свој сопствени лик и не види лик Божји утиснут на лицу других, нарочито слабих и сиромашних. Противотров за ову епидемију је благодат да се осећамо грешнима и да кажемо свим срцем: „Ми смо бескорисне слуге. Урадили смо оно што смо морали да урадимо.”
- Постоји још једна болест: болест „мартизма” (долази од Марте), прекомерне вредности; наиме, они који, уроњени у рад, занемарују неминовно, „бољи део” – седети код ногу Исусових. Зато је Исус позвао своје ученике да „се мало одморе”, јер занемаривање неопходног одмора доводи до стреса и узнемирености. Време одмора, за оне који су завршили своју мисију, јесте неопходно, обавезно и треба га доживети озбиљно: у провођењу времена са породицом и у поштовању празника као времена за духовну и физичку обнову. Треба прихватити оно што учи Проповедник „да постоји време за све”.
- Ту је и болест менталне и духовне окамењености: наиме, они који имају срце од камена и „тврд врат”; они који успут губе унутрашњи спокој, живост и смелост и крију се испод папира постајући „машине за практично функционисање”, а не „Божији људи”. Опасно је изгубити људску осетљивост потребну да бисмо плакали са онима који плачу и радовали се са онима који се радују! То је болест оних који губе „Исусова осећања” зато што се њихово срце, временом, стврдне и постане неспособно да безусловно воли Оца и ближњег. Бити хришћанин, у ствари, значи имати иста осећања која су била у Христу Исусу, осећања скромности и несебичности, безбрижности и великодушности.
- Болест претераног планирања и функционализма: када апостол планира пажљиво све и верује да савршеним планирањем ствари заиста иду напред, постајући тако књиговођа или рачуновођа. Припремити све добро и неопходно, али без падања у искушење да се зароби и управља слободом Светог Духа, која је увек већа, великодушнија од било ког људског планирања. Пада се у ову болест јер је увек лакше и угодније уљуљкати се у своје позиције, статичне и непроменљиве. У ствари, Црква се приказује верна Светом Духу у мери у којој не претендује да га регулише и укроти… Укротити Духа Светога… Он је свежина, машта, новост.
- Болест лоше координације: када чланови изгубе заједништво једни са другима и тело изгуби своју хармоничну функционалност и своју равнотежу постајући оркестар који производи буку јер његови чланови не сарађују и немају дух заједништва и тимски дух. Када стопало говори руци „не требаш ми”, или рука глави: „ја командујем”, изазивајући тако непријатности и скандал.
- Постоји Алцхајмерова духовна болест: наиме болест заборављања „историје Спасења”, личне историје с Господом, „прве љубави”. То је прогресивни пад духовних способности који у дужем или краћем временском периоду код особе изазива тежак хендикеп онеспособљавајући је да обавља било какву аутономну активност, проживљавајући једно стање апсолутне зависности од сопствених назора, често умишљених. Ми је видимо у онима који су изгубили сећање на свој сусрет с Господом; у онима који не спроводе дефтерономијски живот; у онима који су потпуно зависни од своје „садашњости”, од својих страсти, хирова и манија; у онима који око себе граде зидове и навике постајући све више, робови идолима које су извајали сопственим рукама.
- Болест ривалитета и сујете: када изглед, боје хаљина и почасне медаље и титуле постану примарни животни циљ, заборављајући речи светог Павла: „Не чините ништа зарад ривалства или надмености, него сваки од вас, са крајњом скромношћу, да држи друге бољима од себе. Нико да не гледа само своје интересе, него и оне других.” То је болест која нас води да будемо лажни мушкарци и жене и да живимо лажни „мистицизам” и лажно „тиховање”. Сам свети Павле их назива „непријатељи Христовог крста”, јер „се хвале оним од чега треба да се стиде и не мисле о другом до ли о земаљским стварима”.
- Болест егзистенцијалне шизофреније: то је болест оних који живе двоструки живот, плод хипокризије типичне за осредњу и прогресивну духовну празнину коју дипломе или академске титуле не могу попунити. Болест која често погађа оне који се, напустивши пастирску службу, ограничавају на папирологију, губећи тако контакт са реалношћу, са конкретним људима. Тако они стварају свој паралелни свет, где остављају по страни све чему строго уче друге и почињу да живе скривеним и често разузданим животом. Преобраћење је како хитно тако и неопходно за ову веома озбиљну болест.
