Епископ Артемије: Свети Нектарије Егински и његов став према екуменизму

1.

Епископ Артемије

Епископ Артемије

О животу светог Нектарија, а нарочито о датуму његовог блаженог упокојења 1920. године, више пута је истицано од стране претходних говорника[1]. Исто тако познато је да је „Екуменизам“, у своме данашњем облику и појимању, настао знатно доцније, конкретно 1948. године као ССЦ (Светски савет цркава). Имајући те две чињенице у виду, наша тема могла би изгледати мало анахрона. Па ипак није тако. Одбор ове прославе, који је предложио и овако формулисао ову тему, свакако је имао разлога за то.

И заиста, ако Екуменизам, у правом смислу те речи. и није постојао у време светог Нектарија, постојали су његови корени, његове претече, према којима је свети Нектарије итекако заузимао свој став, или боље рећи, понављао је у себи став ранијих светих Отаца Цркве, од којих се он ни по чему није хтео разликовати, чиме је и постао један од њих. Тај став светог Нектарија према претходницима Екуменизма, па и према Екуменизму начелно, расмотрићемо доцније, пошто најпре погледамо развојни пут Екуменизма од самих његових зачетака.

Први облик Екуменизма јесте онај папски и римокатолички, који је вековима користио Унију као средство за постизање јединства хришћана, наравно, безуспешно, иако је то коштало Православну Цркву многих страдања и невоља кроз хиљадугодишњу историју. Та врста Екуменизма је тема за себе коју би сада заобишли.

Други вид Екуменизма, много опаснији и пoгубнији, родио се у крилу Протестантизма, али са истнм циљем – сједињења хришћана и „цркава“, но без јединства у вери и истини. Овај Екуменизам као ССЦ и јесте предмет нашег излагања.

2.

Појам Екуменизма изражава се данас појмом ,,Светског савета цркава“. И само име његово показује сву јеретичност ове псевдо-црквене организације. У учењу хришћанске вере постоје многе истине које су добиле у догматским дефиницијама од стране светих Отаца Цркве на Васељенским Саборима један одређени израз, који не трпи различита поимања. Тако су свети Оци II Васељенског Сабора одржаног у Цариграду 381. године формулисали догму вере у ЈЕДНУ, СВЕТУ. САБОРНУ (КAТОЛИЧАНСКУ) И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ, а не у ,,МНОГЕ“ (цркве), од којих би неки облик „савета“ или „јединства“, или неки облик „над-цркве“ могао произаћи.

Црква је Једна и католичанска и у њој је сабрана (отуда и – Саборна) заједно сва Истина,, сва Благодат, све што је Господ Христос донео са Собом на земљу, предао и оставио људима ради њиховог спасења. Она је Једна и Саборна јер сабира у себи све оне који желе спасење у једно унутрашње јединство, у Тело Богочовека Христа.

Тако, сама идеја једног „савета“ (или „савеза“), или „сједињења“ цркава јесте немогућа, недопустива и неприхватљива за савест сваког православца, а камо ли за једног Светитеља. Онај ко би имао супротно мишљење, како би могао бити Светитељ? И заиста, којег „светитеља“ имају од великих екумениста? Ни једног!

3.

Историја Екуменизма као ССЦ има своју предисторију. Као појава, Екуменизам не садржи ништа ново: ради се о старој идеји, која је оживљена у задњих, отприлике, 100 година. Годинама и деценијама људи пишу, дискутују и говоре о екуменизму тако да можемо да кажемо да се ради о једном веома компликованом проблему.

Пре свега, Екуменизам је једна еклисиолошка јерес, јер први његов напад усмерен је против самих темеља Православне вере, против свете Цркве, у настојању да је промени (Цркву) у једну екуменску организацију, лишену богочовечанске благодати Тела Христовог, крчећи тако пут за појаву антихриста.

Темељи савременог Екуменизма постављени су већ крајем прошлога века 1897. године на Ламбетској Конференцији, која је, као прво, формулисала један догматски МИНИМУМ, који је имао за циљ очекивано екуменско уједињење (унију) „хришћанских“ цркава. Овај догматски минимум долази од идеје да сједињење треба тражити у Светом Писму (а не и у Светом Предању), у Символу Никео-Цариградском, и у две свете Тајне: крштењу и Евхаристији. Као друго, утврђен је принцип толеранције у односу на учења других „цркава“ и спремност за увођење „компромиса љубави“. И као треће „откриће“ Ламбетске Конференције била је добро позната „теорија грана“ (branch theory), која на неки начин изједначава све „цркве“. Ово зло семе, чим је посејано, брзо је никло и разрасло се невероватно, као и сваки коров.

Са стране Православних у развоју екуменског покрета допринеле су много две циркуларне посланице Васељенског Патријарха Јоакима III. Прва 1902. год. упућена поглаварима сестринских Православних Цркава, дотиче теме односа Православних Цркава између себе, према римокатолицима и протестантима, као и питање календара. Одговори на ову посланицу сестринских Православних Цркава, и повратни одговор Велике (Цариградске) Цркве (1902 -1904.), заокружују ову преписку, која представља први званични текст Васељенске Патријаршије у односима са другим Православним Црквама.

Друга енциклика „свим Црквама Христовим“ (дакле, и неправославним) послата 1920. год. пружа претпоставке за очекивану сарадњу „међу различитим црквама“ и за „подгревање хришћанске љубави“, као и пројекат од 11 тачака за њено остварење у пракси.

Св. Нектарије Егински

Св. Нектарије Егински

У овом периоду (од 1904–1920) много се говорило о промени црквеног календара, проблему који је узнемиравао и светог Нектарија. Наш Светитељ је сматрао односну промену за једно велико зло, али је истовремено, пре свога упокојења, дао савет Игуманији Ксенији да, ако се случајно деси ова промена календара, његов манастир на Егини нек следи званичну Цркву, што се заиста, и десило.

Овде треба још једном подвући да првобитне организације које су претходиле ССЦ, као „Међународна мисионарска конференција“ (Единбург 1910.), Светско удружење за ширење међународног пријатељства преко цркава (1914.), покрет „Живот и дело“ и др. биле су чисто протестантске творевине. Нажалост, од 1922. год. Православни почињу активно да учествују на разним конференцијама и скуповима екуменског карактера, припремајући тако Прву Генералну Скупштину ССЦ у Амстердаму 1948. године. На том скупу било је присутно доста представника Православних Цркава, као Патријаршија: Цариградске, Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Архиепископија Кипарске и Грчке, као и Руске Митрополије за Северну Америку (сада позната као „Православна Црква Америке“). Одбиле су, међутим, да учествују на том скупу Цркве Источних Земаља „иза гвоздене завесе“, које су чак и осудиле ССЦ као јерес. То је био први пут у историји екуменског покрета да се Православље по питању односа према њему показало подељено. Интересантно је поменути да је и римокатоличка црква имала негативан став, забранивши учешће римокатолика и као посматрача.

Она ни до данас није постала „званично“ чланица Екуменског покрета, сачувавши своју доследност, иако у пракси итекако међусобно много шурују.

Међутим, ова ревност појединих Православних Цркава за заштиту божанских истина Цркве, није дуго трајала. Период неодлучности и колебања трајао је негде до 1965. године, када видимо да су све Православне Цркве постале органски делови ССЦ, па међу њима и Српска Православна Црква, иако међу последњима. Посебно после заседања централне Комисије ССЦ 1959. г. на Родосу, Православни између себе просто су се такмичили ко ће од њих бити већи екумениста, ко ће учинити већи компромис, уступак или попуштање неправославнима, све у име неке „љубави“, која је много чешће и више била лицемерје и користољубље, него истинска јеванђелска љубав,

Од 1961. год. православни екуменисти (ако су та два појма уопште спојива међусобно), почели су да сазивају читав низ конференција и скупова са циљем да реализују своје екумеиистичке програме и циљеве. Тако, 1964. г. сазвана је иа Родосу III Свеправославна Конференција, где је донешена одлука за успостављање дијалога са јеретицима (свих врста) „на равној основи“, и свака помесна Православна Црква задужена је да одржава посебне „сестринске односе“ са јеретицима. Главни вођа свих ових екуменистичких замки био је Васељенски Патријарх Атинагора, који је започео сталне сусрете са Папом, „извршио“ узајамно скидање Анатема из 1054 године, реализовао заједничке молитве (насупрот светим Канониима) и тд. Затим, његови наследници и помоћници до данас, држе се истога пута, превазилазећи у компромисима и снисхођењу чак и самог Атинагору.

