Ћирилица неће нестати у потпуности, али јој прети опасност да ће постати архаично писмо, каже за Данас познати лингвиста и академик Иван Клајн, коментаришући последње истраживање које је показало да 47 одсто становника Србије пише латиницом, у односу на 36 одсто оних који користе ћирилицу.
Нашег саговорника не изненађују последњи подаци, напомињући да је процес „одумирања“ ћирилице почео још 1918.
– Била је заједничка држава где се у већини користило латинично писмо. Тај тренд се проширио и на Србију, а наставио и после Другог светског рата. Последња истраживања показују да ученици у средњој школи данас више користе латиницу. Она је потребна за енглески, латински, математичке и хемијске формуле. Још важније, користи се у раду на рачунару и куцању СМС порука. Држава би морала да предузме озбиљну акцију како би сачувала ћирилично писмо, али она није заинтересована за то – сматра Клајн. Према његовим речима, сви јавни списи и званични документи би требало да буду на ћирилици.
– На приватну употребу писма се не може утицати. Али, ако се овакав тренд настави, ћирилица ће постати архаично писмо – наглашава Клајн.
Иако су оба писма у званичној употреби, а школски уџбеници писани на ћирилици, средњошколци се ипак опредељују за латиницу, што нам потврђује и професорка српског језика и књижевности Катарина Ђурић Пешић.
– У школи је латиница у предности. Не може се забранити ученику да у својој свесци користи једно или друго писмо – оба су званична. Ћирилица је обавезна само при изради писменог задатка из српског, или ако поједини професор инсистира на ћирилици – а то су углавном „србисти“. Моје мишљење је да би ћирилица требало да буде више заступљена. Ђаци су образованији ако знају и једно и друго писмо – каже Ђурић Пешић. Она додаје да проблем заступљености латинице у друштву није толико забрињавајући колико чињеница да се тиме нико озбиљно не бави.
– Када буде стајало у закону да сваки јавни текст мора да буде написан ћирилично (од књижевних дела, преко часописа, до натписа на излозима продавница и слично), временом ће се и млади враћати ћирилици. Школа не може да се избори за ћирилицу ако је изван ње латиница на сваком кораку. Уџбеници су ћирилични, осим страних језика. Ипак, ђаци пишу како су навикли у основним школама – углавном латиницом – истиче наша саговорница.
Павле Ђокић, власник и директор „Опен сорса“, фирме која је спровела поменуто истраживање, каже за наш лист да су истраживачи и сами били изненађени превеликом употребом латинице, посебно у Београду.
– Ћирилицом се још једино више пише у региону источне и јужне Србије. У свим осталим регионима преовлађује латиница. Посебно је изражена њена „превласт“ у Београду. Овде латиницом чешће пише чак 61,6 одсто становништва. Колико технолошки напредак утиче на коришћење једног или другог писма можемо приметити ако посматрамо кориснике интернета. Чак 28,5 одсто њих користе више латиницу од ћирилице, док испитаници који нису на интернету дају предност ћирилици. Једноставно, у савременом свету комуникације, без латинице се не може – истиче Ђокић. Наш саговорник каже да су испитаници на питање које писмо више користе, углавном прво одговарали контрапитањем: „Мислите ли на тастатуру?“, што потврђује да са повећањем информатичке писмености расте и употреба латинице.
Истраживање је спроведено на територији целе Србије. У телефонској анкети учествовало је 1.011 особа, узраста од 12 до 75 година. Подједнака употреба оба писма бележи се у сеоским срединама, док је ћирилица, за нијансу, заступљенија у јужној и источној Србији.
Млади више воле латиницу
Резултати показују и да млади много више користе латиницу од ћирилице. Особе узраста од 20 до 29 година латиницу користе чак 47 одсто више него ћирилицу. Старије особе су окренуте ћирилици и скоро 60 одсто њих старости од 70 до 75 година користи ћирилицу као главно писмо.
