Подржавајући јавну расправу о новоприпремљеном Грађанском закону, која се, за сада, распламсала само у о делу забрани телесног кажњавања деце, преносимо прво ставове психотерапеута др Зорана Миливојевића (текст из „Политике“ и упутницa на интервју који је дао новинарки Ани Томашевић у емисији „Седмица“ Првог програма Радио Београда 7. децембра о. г.).

Такође, поштујући правило да се чује и друга страна, доносимо два од бројних чланака објављених на сајту „Пешчаник“ на ову тему, као и протест групе педагога, психолога и психотерапеута због „нестручности“ г. Миливојевића. Због овог потоњег, најпре иде кратка биографија Зорана Миливојевића.

Биографија Зорана Миливојевића

Зоран Миливојевић, dr med., је психотерапеут с дугогодишњом праксом у индивидуалној, партнерској и групној терапији. Први је у источној Европи стекао највиши степен интернационалног супервизора и едукатора Међународног удружења за трансакциону анализу (ITAA), као и Европске асоцијације за трансакциону анализу (EATA). Изабрани је међународни предавач на Универзитету Сигмунд Фројд у Бечу, супервизор у Центру за лечење зависности од забрањених дрога Психијатријске клинике у Љубљани, члан председништва Психијатријске секције Српског лекарског друштва и председник Председништва Савеза друштава психотерапеута Србије, стручни директор Психополис института, Нови Сад, председник је ТА Центра – Асоцијације трансакционих аналитичара Србије.

Цела биографија ОВДЕ

(Сајт Зорана Миливојевића)

Зоран Миливојевић: Кад ненасиље рађа насиље

У расправи о прихватљивости или неприхватљивости повременог разумног телесног кажњавања мале деце од стране родитеља може да се чује и аргумент да „насиље рађа насиље”. Истиче се да се таквим начином кажњавања деца подучавају моделу насилног решавања конфликата и да израстају у особе склоне насиљу. То је један од главних аргумената оних који се залажу да се родитељима законски забрани било какво, па и најблаже телесно кажњавање властитог детета. Како би оваква забрана онемогућила родитеље да успоставе свој ауторитет према детету, поништила нека од основних родитељских права и дужности, допринела ширењу епидемије „немоћних родитеља”, питамо се колико је оваква аргументација основана.

У старијој литератури заиста је могуће наћи податке да одрасли који су у детињству били жртва злостављања могу да имају склоност да злостављају друге. То је објашњено психоаналитичким концептом „идентификација са агресором”, према којем се злостављано дете, верујући да може да бира само или да буде жртва или да буде агресор, опредељује за мање зло. Каснија истраживања у чијем узорку су учествовали сви који су били као деца физички злостављани, а не само они који су касније злостављали друге, показала су да две трећине малтретиране деце касније нису биле склоне насиљу. Дакле, већина жртава насиља касније не постају вршиоци насиља. Сасвим супротно од увреженог стереотипа да насиље рађа насиље.

Новија истраживања о насилности деце такође демантују стереотип да је типични насилник и сам жртва породичног насиља. Резултати показују да су највише насилна она деца чији родитељи нису никада примењивали телесно кажњавање. То објашњавамо тиме што ову децу њихови родитељи нису научили да подносе фрустрацију својих жеља, тако да она прибегавају насиљу како би натерали друге да им испуне вољу. При том ова никада телесно кажњавана деца могу да буду свирепа, са израженом равнодушношћу, без емпатије и саосећања са другима. Њихове жртве су друга деца, животиње, али и одрасли: родитељи, васпитачице и учитељице. Њихова каснија судбина потврђује народну мудрост: „Туците своју децу када заслуже да она када одрасту не би тукла вас.”

Када је реч о телесном кажњавању, многи га погрешно изједначавају са насиљем и физичким злостављањем. Иако је ово изједначавање супротно логици и чињеничном стању, постоји скривени мотив који стоји иза тога. Према Конвенцији о правима детета забрањено је над децом вршити насиље, а није забрањено телесно их кажњавати. Начин да се и телесно кажњавање обухвати Конвенцијом је да се на силу подведе под правну категорију „насиље”.

Усвајање забране родитељима да телесно казне дете би могло не да смањи, већ да повећа степен насиља у школама и друштву. И зато са оваквим стварима не треба експериментисати јер је реч о будућности наше деце.