Други представници осталих помесних Православних Цркава, делују такође сагласно са овим екуменским програмом, тако да њихови поступци немају ништа заједничко са учењем и деловањем светих Отаца и са свештеним Канонима Христове Цркве. Међе које су поставили Оци наши нарушене су од стране такозваних „православних екумениста“; границе између истине и лажи, светлости и таме, Христа и Велијара уклоњене су.

Све ово, по светом Старцу оцу Јустину Поповићу, представља Јудинску издају Православља, страшну издају Господа нашег Исуса Христа и целокупне Цркве Његове. Да је то заиста, тако, довољно је погледати Епископско исповедање вере пред хиротонију, и упоредити га са праксом савремених поборника екуменизма.

У том исповедању, онај који се хиротонише за Епископа, свечано изјављује пред Богом, Анђелима и људима: „Примам богонадахнуте списе и учења старијих и новијих светих Отаца Цркве Христове, који су сагласни Јеванђељу и учењу светих Апостола… Оне пак који друкчије, а не православно мисле о хришћанској вери, одбацујем као туђе – мислеће Христовој Цркви, као кваритеље Истине Божје и упропаститеље спасења људи… Све јересиначалнике, и њихове једномишљенике одбацујем и анатемишем и јасно и гласно говорим: Свима јеретицима анатема!“ (Ср. Гал. 1. 8).

И још додаје: „Примам и прихватам Светих Седам Васељенских Сабора и све Помесне Саборе које свети Оци прихватише и потврдише… Исповедам све одредбе ПРАВЕ ВЕРЕ које су они изложили. Примам и све свештене Каноне које саставише свети Оци и предадоше их Цркви… Изјављујем да све оно што Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква Православних прима и догматски исповеда, то и ја примам и верујем и исповедам; ништа не додајући, ништа не одузимајући, ништа не мењајући ни од Догмата ни од Предања… А све што она осуђује и одбацује као учење туђе Јеванђељу, то и ја одбацујем…“.

Ко дакле, од савремених православних екумениста може с правом да понови речи светих Васељенских Сабора, који своје догматске одлуке скоро редовно почињу формулом: „Следујући Светим Оцима…“ или: „по учењу Светих Отаца…“ итд.? Када је на VII Васељенском Сабору прочитан Никео-цариградски Символ вере, Оци Сабора су изјавили: „Сви ми тако верујемо, сви тако исто мислимо, и сви се сагласно потписујемо… То је вера Апостолска, вера Отачка, вера Православна, вера која утврди Васељену… Ми следујемо древној одлуци Цркве да чувамо одредбе светих Отаца. Тако мислити ми смо научени и утврђени светим Оцима нашим и њиховим богопреданим учењем“.

По светом Максиму Исповеднику, „Црква признаје за истините и свете оне Саборе, који показаше да су њени истински догмати истинити“. Слично говори и свети Кирило Александријски: „Сви који имају здрав смисао (=ум), старају се следовати учењу светих Отаца“, јер се по светом Апостолу „само са свима Светима може разумети шта је ширина и дужина и дубина и висина премудрости и разума Божијег, и познати љубав Христова, која превазилази свако знање“ (Еф. 3, 18 – 19: Рим. 11, 33).

У свим битним питањима вере и побожности потпуно се слажу сви свети Оци. „Отац не противуречи Оцима, јер су сви они били заједничари једнога Духа“, вели свети Јован Дамаскин.

Ваистину, нема ни једног светог Оца који би се сложио са ставовима и праксом савремених екумениста, и који би благословио све оно што се радило у Камбери (1991), што се потписало у Баламанду (1993), што се видело у Риму (1995), и где све не. Више је него очигледно да ни свети Нектарије, без обзира иа сву његову толерантност и трпељивост, нити би тако нешто чинио, нити би то благословио. Напротив! Ма колико да је он био човек љубави за све људе, што је несумњиво, ипак је најпре био човек православне вере и православног става. Сам он то исповеда говорећи: ,,Епископ треба да увек остане у моралним принципима Јеванђеља и никада да их не напушта или да их преступа тобоже због догматских разлика“.

Шта значи ово, ако не понављање, само на други начин, онога што је рекао свети Максим Исповедник, говорећи: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћању. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божија саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све – како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и немилосрдан. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних који се држе те заблуде“ (РG 91, 465 С).

Овде треба подвући један моменат који увек има велику важност за Цркву, а посебно у наше време. У почетку наведеног места, свети Максим саветује личним примером, говорећи да се он не радује мучењу јеретика, него се напротив радује и заједнички весели њиховом обраћењу. Није рекао Светитељ да се он, као и Црква Божија, радују напредовању у постизању јединства са јеретицима, него се радују њиховом обраћању. Јер само обраћање од заблуде ка истини и од таме ка светлости, може да им обезбеди вечно спасење. Управо и једино то, за светог Максима, има јединствену и вечну вредност. Свети Отац не познаје компромис са јеретицима, не ради на уједињењу са њима него на поновном присаједињењу њих Једној и Јединој Цркви Божјој, која чува своје јединство у јединству праве и спасоносне вере.

Сличан став према јеретицима, дакле и према Екуменизму као свејереси, имао је и свети Нектарије, као и сви свети Оци кроз векове.

Савремени „православни екуменисти“. који мисле, говоре или раде супротно светим Оцима, шта заједничко имају са њима? Нека сами о томе озбиљно промисле.[2]

текст преузет из часописа “Свети Кнез Лазар”,

гласила епархије рашко призренске,

излази са благословом Његовог Преосвештенства

Епископа рашко-призренског др Артемија

број 16, година 1996.

стр. 123-128

(Православни одговор/Братство светог краља Милутина, 22. 12. 2014)

_____________________________________

[1] Предавање изговорено 23. октобра 1996. године на “Међуправославном богословском-научном скупу“ одржаном на острву Егини у манастиру Свете Тројице, чији је ктитор сам свети Нектарије, а поводом 150 година његовог рођења. Општа тема скупа била је: „СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ – ДУХОВНИ, МОНАШКИ И ЦРКВЕНИ ВОЂА“. Скуп је трајао три дана (21 – 23. октобра), на коме је узело учешћа 25 предавача, и велики број слушалаца (око 300 душа). Сав рад скупа преношен је директно преко радио станице пирејске Митрополије, те је могао да га прати половина Грчке. Предавања су праћена и адекватном дискусијом у којој је учествовао велики број присутних. Међу предавачима, поред Грчке, биле су заступљене следеће Православне Цркве: Српска, Руска, Бугарска и Румунска.

[2] После завршетка овог предавања развила се веома жучна дискусија, која је трајала преко сат времена. У њој су узели учешћа многи од учесника скупа и јасно се диференцирали: ко је за следовање светим Оцима, а ко – за пoгубни пут Екуменизма.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2XS



Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, ,

18 replies

  1. Анахронистички је узимати за сведока човека који није живео у одређеној географско-временској координати. Ствари су се много промениле, зато би било интересантно чути шта би Нектарије могао данас да каже. Ја нисам сигуран као Радосављевић да би дискурс егинског светитеља био непромењен.

    Свиђа ми се

  2. @Zoran Djurović
    Da, stvari su se doista promenile: živimo u vremenu kada ništa više nije stameno!
    Sve je postalo relativno!
    Možda zbog Njutna i njegove teorije?
    Ili zbog zelenih papirića i ljudske slabosti prema njima, tj. pohlepe!
    I mene intetesuje šta bi Nektarije danas imao da kaže?
    Da li bi odstupio i za jotu od svojih ondašnjih stavova o ekumenističkoj jeresi?
    Pa, g. Djuroviću, sravite sveca Nektarija u geografsko-vremensku koordinatu po sopstvenom izboru i „razgovarajte“ sa njim, pa obavastite svekoliko čitalaštvo Stanja stvari o svečevom „revidiranju“ po pitanju ekumenizma!
    Iskreno se nadam da vremensko-geografska odrednica neće biti 1948.-Goli otok!

    Свиђа ми се

  3. Neka mi Ajnštajn oprosti što u hitrini njegovu teoriju pripisah Njutnu!

    Свиђа ми се

  4. @ Miroslav Andjelković
    Како каже она православна: Ја га крстим, а он п######. Ви као да нећете да укапирате како су и Оци деца свог времена? Да се ствари требају контекстуализовати. Постоји мноштво смешних светоназора које су и Оци држали: неки су веровали како је земља центар света, како је Бог за 7 дана (24 сата пута 7) створио свет и сл. Но на страну античка физика и филозофија којих су Оци могли држати страну. Сврстио бих вашу пажњу и на један теолошки пример, чувено филиокве. Наравно, ја знам да сте ви меродавна инстанца поводом овог питања, али ћу навести став Максима Исповедника.
    Дух Свети „долази“ и од Сина. „Од Сина“ и „кроз Сина“ су по Максиму синоними. И наставља: „Ми нећемо подјаривати немир у Цркви неправедно оптужујући Латине, као што чине они у престоници“.
    Дакле, да ли је овај Максимов став или пак Фотијев (искључиви) меродаван за православне? Филиокве је постојало и у Максимово време, али је у Фотијево дошло до ексклузивистичког тумачења. Наравно, и раскол Фотија и папе Николе се окончао, али је филиокве остало. Како га тумачити? Зависило је не само од теолошког приступа него и од дневно-политичких потреба. Ако се не контестуализује мисао ових православних светаца, испада да су комплетни кретени и да је један ударао у клин, а други у плочу.
    Због тога сматрам да Артемијев текст није никаква допринос разумевању проблема него пуки идеолошки покушај презентације своје слике стварности. Не би ни то било опасно када би тај покушај остао у гранцама понуде, евентуалног читања, а не јединоспасавајуће тумачење у коме се и мисао једног од најзначајнијих правосалавних светаца у последња 2 века деконтекстуализује и покушава идеологизирати.
    Трновит и тежак је посао теологија, г. Анђелковићу.

    Свиђа ми се

  5. @Zoran Djurović
    Hvala Vam što mi proširiste vidike u vezi prdjenja!
    Iskusih i pročitah štošta u svom veku, al’ za tu mudroliju do danas ne čuh!
    Sve do nedavno, dok se ne susretoh sa Vašim komentarima na Stanju, imao sam idealističku i detinje naivnu predstavu o sveštenicima. Živeo sam u uverenju, da im med i mleko teku sa usana! Takva su mi bar bila iskustva sa sveštenicima pod čiju sam „nadležnost“ do sada potpadao!
    No, Vi ste mi tu iluziju razbili u paramparčad!
    U buduće ću se moguće pitati, šta li se krije iza leporečivosti moga sveštenika?!
    Možda Vam to i jeste cilj?
    Naravno da je teologija složena nauka i razumljiva mi je Vaša nadmenost koju kao stručnjak demonstrirate nadamnom kao laikom.
    I elektrotehnika je veoma komplikovana nauka, ali meni kao njnom poznavaocu ne pada na pamat da Vama kao laiku drobim o Omovom zakonu, Tevenenovoj teoremi ili Kirhofovom pravilu!
    Već sam na temi na kojoj je onaj nemački teolog ustvrdio da Jasenovac nije delo Katoličke crkve, Vašu egzaltiranu reakciju uporedio sa reakcijom lakmus indikatora.
    Na temama o katolicizmu i ekumeni potpuno ste predvidivi!
    To što ste na strani ekumenista je Vaše legitimno pravo.
    Ali dopustite i protivnicima ekumene njihovo legitimno pravo.
    Bez da im preporučujete vanrednu ispoved!
    Od Vas kao sveštenog lica ipak očekujem oprost zbog ovakve moje konverzacije sa Vama, jer ste Vi upravo svojim činjenjem odgovorni za detabuizaciju sveštenih lica u mom odskorašnjem mneniju o njima (Vama)!
    Laka Vam rimska noć Oče Djuroviću!