К. Живановић
Извор: Данас
Опрема: Стање ствари
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2SZ
Categories: Преносимо
Не слажем се са приступом ћириличара који траже забране, обавезе. итд. Постоје устав и закони, дабоме, али ево сведоци смо ко их и како поштује. Ако хоћемо да сачувамо ћирилицу – и не само да је сачувамо! – морамо да је КОРИСТИМО. Да водимо примером. Да употребу латинице (или “мачећег“) третирамо као непристојност, лењост и јавашлук.
Ако је Непријатељ успео да наметне латиницу јер је она “кул” и “тренди”, хајде да покажемо залуђеним Србљима да то није истина. Да је писање ћирилицом обележје слободе, независности и побуне против окупације и репресије. А све што треба да урадимо је да пишемо ћирилицом. Тешко ли је?
Ја готово увек пишем ћирилицом а на ћирилици али не могу да се сложим да примена законске регулативе у овом случају не може да помогне. Рецимо ако се донесе пропис да сва интерна документа јавних служби, као и документа саобраћаја јавних служби са грађанима или правним лицима морају бити исписана ћирилицом то је онда једна озбиљна ствар – да будемо искрени писменост многих наших сународника се исцрпљује у оваквим документима. Такође, ако принципијелно, када купујемо књиге, часописе и новине, купујемо оне штампане ћириличним писмом тиме смо дали и један економски подстрек ћириличном издаваштву а то је такође важна ствар и потенцијално значајан метод. Треће, ако се инсистира да у јавном простору има више ћирилице и грађани различитим акцијама то успеју да испослују имамо још један важан метод како да обезбедимо превагу ћириличног писма у Србији (или на српском језичком подручју шире говорећи).
Мислим да је такође велики проблем српске језичке културе што се писана култура међу Србима добрим делом свела на смс поруке, поруке на друштвеним мрежама, читање хумористичких сајтова и кратких вести. Умни напор неопходан за озбиљну писменост је постао демоде и то је још једна ствар на чијој промени треба истрајно да се ради.
“Последња истраживања показују да ученици у средњој школи данас више користе латиницу. Она је потребна за енглески, латински, математичке и хемијске формуле”. Уколико је Клајн стварно тако рекао – онда је његово образложење у корист латинице крајње подмукла и подла замена теза, а ево зашто:
1. Ученици у средњој школи не користе изворну латиницу него хрватско писмо – гајевицу, или назовите то чудо како хоћете. То се само у свакодневном говору погрешно назива латиницом;
2. Нека нам учени Клајн – ако се усуђује, објасни која се корист у учењу енглеског језика (и других страних језика који употребљавају изворну латиницу) , у математичким и хемијским формулама добија од оваквих наказних квака, кука и мотика типа: dž, ž, š, đ, ć, č.nj, lj, Уосталом – у математичким формулама се итекако употребљавају не латинична – него грчка слова, нпр.: α, β,γ,δ,μ,Π…. Па, онда хајде да пишемо изворним словима грчког алфавита? Ово што кажем није ниуколико уперено против изворне, нормалне, латинице коју треба у школи што пре научити у оквиру учења страних језика који је користе.
“…Последња истраживања показују да ученици у средњој школи данас више користе латиницу…”. Ово ме је натерало на размишљање, па се зато враћам на ту тему. Зашто је то тако? Из личног искуства закључујем да је то вероватно зато што се данашња деца од рођења, а нарочито од поласка у школу стално срећу са гајевицом маскираном у “латиницу“ као са нечим “нашим“, а на то се онда надограђује она лаж о корисности гајевице за учење енглеског, итд. Моје искуство је друкчије… као шестогодишњак (знао сам руску и српску ћирилицу), почело сам да добијам приватне часове француског језика. Учитељица ме је, наравно, прво научила да користим нормалну латиницу; касније је дошао енглески, итд. У том времену (1945/46 г.) било је још свеже сећање на језив хрватски геноцид над Србима, па сам и ја – мада дете, о томе доста чуо и био згрожен. Са гајевицом сам се срео тек ваљда у другом/трећем разреду основне школе, када сам на нормалну латиницу морао да накалемим оне хрватске куке и мотике (dž, ž, š, đ, ć, č.nj, lj,) које су ми увек деловале одбојно – ваљда је зато и не волим. Моји српски вршњаци, који у огромној већини нису у том узрасту учили стране језике су зато ваљда лако, не познајући латиницу прогутали ону причу о гајевици као “правој“ латиници и нечим “нашим“ – а она никада није постала моје, и отуда мој чврсти став против те “латинице“ у српском језику. Данашње генерације, “удављене“ у мору латинице и гајевице не виде и не осећају разлику – па отуда и из духовне лењости и помодарства углавном користе гајевицу.