(Политика, 15. 11. 2014)

Зоран Миливојевић: Одузимањем ауторитета родитељима постајемо дивље друштво

За аудио снимак кликните на слику или ОВДЕ

Разговор водила: Ана Томашевић

(Седмица Првог програма Радио Београда 7. 12. 2014) 

Strahinja Mavrenski: Terapija uvreda – Zoran Milivojević

Sinoć je održano drugo predavanje Zorana Milivojevića, o tipovima porodica i vaspitanja dece. Uprkos čestom pominjanju Predloga građanskog zakonika, skup nije imao duh javne rasprave. Predavanje je bilo prosto i učinkovito: početna teza je bila da su majke i žene krive za sve, ponuđeni teorijski koncepti su ostali bez referenci, a ni autor se nije potpisao ispod njih.

Diksurs predavanja je bio vulgaran, metodološki pristup zasnovan na generalizacijama i banalizacijama: postoji jedno istraživanje u Engleskoj koje kaže da je “dete koje raste u porodici bez autoriteta potlačen pojedinac, a potlačen pojedinac stvara potlačeno društvo.“

Nakon više opaski koje vređaju zdrav razum, javio sam se da postavim pitanje. Imao sam sreću u nesreći da u sali od 300 ljudi budem prvi. Pošto mi je Z.M. prethodno članom 1 svog pravilinika o postavljanju pitanja odredio da mogu da postavim samo dva pitanja, a članom 2 odredio da mogu da govorim najduže 20 sekundi, tako je i bilo.

Moje prvo pitanje je glasilo: Da li ste vi pročitali Predlog građanskog zakonika i set pratećih zakona koji daju celovit uvid u temu o kojoj govorite? A pošto nam je Z.M. davao preporuke za knjige, preporučio sam mu „Uvod u pravo“ Radomira Lukića, u cilju razumevanje teme za koju se tako aktivno bori.

Moje drugo pitanje je bilo: Da li možete da navedete izvore teorijskih koncepata koje prezentujete; da li su oni referentni još nekom autoru u Srbiji, regionu i svetu? Ovde sam napomenuo da imam prijatelje psihologe koji se duboko ne slažu s njegovim konceptima, da sam pročitao blog na Peščaniku i da, za razliku od Z.M, ne mislim da je gospođa koja ga je napisala primitivna.

I pošto je Z.M. spomenuo referendum u Sloveniji na kojem je odlučeno da se odbaci predlog ukidanja fizičkog kažnjavanja dece, pitao sam ga da li mu je poznato da je većina Nemaca podržavala Hitlera?

Odgovor na moja pitanja je bio kratak i slikovit. Prva stvar koju je Z.M. rekao je bila: “Pasivno agresivan“. Publika se grohotom smeje, 300 ljudi uključujući mene aplaudira. Gospodini Z.M. je onda rekao da nije pročitao Predlog građanskog zakonika. Nije mi naveo izvore svoje teorije, ali mi je postavio dijagnozu i rekao kako sam ja deo družine primitivnih ljudi koji ga napadaju. Onda je on meni postavio pitanje, mada mi nije dao mikrofon: Da li znam šta piše u članu 4 Konvencije o pravima deteta. Pošto sam bez mikrofona, derući grlo odgovorio na postavljeno pitanje, vidno nesrećan zbog moje kompetencije, odbio je da odgovori na moje treće pitanje: „Znate li vi šta piše u članu 1 te konvencije?“

Sledeća dva pitanja iz publike nisu bila pitanja, već uvrede meni. Gospođa iz publike me je pitala da li imam dece, sama zaključila da ih nemam, a ona ima troje, i zašto sam onda došao? Ne treba da dolazim dok ne dobijem bar jedno dete; ovako im samo oduzimam vreme. Zatim se javila diplomirana pravnica, koja je rekla da je ona samohrana majka, a da je Z.M. duhovni otac njenog deteta.

Dragi psiholozi, pedagozi, pravnici, ekonomisti, inženjeri, roditelji, muževi, majke, deco – malo nas je bilo sinoć, a uvreda je bilo mnogo. Znam da bi većini psihologa pukla aneurizma od ovog predavanja, ali zar da ovo bude najreferentnije mišljenje struke? I nemojte mi zameriti ako sam pasivno agresivan.

Autor je diplomirani pravnik iz Beograda

(Peščanik.net, 5. 12. 2014)

Nenad Stevanović: Pedagogija i kazna

Polemika koja se ovih dana ponovo vodi povodom primene fizičkog kažnjavanja u vaspitanju dece, ukazuje na pedagošku nepismenost naših građana i građanki. Već nekoliko godina unazad, psihoterapeut Zoran Milivojević u svojim nastupima glorifikuje fizičko kažnjavanje kao validnu pedagošku metodu i sredstvo uspostavljanja autoriteta nad decom. Milivojević, po profesiji lekar sa kursom iz oblasti psihoterapije, očigledno ne razume i ne poznaje osnovne principe i metode pedagoške prakse, zasnovane na naučnim činjenicama.