    Свиђа ми се

  6. Анђелковићу, заиста ме задивљујете, јер некако потврђујете оно писамско: имају очи, а не виеде, уши… – Ви се нисте ни најмање забавили аргументима које сам изнео. Наравно да ја волим да малтретирам лаике у материји кад почну да се праве паметнима. Како би ви рекли: разбијам сваку слику у парампарчад! То сам негде урадио и са добрим католицима у Напуљу где сам био једини гост предавач, тј. звезда дана. Исто је рекао и конферансије: изгубио сам сваку идеју коју сам имао о иконографији, мислио сам да нешто занам, али ме је ово потпуно разбило (човек је универзитетски проф., и није докторирао на Мегатренду). Но, да не гушим тиме…
    Ја заиста волим да малтретирам људе. То ми је душевно задовољство. Лукаво избегавам да и сам будем малтретиран је не долазим да објасним Анђелковићу како батерија ради, шта је осмоза и сл. Ја јесам завршио ниже школе, обавештени сам лаик, можда мало и више, али у овим материјама верујем Лазићу и Анђелковићу. У томе је разлика између нас. Ви, Анђелковићу нећете да поверујете мени на рач. Мислите, све су то само пуста питања, приватна мишљења, млаћење празне сламе. Зашто бих морао да идем на исповест? Па ја боље знам ове ствари од тог ромејца…
    Ја сам вам дао материјал за размишљање. То вас не занима. Па, тебра, нема спаса. За вас не постоји оно дијахронијско.
    Обрадовала би ме једна ствар: да после ове иницијалне саблажњености и пренемагања пређете на конструктивни ниво. Имао сам ја доста таквих случаја у парохији, и добар део је дошао до преумљења. Не фиксирајте се на моје повремене педагошке убоде, пређите на хрвање грчко-римским стилом са аргументима…

    Свиђа ми се

  7. Preumljenje je omražena reč kod nas, prvosrbijanaca!
    Druga Srbija već 14 godina pokušava da nas preumi!
    Neki od nas su poklekli i preumili su se!
    Nama, koji se još držimo, trenutno preumljeni Vučić pokušava da promeni svest!
    No, naša bistra svest još uvek odoleva i ne da se u nesvest!
    Zato, Oče Djuroviću, radite nam bilo šta drugo, samo nas nemojte preumljavati!

    Свиђа ми се

  8. Текст је до бола смешан. Није изнет ниједан став Нектаријев о екуменизму. Да лудило буде веће, сам Нектрарије је рекао да треба следити календар који званична грчка црква прихвати (нови). И? Нектарије је постао католик? Није. Подржао је нови календар. Ерго, шта су ови који машу са старим календаром као православним неотуђивим прерогативом? – Будале. Те нису следили ни подржавали ни Нектерије ни наш Јустин.
    Текст је могао да се зове и: Став лилипутанаца о екуменизму. Разрада: Лилипутанци су ситног раста, компактни, мањински, храбри итд., дакле, и они су као и сви св. Оци били против екуменизма, мада екуменизам као такав нису познавали.
    Ево, и ја тако могу да упозорим на опасност од еИБХЊ-С-2843ДУПОНЧ, јер је јасно да би и Оци били против тога.
    Бивши епископ Артемије (СПЦ га је таквим прогласила, иста му је чин одузела, дакле, да се не збуњују читаоци са овим узурпаторским титулама) има и научних текстова, али овај осврт не спада у тај домен, него у домен слободних асоцијација на одабрану тему.

    Свиђа ми се

  9. Испод горњег текста стоји следеће:

    “текст преузет из часописа “Свети Кнез Лазар”,

    гласила епархије рашко призренске,

    излази са благословом Његовог Преосвештенства

    Епископа рашко-призренског др Артемија

    број 16, година 1996.

    стр. 123-128“

    Те 1996. године Артемије јесте био Епископ рашко-призренски и због свог тадашњег делања и те како био миљеник екуменског Запада!

    Ако се пажљиво прочита горњи цитат онда је тврдња:

    “Бивши епископ Артемије (СПЦ га је таквим прогласила, иста му је чин одузела, дакле, да се не збуњују читаоци са овим узурпаторским титулама)…“

    крајње злонамерна!

    Чуди ме да се Артемију због “чињенице“: “Текст (му) је до бола смешан.“, не доведе у сумњу и докторска титула?!