Слажем се са Небојшом: Користимо ћирилицу и на тај начин ћемо је сачувати!
Мој лични пријатељ Иван Клајн је данас највећи прогонитељ ћирилице из српског језика. Потписао је и одбрио Правопис у коме су алтернативна писма српска ћирилица и “латиниучлко писмо из времена српско-хрватске језичке закеднице”, тк. оно писмо које су у Србију први пуз унели окупатири из Аустроугарске када су завбранили српску азбуку и увели први пут хрватско писмо за Србе у Србији.
Он је на челу и Одбора за стахндардизтацију српског језика, а стално тврди да “ако Срби хоће једноазбучје — штп је светска пракса — треба да узму латиниц у, а не српску ћирилицу.
Озбините за словцне превиде!
@Milos
Сви прописи постоје, али се не примењују. До непримењивања прописа долази из различитих разлога, али је увек у питању неки појединац и Небојша је у праву када каже, да морамо да је користимо. Даћу пример Културног центра Новог Сада. До је Фејгељ био директор све се писало ћирилицом. Сменише човека и сада пишу програме и сличне ствари латиноцом. Удружење банака Србије образац Кредитног бироа штампа ћирилицом. А телефонски именик, беле стране раде на латиници. Значи пишимо ћирилицу и тражимо, да нам се пише ћирилицом. И биће резултата. Ту се спомиње и неки “Павле Ђокић, власник и директор „Опен сорса“. По Закону о привредним друштвима под тим именом није могуће регистровати фирму. Али дотичном господину, који има три чисте, да се уопште бави ћирилицом није сметало да да такво име фирми. У АПР где је фирму регистровао, нико то не гледа, јер што је више фирми више лове. И да дотичног неко запита, шта на српском значи Опен сорса, шта би паметњаковић рекао? Да поновим, свако као појединац може се борити за ћирилицу. Прописи постоје. Господине Збиљићу, све ликове сличне Клајну, не бих више сматрао за личне пријатеље. Идеолошки непријатељи тешко да могу да буду и лични пријатељи. Или много много ретко.
Небојша Малић :”Не слажем се са приступом ћириличара који траже забране , обавезе итд.Постоје Устав и закони , дабоме, али ево сведоци смо ко и како их поштује.”
Свака част г.Малићу што не кријете своје име и презиме, док би други да чувају србство играњем жмурке. Ето, они ће уложити огроман напор писањем неколико реченица, 0бично да убију досаду, али да за то не чује комшија, па да не помисли да је писац српски националиста.
Дакле, г. Малићу, уместо забрана које траже “ћириличари”, Ви сте за ослањање на Устав и законе. А шта они значе него обавезивање на коришћење ћирилице! Па ћириличари и јесу заслужни за постојећу уставну заштиту ћирилице, и то захваљујући чињеници да се о томе изјашњавао народ на референдуму за Устав. Нису заслужни за постојећи Закон о службеној употреби језика и писма , него сматрају да је он средство за онемогућавање спровођења уставне одредбе о језику и писму. Ово није моја мисао него став легендарног професора права академика Радомира Лукића , који је 1990.г. чак написао текст у Политици са насловом који све говори : “Против посебног закона”. Био је за то да ћирилица суверено влада у српском језику “као у оно срећно време кад је Србија била нормална држава”. Значи , све ћирилицом у службеном и јавном животу. Иако је он аутор чувених књига “Социологија села” и “Социологија морала” , он тада није могао доћи до сазнања да већ постоје Срби који би се тукли за хрватску гајевицу.
