Та потрага за новим потенцијалним спонзорима можда делује детињасто или некако банално због чега ниједан од припадника елите и никада неће поменути ни спонзоре, ни новац, ни донације. Због тога се, изгледа, та главна осовина новије политике, обмотава са читавим низом озбиљних, дубокомислених фраза о спољнополитичким стратегијама, европским интеграцијама или источним савезништвима.
Једном је један југословенски лидер успео да стекне велики капитал када је другу Стаљину рекао не, због чега је и свим лидерима после Тита негде остало усађено да је правилан геостратешки избор заправо кључ за сваку успешну политику. Али сви лидери после њега су некако морали да схвате да нити има тог света подељеног као Берлин, нити има те јединствене земље. Зато је и остало нејасно зашто се, после свега, читава српска или балканска политика ослања на један, геостратешки избор, или неколико спољнополитичких дриблинга након којих ће нас велике земље наградити са значајном количином инвестиција, донација или сасвим необавезујућег кеша.
И како је могуће да баш нико од професионалних трагача за инвестицијама, капиталом не постави себи сасвим једноставно питање – а зашто нисте нешто покушали са нашим, поштеним грађанима, који су у животу били вредни или су им родитељи били вредни па су успели да на рачунима, некретнинама или сламарицама држе становиту количину милијарди. Овде не говоримо о богаташима од којих је држава неуспешно чувала своје ресурсе, овде говоримо о хиљадама вредних, поштених људи који своје ресурсе, то јест новац чувају од државе. Зато би и кључно питање за сваку озбиљну власт у Србији морало да буде сасвим прецизно и лако проверљиво – када ће и под којим условима неко ко је успео да заради десет, сто или двеста хиљада евра смети да инвестира у неки мали, породичан бизнис, без страха да ће га брзо, на првом ћошку самлети нека неформална коалиција политичара, полицајаца и осталих шпекуланата.
Наслов: Стање ствари
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2PZ