    Спустићу се и ја на ниво прозаике и рећи следеће:
    “Да пилићи уче певца како се праве деца“ је појава која је код Срба одувек била веома раширена у свим занатима, вештинама и еснафима!

    Свиђа ми се

  10. Papa nastavlja borbu

    Par dana pred Bozic, Papa je cestitao bozicne praznike rimskoj kuriji i sluzbenicima Vatikana. Tom prilikom, on je izmedju ostalog, naveo 15 bolesti od kojih boluje crkvena uprava – sto je dosada najostrija dijagnoza nesavesnog rada u crkvi.

    Na kraju govora on je zamolio prisutne (oko 4 000 sluzbenika Vatikana i njihove bliznje) da oproste grehe njemu i njegovim saradnicima kao i skandale koji potresaju crkvu.

    Свиђа ми се

  11. Ђуровићу, све би да сместите у право време и место, па нам потуристе оно о неправедно оптуженим Латинима. Да допуним Ваше навођење речи Св.Максима Исповедника и овим његовим речима: „… него вас молим да с пажљивошћу и разборитошћу чините и вршите добро свима људима и да будете свима све, за што вас год ко замоли; једино у ономе што би на било који начин могло подржати јеретике у учвршћивању њихова безумног веровања хоћу и желим да будете сасвим сурови и немилосрдни. Јер ја сматрам за човекомржњу и за одвајање од божанске љубави сваки покушај да се заблуди дода оснажење, на још већу пропаст оних који јој отпре робују.“ Можда је теологија тешка наука, али ето и ми лаици се сналазимо… јер мало молитве открива понекад много више од томова књига. Желећи Вам да Вас обасја светлост Истине, честитам Вам данашњи празник, па макар и га славили мало раније.

    Свиђа ми се

  12. Епископ Артемије између осталог те 1996. године каже:

    -Ко дакле, од савремених православних екумениста може с правом да понови речи светих Васељенских Сабора, који своје догматске одлуке скоро редовно почињу формулом: „Следујући Светим Оцима…“ или: „по учењу Светих Отаца…“ итд.? Када је на VII Васељенском Сабору прочитан Никео-цариградски Символ вере, Оци Сабора су изјавили: „Сви ми тако верујемо, сви тако исто мислимо, и сви се сагласно потписујемо… То је вера Апостолска, вера Отачка, вера Православна, вера која утврди Васељену… Ми следујемо древној одлуци Цркве да чувамо одредбе светих Отаца. Тако мислити ми смо научени и утврђени светим Оцима нашим и њиховим богопреданим учењем“.

    Митрополит Зилзиоулас крајем 2014 каже:

    – Ispovijedanje jedne vjere temelj je jedinstva. Potrebno je samo prepoznati što je ta jedna vjera koju trebamo ispovijedati kako bismo postigli puno zajedništvo – rekao je metropolit Zizoulas.

    – Za nas članove Pravoslavne Crkve, zajednička vjera koja omogućava puno zajedništvo ispovjeđena je na prvih sedam ekumenskih Sabora prvog tisućljeća. Potrebno je razjasniti, s katoličke točke gledišta, može li ta zajednička vjera koja bi omogućila sakramentalno zajedništvo uključivati i određene doktrine i dogmatske definicije proglašene jednostrano, od strane Katoličke Crkve. To je nužno kako bismo odredili konkretne posljedice Papinih riječi izgovorenih u Fanaru – objašnjava Zizioulas dodajući kako se ova pojašnjenja prvenstveno odnose na središnju temu aktualnih ekumenskih teoloških rasprava – primat Rimskog biskupa. Ukoliko će kriterij za njegovo razumijevanje biti prvo tisućljeće, tada, kaže Zizoulas, neće biti poteškoća.

    Извор:
    https://stanjestvari.com/2014/12/24/metropolit-zizioulas-iznenadio-svojom-otvorenoscu-papine-rijeci-su-ohrabrujuce/

    Обратити пажњу на Зилзиусову реченицу:

    – Za nas članove Pravoslavne Crkve, zajednička vjera koja omogućava puno zajedništvo ispovjeđena je na prvih sedam ekumenskih Sabora prvog tisućljeća.