Те године донесен је претходни Устав . Захваљујући управо акад. Лукићу био је то први устав у српској историји којим је заштићена ћирилица. Снагу за рад на одбрани ћирилице од Срба даје ми осећај дужности према њему , као и према Танаску Рајићу и свим другим српским јунацима . У том Уставу академик није успео да врати српско име српском језику, него је , на срамоту САНУ, Матице српске и српских универзитета и факултета, остало српскохрватско име језика. Хрвати су одустали од српскохрватског језичког заједништва још 1967.г. , а Срби нису ни после крвавог распада Југославије. Имали су српски лингвисти и своје Друштво српскохрватског језика, које је 1992.г. кликтало од среће када је обзнањивало свом народу да њима нико није наметнуо то име, него да је оно резултат њиховог научног уверења. Поменути академик их је још 1971.г. упозорио на штетност њиховог рада текстом у Политици “Лингвисти се оклизнули на латиници”. Гајевски вирус је већ тада добрано почео да разара српско национално ткиво, па је у ЈУС-у у области технике писало : овај стандард је штампан на следећим језицима : српскохрватском, хрватском књижевном, словеначком и македонском језику. Наравно српскохрватски хрватском латиницом и , наравно, македонски македонском ћирилицом.
Закон о службеној употреби језика и писма је написан тако да се губи сам смисао уставне одредбе о језику и писму – да ћирилица суверено влада у српским земљама . Он службеном употребом одређује само оно што пишу државни службеници, па зато академик Клајн и може да се понаша као шепртљант , називајући данас ћирилицу режимским писмом и позивањем Срба да признају победу хрватске латинице код Срба. Колика је и каква је памет дипломираних правника који су припремали закон, као и народних посланика који су га изгласали, када није службена употреба међусобна комуникација између предузећа у Србији !
Док сам био председник удружења ЋИРИЛИЦА Београд, натерао сам Привредни суд у Београду да му писмена морају бити на ћирилици. Али сам недавно видео неко решење Трећег општинског суда исписано хрватском латиницом. Па кад судије не знају да је ћирилица српско национално писмо, што значи и једино, како да то зна омладина.
Ратовао сам са Привредним судом и тражећи и да адвокати морају слати том суду ( и осталим судовима ) своје поднеске на српском језику и ћирилици. То питање је требало бити уређено Законом о парничном поступку и то врло једноставно – све ћирилицом у српском језику. Аналогно као код Хрвата – у хрватском језику само латиница. Али у том Закону је све закукуљено и замумуљено . Ипак се и из таквог накарадног закона могао извући доказ да и сви поднесци адвоката морају бити на ћирилици када су писани српским језиком. То председник суда није уважио и моје предузећем је изгубило новац зато што нисам поступио по латиничком поднеску.
Писао сам Адвокатској комори Србије и Адвокатској комори Београда , али није било одговора. Сретнем адвоката Тапушковића и кажем му шта радим, а он рече да су наша оба писма !!! Много смо пропали.
Дакле, господине Малићу, широк је и тврд фронт против ћирилице, па и тамо где би нормалан човек помислио да је она безбедна.
Иоанн Дубињин разуме саму суштину проблема затирања ћирилице. Све је чињено да се и ова гајева латиница прикаже Србима као њихово друго писмо. А да би срби прогутали ту коминтеровску, ватиканску, титовску, југословенско-хрватску удицу, лингвисти су лансирали лаж да је Вук аутор и ове хрватске латинице. После тога и сељак тумачи зашто је туђим писмом на тарабама написао да има прасиће за продају : ” Чему брига за ћирилицу кад је Вук нама смислио и нашу латиницу, па ће нам остати она ако пропадне ћирилица.”
Колико је та лаж опасна , и колико је она паралисала и саме лингвисте, може се видети из иступања на ТВ ПИНК академика Слободана Реметића. Рече он у камере да је по Уставу Србије ћирилица примарно писмо. Чак зна напамет одредбе Члана 10. :
” У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.”
То исто је рекао у закључцима неког округлог стола одржаног у Бања Луци 2011.г, а у организацији Академије наука и уметности Републике Српске. На то сам ја реговао текстом “Лингвисти одржали опело ћирилици”.
