Добио сам на електронску адресу занимљиво писмо. Ради се о одбрани ћирилице. Како очување ћирилице сматрам важним задатком у одбрани српског националног идентитета, цитираћу овде најважнији део писма са убедљивим аргументима – анализом негативних митова у вези са коришћењем ћирилице.
Први мит:
Не може се са ћирилицом у Европску унију.
Апсолутно нетачно јер ЕУ званично одлучно заступа очување језичке разноликости.
Други мит:
Срби су одувек писали латиницом.
Нетачно јер се у Србији масовније писало латиницом искључиво у периодима аустроугарске и усташке окупације. Новосадски договор о равноправности језика и писма из 1954. је од стране угледних посленика културе оцењен као удружени злочиначки подухват против српског језика, српске ћирилице и српске културе.
Трећи мит:
Ћирилица је превазиђена.
Нетачно јер је ћирилица (руска) прво писмо које је „узлетело са Земље у Свемир“, „на глави Јурија Гагарина писало је СССР“ а данас највећи „пробој и повратак ћирилице“ долази са развојем информационих технологија које омогућавају равноправно коришћење свих језика и писама, чак и оних који се не користе. Компанија Гугл је у својим производима а посебно у претраживачу омогућила да се све странице на српском језику приказују на ћирилици.
Четврти мит:
Са ћирилицом не можемо у свет.
Нетачно јер је могућа и супротна теза „да само са ћирилицом можемо у свет“ о чему говори развој информационо комуникационих технологија.
Пети мит:
Ћирилица није исплатива.
Ово је нетачно јер се у свим трансакцијама са иностранством врши локализација производа за то тржиште (барем је то случај код озбиљних фирми) а познато је да је једни начин да се од културе и баштине зарађује је да та култура постане међународно значајна. А култура може постати међународно значајна искључиво њеном афирмацијом, никада асимилацијом и опонашањем. Односно српска култура се једино може, и треба, афирмисати коришћењем ћирилице као њеног историјског одређења.
Шести мит:
Ћирилица вређа.
Ово је јако опасан и погрешан мит који каже да ако пишемо ћирилицом на неки начин обесправљујемо оне који ћирилицом не пишу. Такав став је скандалозан јер бити свој значи управо само то – бити свој. Штићењем свог идентитета не нападамо никог другог, ми само бранимо, испољавамо и представљамо себе на један позитиван начин, без самомржње. Замислите само, да обрнемо улоге и да кажемо да је чување националног идентитета мањина у Србији – увреда, то би био скандал. А то у Србији нико рационалан никада није рекао већ се мањинама пружа подршка да очувају свој национални идентитет.
Седми мит:
Ћирилица неког угрожава.
Апсолутно нетачно јер ако је нешто у Србији угрожено то је ћирилица што се може измерити прегледом јавних натписа у нашим градовима, или медија и издаваштва на ћирилици и латиници.
Осми мит:
Двоазбучности је равноправност .
Математички гледано равноправност је 50/50 одсто, а ћирилица је у Србији заступљена у јавној сфери негде испод 10% (у приватној сфери је други однос) и то није математички гледано равноправност. Равноправност писама је договорена у оквиру заједничког, српскохрватског језика који је обухватао све новонастале језике на простору бивше Југославије. Нестанком СФРЈ све новонастале државе су почеле са неговањем свог језика и своје азбуке (једноазбучности) која је била доминантна и пре тога у тим новонасталим творевинама. Један језик и једно писмо је доминантан принцип у Европи у јавној комуникацији са изузетком Србије којој се намеће да изабере латиницу без обзира на историјске, лингвистичке и остале кулуролошке и политичке аргументе да то треба (и мора) да буде ћирилица.
http://necuugovornalatinici.palankaonline.info/
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Кратка веза до ове странице: