Марија Тодоровић: Жак Огар – хришћански официр

Промоција књиге „Европа је скончала у Приштини“ Жака Огара

На Православном богословском факултету, у организацији Актива за научни подмладак, 11. децембра 2014. године, одржана је промоција књиге „Европа је скончала у Приштини“ Жака Огара (Jacques Hogard), команданта специјалних јединица француске војске на Косову и Метохији у оквиру НАТО, 1999. године.

После интонирања српске и француске химне, председник Студентског парламента ПБФ-а Марко Весић је, у својству домаћина, поздравио госте: Жака Огара – аутора, Слободана Деспота – издавача, Вукицу Ђурђевац Грујић – преводиоца, Љубомира Манасијевића – појца и Мирјану Парлић испред Удружења киднапованих и несталих Срба са Косова и Метохије.

Слободан Деспот је, на самом почетку промоције, рекао да је Жак Огар ову књигу објавио прошлог пролећа на француском језику, те да је он – као издавач који објављује књиге искључиво на страним језицима – препознао њен значај за српску јавност и направио изузетак објављујући ово сведочанство на српском језику. Говорећи о Жаку Огару, Деспот је истакао да је он пре свега скроман човек, хришћанин, који је после повратка са КиМ, након службе коју је тамо обављао и након свега што је на Косову и Метохији доживео, скинуо униформу и постао цивил. „За официра и племића који је дванаеста генерација војника – то је велики гест и велика животна одлука. Цена његовог ангажовања за нас је веома висока и све то говори о врлинама овог нашег пријатеља, коме је веома стало да овде сретне што више људи и да им изнесе истину – с обзиром на то да у Србији званични медији и званична политика на сваки начин блокирају изношење истине. Стога је веома важно пренети ову реч даље, да што више људи буде упознато са истином“ – истакао је Деспот.

Пред пуним амфитеатром ПБФ-а аутор књиге Жак Огар је говорио о личним искуствима током службе на Косову и Метохији, као и о разлозима који су га навели да, одмах по повратку, напусти војну службу и пензионише се.

Имао је каријеру официра у француској војсци дугу 26 година, најчешће у Африци у склопу Легије странаца. Тих 26 година службе окончало се једним великим откривењем – упркос драматичним околностима у којима се све то десило – на Косову и Метохију у јуну, 1999. године. Иако је он, пре свега, војник, а не писац, написао је две књижице, до сада, о истој ствари које су се дешавале у два сасвим различита дела света. Оне су настале као израз његове личне побуне против лажи и дезинформација. Прва књига се односила на једну малу афричку земљу – Руанду, где се одиграо страшан геноцид који је омогућио непријатељима Француске да је оптуже као одговорну за та дешавања, а друга књига се односи на српску покрајину – Косово и Метохију. Рођен у традиционалној војничкој породици, још као дечак слушао је приче свога оца о Србима као великим пријатељима Француске. Како је већину времена провео на служби у Африци није био упознат са ситуацијом на Балкану. Међутим, када је дошло време да у оквиру НАТО-а буде ангажован на Косову и Метохији отац га је испратио речима: „Немој да се огрешиш о Србе.“ С том реченицом и књижицом Душана Батаковића „Косово – спирала мржње“ отишао је у Македонију, одакле је са својом јединицом требало да уђе на Косово и Метохију, после потписивања Кумановског споразума. Његова мисија је била кратка – трајала је свега 18 дана. У Француску се вратио промењен, те је неколико месеци касније одлучио да заувек напусти француску војску – која је била сав његов живот. Ову књижицу је написао одмах, након самих збивања, а почетком ове године одлучио је да књига изађе на 15. годишњицу НАТО бомбардовања.

За писање ове књиге аутор је навео три мотива: први – истина и борба против лажи и дезинформација, јер је рат наметнут Србији почивао на лажи и на дезинформисању, што су 1999. године рекли и многи француски политичари. Цела операција против Србије је започета лажима – да је извршен геноцид на Косову у коме је страдало преко 100.000 Албанаца, иако је НАТО установио да је било мање од 4000 жртава на обе стране у току ратног сукоба (интервенције НАТО). Тако се створила слика о злим Србима и јадним Албанцима – која је оставила дубок траг, све до данас, у француској јавности. Дакле, ваљало се борити против те демонизације и то му је изгледало као елементарни задатак који треба да изврши у част правде и истине. „Ако је и било злих Срба на КиМ, ја их нисам видео али сам видео зле Албанце“ – рекао је Огар.

Други мотив за објављивање ове књиге јесте љубав према историји, јер као официр воли историју и сматра да нам познавање историје омогућава да уочимо главне тенденције у међународној политици. „Стога се не сме чинити историјска инверзија ствари које су се десиле. И не може се издати историјско пријатељство које је осведочено крвљу у Првом светском рату, а да се не осетите бар мало посрамљеним.“ Његов деда-стриц је погинуо на југу Косова и Метохије, 1916. године, борећи се раме уз раме са Србима против бугарске војске.

Трећи мотив је – хришћанска солидарност. „Ја сам хришћански официр“ – рекао је Огар. „Нисам савршен човек, грешан сам као и сви људи, али сам из саме утробе хришћанин и поздрављам вековну борбу Срба на првој линији хришћанског фронта. Када сам видео како се руше српски манастири и то у присуству НАТО – ја то нисам могао да истрпим.“

Иако заштита манастира није била његов задатак, одазвао се молби мати Макарије, игуманије манастира Соколица, да заштити манастир Девич – који се тада нашао на мети ОВК. Она је, видећи француску заставу у Косовској Митровици, дошла у штаб пуковника Огара и затражила заштиту сестринства у Девичу, рекавши да долази из Приштине где је тражила заштиту од Британаца, који су је грубо одбили и отерали. Говорећи о овом догађају, Жак Огар је истакао да то не сматра херојским чином већ применом старог закона хришћанске солидарности и да се тога морамо присетити и сада када наша браћа на Блиском Истоку доживљавају невиђена зверства у општем немару и индиферентности међународне заједнице.

Књизи је дао наслов „Европа је скончала у Приштини“ одговарајући Бернару Кушнеру „који се усудио да изјави поред свих драматичних догађаја који су се јуна 1999. године одвијали у јужној српској покрајини: Европа се рађа у Приштини.“

„Да је ЕУ умрла у Приштини – када се повиновала Америци и то са драматичним последицама, и када је, нажалост, моја отаџбина Француска издала једно старо и поуздано пријатељство не би ли следила Европу и САД – заслуживало је да кажем неку реч у име истине и правде. Захвалан сам мом француском издавачу, који на почетку није веровао у ову књигу, а она се сада веома добро продаје у Француској. Штампано је треће издање, а књига се налази на листи најпродаваних од јуна месеца. Не ради се овде о мојој ауторској таштини. Мени је само циљ да додирнем француско јавно мњење, не бих ли га мало обавестио о истини. А истина нам је сваког дана потребна, имајући у виду дешавања у Сирији и свега онога што се дешава нашој руској браћи у Украјини“ – рекао је Жак Огар.

Пуковника Жака Огара, чија је јединица штитила српске цркве и манастире на Косову и Метохији, Српска православна црква одликовала је орденом Светог Саве првог степена.

Скупу се обратила и Милена Парлић, испред Удружења киднапованих и несталих Срба на Косову и Метохији, рекавши: „Свака жртва је губитак за цео људски род. Ми наше жртве не смемо и нећемо прећутати, јер свака од њих имала је живот, име и презиме. Цивилизацијско и људско настојање јесте да свака жртва има право на сећање, иако им је у току рата био ускраћен достојан покоп и означен гроб. Свима нама који смо изгубили чланове наших породица остаје да се надамо истини и правди за њихово невино страдање. Остаје нам и да свакодневно подсећамо на злочине, да свакодневно говоримо и да не ћутимо о томе. Иако нас, годинама уназад, нагоне да ћутке прихватимо жртве, неправду, злочин.“ Потом је казивала стихове из своје песме „Сапатници моји“ коју је посветила свим мајкама које су изгубиле своје најмилије на Косову и Метохији.

На крају је публика заједно са појцем, Љубомиром Манасијевићем, отпевала „Востани Сербие“ и „Ој, Косово, Косово“, а потом је Жак Огар потписивао књиге Београђанима који су стрпљиво чекали у реду дуже од сат времена.

Одломак из књиге „Европа је скончала у Приштини“

Ређају се драматични доживљаји.

Током вечери 17. јуна сазнајемо да је команда ОВК заповедила да се приреди заседа конвоју српских цивила који се креће од југа ка северу – ради се о колони од 200 трактора који превозе мушкарце, жене и старце – на путу који повезује Пећ и Косовску Митровицу изнад места Котаре. Шаљем наоружане војнике да хеликоптером изврше увиђај ситуације и забележе положаје елемената ОВК. Па им наређујем да испале неколико рафала упозорења да их натера да се распрше и одустану од безочне агресије против ненаоружаних цивила.

Само неколико минута касније, на моје запрепашћење, преко радио-станице ме зове британски генерал Мејсон и наређује да обуставим хеликоптерску ватру на његове САС командосе! Тада схватам да припаднике ОВК који врше те гнусне нападе против ненаоружаних цивила кадрирају, или им бар праве друштво, моја „браћа по оружју“, из специјалних британских снага.“

Фотографије: Срђан Крунић

ИЗМЕНА: Овај чланак промењен је 13. 12. 2014. у 21:48 – додат је цео пасус „Пуковника Жака Огара, чија је јединица штитила српске цркве и манастире на Косову и Метохији, Српска православна црква одликовала је орденом Светог Саве првог степена“.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2Qw