Многи национално свесни Срби мисле да је довољно да свако од нас поради за ћирилицу па ће њој бити боље.Негде ће јој бити боље , а у целини ће бити све горе и горе, јер је против ћирилице упрегнут систем, направљен од стране државне власти. Против тог система мора се створити други систем – српски. А да би он био изгласан у Скупштини Србије у виду новог закона о службеној и јавној употреби језика и писма, удружења за заштиту ћирилице од Срба треба да наставе са таласањем јавности.То се најбоље ради обавештавајући народ о колосалној превари САНУ, Матице српске и лингвиста у целини, да је српско писмо и ова гајева латиница.
@Немања Видић
Много се испозивасте на професора Лукића и много људи изпрозивасте због непочинстава у вези ћирилице. Мало додасте и самохвалисања? Имам једно просто питање. Како и зашто и Србији не постоји ЈЕДНО удружење ЋИРИЛИЦА, које би се заједничким снагама борило за ћирилицу.? Зашто има толико удружења која се, или у свом називу садрже ЋИРИЛИЦА? Како би по Вама требало да гласи тај члан 10. Устава РС? А изгубили сте спор јер сте мислили о сопственој фикс идеји уместо о интересу предузећа, што је недопустиво, за запосленог или неког ангажованог споља.
@Немања Видић
Г. Видићу,
Небојша Малић се није крио него је именом и презименом потписао толике текстове (Antiwar.com, Сиви соко, Фонд стратешке културе – па и Стање ствари), што би се крио у вези са ћирилицом?
Ако желите мало да се обавестите, одвојите мало времена и погледајте http://sivisoko.blogspot.com/ или рубрику Сиви соко овде.
Као по обичају опет покушавамо да ухватимо за гушу један другога не би ли доказали ко је већи ћириличар.
Прошетајте се мало нашим градовима па погледајте натписе.
Погледајте сајтове на српском…80% су на латиници. Бар да имају опцију да могу да се читају и на Ћирилици.
Проблем је у овој багри која је савила кичму и којој је Ћирилица задња рупа на свирали.
Када би се примењивао закон и када би се дебело кажњавали они који истачињу латиничне и енглеске написе где год стигну вероватно би се и Ћирилица опоравила.
Ћирилицу дави ова багра а народ ћути збленут, немоћан и неорганизован по
сваком питању па и по питању Ћирилице.
Стање ствари
“Небојша Малић се није крио него је именом и презименом потписао толике текстове …,што би се крио у вези са ћирилицом ?”
Далеко било да се крио. Уопште нисам разумео на основу чега се може тако протумачити моја цитирана реченица. Искрено сам му одао признање због потписивања коментара својим именом и презименом, јер је то данас реткост на интернету. На сајту Стање ствари је ситуација по том питању много боља.
Иначе веома ценим оно што пише г. Малић.
Оспорио сам његов став исказан првом реченицом :”Не слажем се са приступом ћириличара који траже забране, обавезе .итд”. Колико ми је познато никад нико није тражио забрану латинице, него само примену уставне одредбе о језику и писму. Забрана се до данас односила само на ћирилицу, почевши од Римокатоличке цркве 1060.г., па до Марије Терзије, цара Фрање Јозефа, Ивана Мажуранића, генерала Стјепана Саркотића, Хитлера , Павелића и других непријатеља Срба. То су били иномрзитељи , а самомрзитељи ћирилице
( коментатор катана на сајту Српског културног клуба) , тј Срби комунисти некад, а Друга Србија данас, не траже отворено забрану ћирилице, него брисање њених последњих трагова.
Кад сам већ морао да се огласим поводом свог осврта на коментар г. Малића, ево и коментара поводом његове друге реченице :”Постоје Устав и закони, дабоме, али сведоци смо ко их и како поштује.”
Постојећим законом нису предвиђене казнене одредбе за некоришћење ћирилице, него само за некоришћење латинице у национално мешовитим срединама! Сада ћу показати какве последице то има у реалном животу, иако ризикујем да ми г. Слободан Млинаревић опет не припише хвалисање.