- Болест брбљања, мрмљања и оговарања: о овој болести сам већ говорио много пута, али никада довољно; то је озбиљна болест која почиње једноставно, често само да би се проћаскало а онда загосподари целом особом чинећи да постане „сејач корова” (као сатана), а у многим случајевима „хладнокрвни убица” угледа својих колега и сабраће. То је болест подлих људи који немајући храбрости да директно говоре причају иза леђа. Апостол Павле нас упозорава: „Чините све без приговора и без оклевања, да бисте били беспрекорни и чисти.” Браћо, чувајмо се тероризма оговарања!
- Болест обоготворавања главешина: то је болест оних који се удварају надређенима, надајући се да задобију њихову благонаклоност. Они су жртве каријеризма и опортунизма, они поштују људе и не Бога. То су људи који врше службу мислећи само на оно што треба да добију, а не на оно што треба да дају. Мали људи, несрећни и инспирисани само својим фаталним егоизмом. Ова болест може да погоди и претпостављене када се додваравају неким својим сарадницима да би добили њихову покорност, оданост, психолошку зависност, али крајњи резултат је једно истинско саучесништво.
- Болест равнодушности према другима: када свако мисли само на себе и губи искреност и топлину у људским односима. Када најверзиранији не стави своје знање у службу мање искусних колега. Када се спозна нешто и држи се само за себе уместо да се позитивно поделили са другима. Када се из љубоморе или лукавства осећа радост када се види други како пада уместо да се подигне и да се охрабри.
- Болест погребног лица: наиме болест осорних и мргодних људи, који сматрају да је за озбиљност неопходно обојити лице меланхолијом, строгошћу и третирати друге – посебно оне које сматрају инфериорним – са крутошћу, тврдоћом и ароганцијом. У ствари, позоришна озбиљност и стерилни песимизам често су симптоми страха и несигурности у себе. Апостол треба да се труди да буде једна љубазна, смирена, весела особа, ентузијаста и да преноси радост где год да се налази. Срце пуно Бога је срећно срце које зрачи и заражава све који су око њега: оно се одмах види! Не губимо, дакле, тај радосни дух, пун хумора, па чак и аутоироничан, који нас чини симпатичним људима, чак и у тешким ситуацијама. Колико нам добра чини доза здравог хумора! Добро би нам учинило често читање молитве светог Томаса Мура. Ја је читам свакодневно, добро ми чини.
- Болест акумулирања: када апостол настоји да попуни егзистенцијалну празнину у свом срцу акумулирајући материјална добра, не из нужде, него једино да би се осећао безбедно. У ствари, ништа материјално не можемо понети са нама, јер „погребни покров нема џепове” и сва наша земаљска блага – чак и ако су дарови – никада неће моћи попунити ту празнину, напротив – учиниће је све захтевнијом и дубљом. Овим људима Господ понавља: „Ти кажеш богат сам, обогатио сам се, не треба ми ништа. Али зар не знаш да си несрећан, јадан, сиромашан, слеп и го… Буди, према томе, ревностан и обрати се.“ Акумулација само отежава и успорава неумитно пут! Пада ми на памет једна анегдота: некада су шпански језуити описивали Дружбу Исусову као лаку коњицу Цркве. Сећам се пресељења једног младог језуите коме је, приликом утоваривања његових многих ствари на камион – пртљага, књига, предмета и поклона – један стари језуита, посматрајући га са мудрим осмехом, рекао: „Ово би, дакле, била та лака коњица Цркве”?! Наша пресељења су један знак ове болести.
- Болест затворених кругова: где припадање групи постаје јаче од припадања Телу и, у неким ситуацијама, самом Христу. И ова болест увек почиње од добрих намера, али са проласком времена поробљава чланове постајући „рак” који прети хармонији Тела и изазива толико зла – скандале – нарочито нашој најмањој браћи. Самоуништење или „пријатељска ватра” од сабораца је најподмуклија опасност. То је зло које удара изнутра и како Христос каже: „Свако краљевство у себи раздељено пропада.”
- И последња: болест овоземаљског профита, егзибиционизма; када апостол претвара своју службу у власт, а своју власт у робу да би добио овоземаљски профит или већу власт. То је болест људи који незасито теже да умноже власт и у ту сврху су способни да клевећу, оцрне и дискредитују друге, чак и у новинама и часописима. Наравно, да би се показали и доказали способнијим од других. И ова болест је веома болна за тело јер наводи људе да оправдавају коришћење било ког средства за остваривање тог циља, често у име правде и транспарентности! И овде ми пада на памет један свештеник који је позивао новинаре да исприча (и измисли) своје приватне ствари и поверљиве информације о својим парохијанима и сабраћи. За њега је било једино важно видети се на насловним странама, јер се тако осећао „моћним и убедљивим,” изазивајући на тај начин много штете другима и Цркви. Јадник!
Са италијанског посрбила: Сузана Ђуровић
Наслов: Стање ствари
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-30s