    Молим Оца Ђуровића да мене неуког поучи, како то да се jedan od najvećih pravoslavnih teologa i supredsjednik Mješovitog međunarodnog povjerenstva za teološki dijalog između Katoličke i Pravoslavne Crkve, metropolit pergamski Ioannis Zizioulas позива на догме из првог миленијума као на потпуно важеће у данашњем времену?!

    И, треба ли се надати да ће и он, попут многих других, “прихватити реалност на терену“ и ревидирати те своје тако чврсте, а “ретроградне“, ставове “који нас све вуку у прошлост“?!

    Свиђа ми се

  13. Анђелковићу, у праву сте за ословљавање Артемија; најисправније би било рећи, „тадашњи епископ Артемије“. Мада је СС титулисање мало амбигвно (може да сугерише како је и данас Артемије епископ; није, одузета му је лиценца за рад).
    Сада, било би лепо и када би г. Анђелковић као и ја рекао: има право Ђуровић за то и то… Да се разумеју и замисли и над Ђуровићевим арументима. Тај исти Ђуровић је цитирао и позивао се на Радосављевића у својој магистарској тези, и то у крајње позитивном контексту. То и данас стоји, то и данас подржавам. Но, онда треба веровати Ђуровићу да не из малициозности је уверен да је Артемије у овом тексту промашио тему. Никаквог осврта Нектаријевог на екуменизам не видесмо.
    Даље, није „Митрополит Зилзиоулас“, човек се презива Зизјулас. Чудно је призивати њега за утук на Ђуровића, пошто је Зизјулас данас најзначајни православни промотер екуменизма. За артемите је чисти јеретик.
    Католици прихватају све васељенске саборе. Питање је само мере спровођења папског првенства. Да ли се у уједињеној цркви треба спроводити по моделу из првог миленијума или по неком модификованом, али сигурно не по моделу који данас важи у Западној цркви. Лично верујем да то нико од православних не би могао прихватити, па ни ја. Зато и подржавам папу Франциска у његовом преиспитивању те улоге.

    Што се тиче Јована Илијиног, аргумент и цитат из толико прежвакаваног Максимовог списа је „сакат“. Зато сам и навео други који објашњава малициозност Грка у односу на Латине, па се ови текстови морају напоредо читати. Знам да је то напорно… Но, Царство Небеско није како га мали Перица замишља…

    Свиђа ми се

  14. @ Деда Ђоле, лепа вест: 15 тачака папе Франциска ће бити преведене данас и после постављене на СС, када се глодур за то одлучи.

    Свиђа ми се

  15. Једно ми није јасно: ако је питање календара тако битно за спасење, зашто је Артемије стално био у општењу са новокалендарцима?

    Свиђа ми се

  16. Oče Djuroviću, hvala Vam na smirenom i uravnoteženom odgovoru!
    No, s obzirom da smo prešli na “ 0’rvanje argumentima grčko-rimskim stilom“, nisu primereni nepropisni zahvati u vidu „pedagoških uboda“ ukazivanjem na greške u sintaksi.
    Mitropolit ima komplikovano ime, pa nije nikakvo čudo što sam od tri pokušaja samo jednom uspeo da ga ispravno oslovim!
    Očito da je današnji radostan dan Hristovog rodjenja za našu zapadnu hrišćansku braću učinio da se i mi, pravoslavni, bar danas ma’nemo medjusobnih zadjevica i privedemo Miru Božjem!

    Свиђа ми се

  17. Заиста је данас благдан! Ја сам служио на божићној са Румунима. Изгледа да ме је дотакао трачак феште па ме је М. Анђелковић похвалио за уравнотежен одговор. Делује изгледа благодат и по новом календару и на тако острашћене полемичаре као што сам ја и Анђелковић!:)))
    Свако добро, Христос да буде међу нама (насмеја ми се румунски поп данас кад сам се збунио на одговор, па би нешто „си ва фи“, а треба: есте ши ва фи: јесте и биће). Размишљајте ипак у међувремену на аргументима које сам вам предочио.

    Свиђа ми се

  18. Г.Ђуровићу, нисам ја о цитату говорио, већ о методу. Цитат је овде у функцији огољавања метода. Једино не знам чији Вам је тај Перица и какве везе он има са овом причом. Но не мучите се више, могу ја да мирно спавам и без те информације.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s