У мом суседству има фото радња означена гајевом латиницом, а када је власник на кратко затвори руком испише обавештење ћирилицом. Питам га зашто онда име фирме не испише ћирилицом, а он одговори да ће то учинити кад га натера закон. Види човек да му је радња опкољена латиницом, а није добро бити бела врана. Можда би он то и хтео бити кад би знао да је то хрватска латиница.
Други пример је из 2004.г. кад је моја фирма изводила монтажерске радове у Шиду. Уђем у једну апотеку да одам признање власнику због ћириличког натписа. Он ми рече да није Србин, него је чуо да ће законом бити прописана ћирилица, па да се не излаже непотребним трошковима пишући два пута .
Слободан Млинаревић
Можете ли оспорити истинитост у позивању на акад. Лукића?
Можете ли оспорити истинитост оног што сам приписао прозванима ?
Приписали сте ми мало самохвалисање, што и није страшно на онолико много текста.
1. Зашто у Србији не постоји једно удружење ћирилица ?
На другим сајтовима је то питање давно постављено, и дошло је до готово јединственог става коментатора да је добро имати што више удружења. Та удружења нису као ЕУ , која одређује да све чланице морају увести санкције Русији. У удружењима нема ни говора о дисциплиновању, нити је оно могуће, јер нема материјалног интереса, него има само рада о свом “руву и круву”
У удружењима је широка лепеза гледања на одбрану ћирилице од Срба.
Деловање кроз једно удружење захтева трошкове организације, које нема ко да покрије.
2. Како би требао гласити члан 10 . Устава Србије ?
“У Републици Србији у службеној и јавној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена и јавна употреба других језика и њихових писама уређује се законом, на основу Устава.”
3. “Изгубили сте спор јер сте мислили о сопственој фикс идеји уместо о интересу предузећа.”
Није у томе било никакве сопствене фикс идеје, него о борби за победу идеје подржане и Уставом Србије – да ћирилица суверено влада у српским земљама.
Моје предузеће је мало , па да сам знао да ће Привредни суд у Београду прекршити уставну одредбу о језику и писму и да ћу изгубити новац, поступио бих и по латиничком поднесу друге стране у спору. Хтео сам да ризикујем, а и новчани губитак није ништа наспрам спремности неких бораца за ћирилицу да оду у апс због непоступања по латиничком документу државе.
Иначе, на меморандуму мог предузећа пише у горњем десном углу : Не кршимо Устав Србије, по чијем члану 10. су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо.
Господине Млинаревићу, ја се са Вама ничим не хватам за гушу, како пише Василије50. Предлажем да и ви покажете јавности Ваше искуство у одбрани ћирилице, па макар у томе било и мало самохвале.
@Немања Видић
Мало теже схватам, па ми није јасно, какве везе имају ови примери са мном? Ја сам само покушао да Вам скренем пажњу, како изгледају Ваши коментати у мојим очима и ништа више. Можда то други то не виде као ја? Нова два примера која нам дајете показују оно што сам ја већ рекао. Да прво свако од нас треба увек и на сваком месту да користи ћирилицу. Да ли Ви мислите, да је неки, било који, законодавац могао да замисли, да Србима требају казнене одредбе у законима, да би примењивали ћирилицу? Најважније је, да Ви лично, као и Ваша фирма користите ћирилицу. Ако свако поступи тако ето ћирилице на сваком кораку. Нема смисла стално тражити, да неко ДРУГИ уради и обезбеди оно што можемо и сами. По закону фирма мора бити ћирилична. Ако је тај подузетник, кога спомињете поставио латинични назив, зашто га нисте пријавили инспекцији, него памтите тај случај и он треба да буде пример за било шта?. Мени је пример, да своју грађанску и уставнобранитељску дужност, којом се хвалишете нисте испунили. Нажалост!
Господине Видићу, ја сам сасвим исправно, за тразлику од СТАЊА СТВАР, разумео почетак Вашег коментара о Вашем имењаку и са тим делом се потпуно слажем.
Одговори на питања су Вам непотпуни и нетачни.
