Ја, Александар Поповић, редовни професор Универзитета у Београду, тврдим, под својим именом и презименом, не склањајући се иза било које институције, групе или политичке странке којој припадам, да је одлука Уставног суда којом Суд одбија да се изјасни о уставности тзв. „Бриселских споразума“ срамотна.Тврдим, такође, да ова одлука представља доказ да је Србија безсудна земља, у којој ће бити могуће кршити закон у било ком случају и онда се крити иза формулације да је кршење резултат „политичког става“.
Као што сам ја изнео свој став под својим именом и презименом, верујем да судије које су ову, срамотну одлуку донеле и одбиле да заштите Устав Србије, односно одбиле да раде свој посао, такође под својим именом и презименом треба да своју одлуку бране. Дакле, господо судије које сте ову одлуку донеле, узађите пред грађане Србије под својим именом и презименом, немојте се скривати иза Уставног суда. Имали сте храбрости да не штитите Устав, имајте храбрости да лично станете иза своје одлуке.
Тврдим да је овом одлуком доказано да судије Уставног суда нису у стању да бране Устав. Они, дакле, нису способни да заштите примену највишег правног акта у земљи, односно да раде свој посао. То значи да је време да поднесу оставке, јер су или неспособни или нерадници или незналице, или све то скупа. А о томе шта ће једног дана говорити својој деци и унуцима, нека размишљају сами.
Аутор је члан Председништва ДСС-а
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Александра Поповића)
Дарко Симовић: Уставни суд Србије – заштитник судија или устава?
Када је било потребно Уставни суд је саучествовао у неуспелој „жутој“ реформи правосуђа и у реизбору свих судија. Наиме, Уставни суд је одбио да се изјашњава о уставности члана 7 става 2 Уставног закона за спровођење Устава који предвиђа реизбор судија, иако је Устав зајемчио сталност судијске функције (члан 146, став 1). Образложење оваквог става Уставног суда је било крајње неуверљиво. Наиме, Уставни суд је утврдио да Устав не утврђује уставни закон као акт који подлеже уставносудској контроли. Имајући у виду да Уставни суд, поред осталог, одлучује о сагласности закона са Уставом, овај орган је игнорисао да је реч закон употребљена као родни појам који обухвата све врсте закона, допуштајући тако елиминисање политички неподобних судија.
Но, за разлику од овог случаја када није било пожељно мешање у актуелне политичке догађаје, у једном другом случају Уставни суд је поступао, иако за тако нечим није било потребе. Реч је о забрани организације „Национални строј“, коју је иницирало Републичко јавно тужилаштво, због, како је у предлогу истакнуто, „деловања које је усмерено на изазивање расне и националне мржње“. Без намере да оспоримо да је Национални строј организација која је промовисала расну и националну мржњу, Уставни суд је присвојио надлежност да забрањује организације које су забрањене по самом слову Устава. Наиме, Устав је изричито забранио тајна удружења (члан 55, став 3), а Национални строј је по свим својим одликама представљао управо једно такво удружење, што је Уставни суд и констатовао. Према томе, у овом случају Уставни суд је руковођен тренутним политичким захтевима донео одлуку за коју није био надлежан.
Да је претходни период био обележен снажним утицајем извршне власти на рад Уставног суда сведочи чињеница да је тек након изборног пораза демократа, на парламентарним изборима одржаним маја 2012. године, Уставни суд, након дужег времена, у веома кратком временском интервалу донео одлуке у веома деликатним и политички осетљивим предметима, као што су усвајање жалби нереизабраних судија или доношење одлуке о неуставности појединих одредби Закона о утврђивању надлежности АП Војводине. О случајности подударања ових догађаја не може бити речи, будући да је Уставни суд, у претходном поступку од 18. фебруара 2010. године, доставио Народној скупштини предлог за оцену уставности Закона о утврђивању надлежности АП Војводине на одговор, а да је Народна скупштина доставила одговор Уставном суду 20. јануара 2011. године. Дакле, ово сазнање нас уверава да није било политичке воље да се ово спорно питање благовремено решава. Несумњиво, остаје дилема на који начин би реаговао Уставни суд да није дошло до изборног пораза Демократске странке која је и била главни промотор Закона о утврђивању надлежности АП Војводине.
Будући да се ускоро ближи крај мандата већег броја судија Уставног суда, на делу је бескрупулозно призивање још једног деветогодишњег мандата. Зато се Уставни суд елегантно измакао не упуштајући се у одлучивање о сагласности Бриселског споразума са Уставом. Ништа ново, Уставни суд је све време истински чувар привилегија изабраних судија, а не устава!
(Српски правнички клуб, 15. 12. 2014)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2SM