Томас Бремер (Фото: Nina Into)
Београд – Без обзира на све кризе и ратове које данас имамо, ситуација у свету је потпуно другачија него у време Првог светског рата. Између осталог, цркве су се освестиле и схватиле да су надлежне за очување мира, што се види већ из свих већих конфликата у протеклих 100 година – каже у разговору за Данас Томас Бремер, професор екуменске теологије на Католичком богословском факултету Универзитета у Минстеру (Немачка). Он је учествовао на Међународној конференцији „Православни свет и Први светски рат“, одржаној крајем прошле недеље у Београду на Православном богословском факултету.
Како коментаришете оцене да су у суштини сви ратови верски, иако се све монотеистичке религије залажу за мир и љубав међу људима?
– У ту теорију уопште не верујем, јер кад детаљније анализирамо, сви ратови имају неку политичку или економску димензију. Религија се злоупотребљава у друге сврхе. Имамо пример у Европи – конфликт у Северној Ирској, који се описује као сукоб између католика и протестаната. Кад се дубље погледа, види се да је то стари социјални и економски конфликт у коме се религија углавном користи као изговор.
Колико је промена начина ратовања, које је све више виртуелно, изазов за улогу Цркве у изградњи мира и помирења?
– Класичан рат у коме се директно сукобе две војске и зна се ко је победио, више не постоји. Ратови се углавном више не воде међу државама, него унутар држава или између једне државе и једне групе, као што сад видимо на Блиском истоку. То значи да се мењају појмови државе и државног суверенитета. На отварању овог скупа владика бачки Иринеј је, одговарајући на реторичко питање да ли је рат тема за теологију и Цркву, рекао да се цркава тиче све што се дешава у овом свету, па према томе и рат и питање рата и мира. Будући да се ратови сада воде на другачије начине, без директног противника, то јесте тема на коју и цркве морају да реагују.
Како су Римокатоличка и Протестантска црква у Немачкој пребродиле кривицу која је Немачкој приписана за изазивање оба светска рата?
– Ситуације после Првог и Другог светског рата биле су потпуно другачије. После Првог светског рата у немачкој јавности владало је уверење да ми нисмо криви, да су сви против нас, да у ствари нисмо изгубили, јер ниједан страни војник није био на немачком тлу. То је допринело некој форми реваншизма, која је на крају омогућила и долазак Хитлера на власт, јер су Немци, из разних разлога, били незадовољни не само резултатима Првог светског рата, него и условима у којима су тада живели. После Другог светског рата било је потпуно јасно да је Немачка крива и, наравно, није могло бити говора о томе да нисмо изгубили рат кад је цела земља била срушена и окупирана. Али, на крају крајева, то је било врло поучно и корисно за Немце, јер су се освестили. За мене је јако важно да је то је омогућило, не одмах после рата, али наредних година, да Немци увиде и признају своју кривицу. Они су имали исто мишљење о узроцима и кривцима за рат као и жртве рата. Заједничко виђење историје је веома важно.
Протестантска црква је у тим околностима била отворенија. Она је у новембру 1945. донела Штутгартску изјаву о кривици, у којој су протестанти преузели одговорност за рат. Код католика је то било мало сложеније, јер је Католичка црква врло јасно била против националсоцијализма и тек је у Конкордату из 1934, кад је Хитлер већ дошао на власт, преовладало убеђење да је свака власт дата од Бога. За Католичку цркву у Немачкој било је лакше да се повуче од одговорности, јер је могла да каже да је била против националсоцијалиста и да су католички свештеници били затварани у логоре. Али, 1965. дошло је до занимљивог процеса – немачким бискупима стигло је писмо пољских католичких бискупа који су, иако су Пољаци били жртве, молили за опроштај и пружили руку помирења. Немачки бискупи су одговорили, а и Други ватикански концил водио је ка преокрету у мишљењу. Оно што је ново, а важи за обе цркве, јесте нова свест о улози цркава у друштву.
Због чега су протестантске цркве најотвореније за екуменски дијалог и сарадњу?
– Разлози су историјски. Оне су имале мање проблема од Католичке и православних цркава да се удруже и заједно раде. То је започело у 19. веку, углавном у Америци, у коју су протестанти побегли од прогона у Европи и у којој су остварили ту толеранцију.
Колико односе римокатолика и православних оптерећује тешка међусобна историја од пада Цариграда пред крсташима 1204. до данас?
– То у првом реду није црквена тема, мада терет историјског искуства стоји над тим односима. Али, ми нисмо робови историје, него људи нашег времена и цркве имају своје послање. Фактички односи између Православне и Католичке цркве последњих 50 година су пуно бољи него што се то понекад види. Али, ми смо увек склони да видимо директне проблеме са првим комшијама, као што је случај са Србима и Хрватима, мада католици нису само Хрвати, нити православци само Срби.
Због чега су остала неразјашњена питања о улози Ватикана у Другом светском рату, на којима инсистира православни Исток – унијаћење, Јасеновац..? Многима смета то што је папа емеритус Бенедикт Шеснаести у младости био припадник Хитлерове омладине.
– Нисам човек који жели да избегне одговорност своје цркве. Напротив, често сам критичан према њој у многим погледима, али ово су веома компликоване историјске теме, које захтевају озбиљно истраживање. Бенедикт Шеснаести је рођен 1927, на крају рата је имао једва 18 година. Био је по тада важећем закону примљен у Хитлерјугенд, као сви. Из Вермахта, где је врло кратко био, побегао је пре краја рата. Он је из врло конзервативне католичке баварске породице, а то је био један од главних кругова противљења националсоцијализму. Погрешно је њему било шта пребацивати, али такви митови су врло чести. Што се тиче улоге Католичке цркве у Другом светском рату, спорна су питања Пија Дванаестог и надбискупа Степинца. Знамо да је Јасеновац био злочин, али то није злочин Католичке цркве. Постоје сведочанства Срба да им је Степинац помагао, које комунистичке власти нису узеле у обзир. Зна се и да је Јосип Броз Тито био код Степинца, јер је хтео да Католичку цркву одвоји од Рима и тек кад је Степинац то одбио, онда су га ухапсили. То су сложена питања и тешко је рећи где је кривица.
Екуменизам и папски примат
У делу православног света постоји дилема да ли су све стране искрене у екуменској сарадњи или постоје скривене тежње Римокатоличке цркве за успостављањем примата?
– Папски примат и његова реализација је питање које се сада другачије поставља после доласка новог папе. Али у принципу је то једна карактеристика Католичке цркве, део њеног идентитета. Питање је како се тај примат може и треба остварити. Потпуно је јасно да православне цркве и остале западне цркве то не прихватају. У време кад су цркве биле сједињене, римски патријарх, дакле папа, у редоследу свих патријарха био је први, иако није имао ту врсту примата, тај обим компетенција који сад има у КЦ. Зато треба разјаснити шта је прво место међу патријарсима које је римски патријарх имао и да ли постоји могућност да та посебна врста примата важи само за КЦ, док се у односу са православним црквама мора наћи начин суживота који је био до Великог раскола. Што се тиче искрености, ако је нема, дијалог би морао одмах престати, јер то нема смисла. Ја верујем у искреност сваке стране, али на већ поменутом примеру Северне Ирске види се да је неповерење између католика и протестаната толико велико да сваки позитиван корак једне друга страна доживљава као предумишљај. Понекад се то види и међу католицима и православцима.
Јелена Тасић
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2Wg