1. Прича да је боље да има више удружења потиче од покретача сваког од тих удружења који сви ДО ЈЕДНОГ желе да буду ШЕФОВИ! Учествовао сам у оснивању четири таква удружења, као помоћник и сваки од “идејних” покретача је би замишљао да је то начин, уз добру идеју, да се зараде и неке парице. Мање или веће. Наравно и мени несхватљива жеља, да се нека сопствена идеја спроведе на сопствени начин. Сви су ми били пријатељи и знао сам шта мисле и шта их води. Као привредник, зар верујете у причу, да су трошкови двадесетину удружења и ефикасност деловања мањи од трошкова једног удружења и значаја једног таквог удружења у друштву?
2. Мислите да би додатак “јавној” нешто решио? Прво треба мало размислити, шта “службено”, а шта “јавно” значе. Ако бих ја морао да тумачим Ваш додатак, то би значило, да сва јавна гласила морају да буду на ћирилици?? Рекао бих, да писац Устава задржао на изразу “службени” управо, да не би ушао и у друге области, које се као што је и речено решавају законима.
3. Сад ми је јасно, да сте могли да радите шта желите у Вашој фирми. Али сте као одговрно лице направили штету и нормално би било да је против Вас био покренут дисциплински поступак. Или можда није? Ваша фирма Ваш трошак! У Сваком случају на примљени поднесак се МОРАЛО одговорити. Није Вас ваљда неко лице правне струке саветовало да не одговорите?
@ Немања Видић
Поштовани г. Видићу,
Хвала на појашњењу и извињење због неразумевања. Извините, ових дана смо под “унакрсном ватром” па можда некад реагујемо одбрамбено и кад за то нема никакве потребе.
Волео бих да знам, ако је то могуће, која је четири удружења оснивао овде наречени Слободан Млинаревић. Како се зову та удружења. Ја сам убеђен да то име није учествовало у осни вању првооснованог Удружења “Ћирилица”. Заиста ме занима у којим удружењима је уечлствовао у оснивању.
“До(к) је Фејгељ био директор све се писало ћирилицом” (Слободан Млинаревић).:
Ко Вам је рекао да др Андреј Фајгељ више није директор Културног центра у Новом Саду. Мени је лично драго што је он и даље директор. А да има понешто из програма на хрватском абецедном писму, и сам сам видео. Можда су то програми које најављују Хрвати. У том случају, у реду је што Хрвати своје програме, најаве и сл. пишу њиховим писмом, наравно ако их пишу на “хрватском језику”..
БЕЗ ВРАЋАЊА СУВЕРЕНИТЕТА СРПСКОЈ ЋИРИЛИЦИ У ПРАВОПИСУ, ЛИНГВИСТИЧКОЈ НАУЦИ И ШКОЛСТВУ, ДАКЛЕ БЕЗ ЈЕДНОАЗБУЧЛЈА КАКВО ВЛАДА У ЦЕЛОКУПНОЈ ПРАКСИ У СВЕТУ, ЋИРИЛИЦЕ ЋЕ БИТИ СВЕ МАЊЕ.
За нестајање ћирилице заслужни су удружени злочинци против српске азбуке, који су ћирилици одузели суверенитет у језику Срба и увели два писма, а то су сви они у и8нтитуцијама лингвистике — Матици српској, САНУ, Институтзу за српски језик САНУ, Одбору за стахндардизацију српског језика уз дозволу коју имају од државних институција. Све док се не врати у ипшту праксу Србима и српском језику ћирилица као једино писмо, што је и пракса у целом свету, српска ћирилица ће све брже нестаѕајати. Први кривци су правописци који су донели ново издање Працвописа српскога језика (Матица српска, Нови Сад, 2010) у коме је одузета сувереност ћирилици како није учпињено ни у једном правопису на свету. У наведеном Правфопису држе се и даље два писма — српске ћирилице и хрватске лазинице која се тамо зове еугемистички “латиниучпко писмо из времнена српско-хрватске језичке заједнице” (Правопис стр. 17. Нико у свету не дели свцој народ на различита писма. То таде само српски лингвисти данас. Држава им то допушта јер је питање језика и писма не занима, као и спровођење Члана 10. Устава Србије. Једини разлог задржавања два писма јесте — затирање ћирилице. А да се ћирилица баш не би законски строго забранила као у окупацијама, измишљенхо је “богатство двоазбучја ” само за Србе, да ви се тако форсирањем и даље хрватске абецеде протерала ћирилица и из ових десетак процената, колкико ју је ностало.
СВАКО НОРМАЛАН ВИДИ ДА СЕ ЋИРИЛИЦА ГОНИ НЕ СДАМО У ХРВАТСКЈОЈ НЕГО И У СРБИЈИ.
@Драгољуб Збиљић
Очигледно сам погрешно протумачио нешто прочитано у штампи, као и чињеницу, да сам добијао програме КЦНС на ћирилици, а у последње време на латиници. Хвала на упозорењу! Чини ми велико задовољство, што нисам био у праву и што је Фејгељ и даље директор.
Није битно којих сам ја удружења оснивач, већ сам покренуо питење потребе и ефикасности постојања толиког броја удружења које у називу имају “ћирилица”. Нисам рекао, да сам био оснивач било кога од тих удружења.
Крупне речи СУВЕРЕНИТЕТ, употребљене где им није место, уз спомињање “удружених злочинаца” тешко да могу било шта помоћи. Ту сте употребили термин глобалиста “удружени злочиначки подухват” који је директан производ Хашког “правног система”? Чему?. Иначе се слажем са Вама, само бих ја рекао БЕЗ ВРАЋАЊА ЈЕДНОАЗБУЧЈА ЋИРИЛИЦЕ У ПРАВОПИС, ЛИНГВИСТИЧКУ НАУКУ И ШКОЛСТВО, И ДАКЛЕ БЕЗ ЈЕДНОАЗБУЧЛЈА КАКВО ВЛАДА У ЦЕЛОКУПНОЈ ПРАКСИ У СВЕТУ, ЋИРИЛИЦЕ ЋЕ БИТИ СВЕ МАЊЕ.
Расправљати о кривцима из прошлости је бесмислено и за обичан свет тешко разумљиво, а ви стручњаци ионако не можете да се договорите. Рекао бих, да и једни и други патите од тешке искључивости, а у томе видим и разлог за постојање толиког броја удружења. РАСИПАЊЕ СНАГЕ И ЕНЕРГИЈЕ!
Млинаревићу – само се истином може поиправити лоша стварност
Није никаква искључивост одредити кривца за прогон ћирилице. И тај прогон су стварно могли да изврше само УДРУЖЕНЕЕ ИНСТИТУЦИЈЕ ДРЖАВЕ И ЛИНГВИСТИКЕ И ЉУДИ У ЊИМА. Ако се то не каже, не може се знати како се може вратити у живот ћирилица. А забрањивање ћирилице и њено замењивање јесу јдна врста озбиљног злочина према српском народу коме су најпре окупатпори донели хрватску латиницу. непотребно у његов језик. То је чист злочин. А кад има злочина, свакако има и оних који су тај злочин починили.
Увек сам за то да се гвоори истина, јер без истине не можемо ништа поправити, па ни вратити живот своме писму. А да би се ћирилица вратила у живот, заиста мора ћирилица добити потпуну сувереност у језиу Срба. Ништа мању ни већу сувереност од суверености било ког писма у биуло ком другом језику. Ћирилици је зтаиста смишљено одузет суверенитет, а јавно изречен циљ комуниста и лингвиста је био “постепена замена ћирилице латиницом”, и то је било прокламовано експлицитно и изведено је ефикасно у време комуниста. И данас се то не може поправити без враћања ћирилици одузете јој суверености. .У ТОМЕ ЗАИСТА НЕМА НИКАКВЕ ИСКЉУЧИВОСТИ, НЕГО ИМА СВЕТСКЕ ПРАКСЕ У РЕШЕЊУ ПИТАЊА ПИСМА У СВИМ ДРУГИМ ЈЕЗИЦИМА.