O stručnosti gospodina Milivojevića ovde je već bilo reči (Još nasilja, Tuga jedne profesije), pa se neću detaljno upuštati u analizu njegovog rada (koga takođe karakterišu i šovinistički, seksistički i diskriminatorski stavovi). Dovoljno je reći da Milivojević koristi slabo pedagoško i psihološko obrazovanje roditelja, nastavnika, pa i nekih pedagoga i psihologa, za plasiranje retrogradnih ideja i ličnu samopromociju, uz neizostavnu ekonomsku dobit.

On svesno izbegava da učestvuje na naučnim skupovima iz oblasti vaspitanja i obrazovanja koje organizuju fakulteti, instituti i organizacije koje se bave obrazovanjem i vaspitanjem, i više puta je javno govorio protiv pedagoga koji osporavaju njegove stavove. Drugačije rečeno, radi se o estradnom psihoterapeutu sumnjivog znanja i kvalifikacija, koji je u ozbiljnoj stručnoj javnosti već odavno okarakterisan kao diletant.

Pravo pitanje je zašto su ideje koje zastupa gospodin Milivojević toliko popularne, imajući u vidu da se broj njegovih sledbenika meri hiljadama, i da raste? Objašnjenje je vrlo jednostavno. Milivojević roditeljima nudi lepo upakovanu bajku o tome da su oni savršeni roditelji, a njihovi nasilni metodi i poneka „ćuška“ sasvim prihvatljivi. Na taj način on smiruje roditelje, otklanja im grižu savesti i daje im opravdanje da nastave „po starom“.

Roditelji plaćanjem Milivojevićevog kursa zapravo kupuju indulgenciju za svoje vaspitne grehove, dobijajući za uzvrat lažni osećaj dobrog roditeljstva. U tome je kljuć njegovog uspeha. Sa druge strane, pedagozi koji ukazuju na štetnost fizičkog kažnjavanja nepopularni su kod roditelja i jednog dela kolega iz obrazovanja. Razlog je opet jednostavan. Mi neprekidno suočavamo roditelje sa propustima koje čine u jednom od najosetljivijih aspekata njihovog identiteta. Niko ne voli da mu se kaže da je loš roditelj. A jako je teško biti uspešan roditelj.

Pedagogija se odavno suočila sa činjenicom da su pogrešni vaspitni postupci prisutniji u praksi od onih pedagoški ispravnih. Da nije tako, ljudska civilizacija bi u svakom smislu brže evoluirala. Međutim, to ne znači da treba odustati od napora za izgradnju bolje vaspitne prakse i vratiti se na retrogradne ideje koje zastupaju Milivojević i njegovi sledbenici.

Pedagogija, zasnovana na savremenim naučnim činjenicama, odbacuje kažnjavanje bilo koje vrste kao validnu vaspitnu metodu. Deca se ne kažnjavaju, ni na koji način. Kazna je moralna posledica učinjenog prestupa i rezervisana je isključivo za odrasle osobe, koje razumeju njene implikacije. Deca nisu moralno i mentalno u potpunosti zrele osobe te je njihovo kažnjavanje neprimereno i nedelotvorno.

Pedagogija poznaje nekoliko osnovnih metoda kojima se formiraju željene vrednosti, navike, stavovi i ponašanja. To su ubeđivanje, uveravanje, navikavanje, vežbanje, podsticanje, motivisanje i, u određenim slučajevima, sprečavanje. Poslednja metoda je naročito zanimljiva, jer podrazumeva da se u vaspitanju, pod određenim okolnostima, mogu koristiti fizička sredstva da bi se dete sprečilo da povredi sebe ili druge, kao i da nanese bol i štetu bićima i stvarima. Ta metoda se primenjuje kada je neophodno delovati odmah i sprečiti teže posledice. Sprečavanje se koristi tek kada nijedna druga pedagoška metoda ne daje rezultate ili kada nema drugog izbora (na primer, razdvajanje dece koja su se potukla).

Treba naglasiti da je ova metoda veoma različita od kažnjavanja. Ona se sprovodi jednokratno, sa minimalnom upotrebom sile i prinude i ne uspostavlja obrazac kontrole, dominacije i zastrašivanja. Upravo suprotno važi za kaznu, naročito fizičku. Takođe, može se reći da i nagrada stoji u istoj ravni sa kaznom, jer pripada istom obrascu instrumentalnog i emocionalnog uslovljavanja, koji ne daje dobre pedagoške rezultate. Osim predznaka, između nagrade i kazne nema suštinske razlike.

Dete nema mentalnu aparaturu kojom može da shvati da ga neko tuče za „njegovo dobro“. Problem postaje još veći kada je to emocionalno veoma bliska osoba, od koje se očekuje pomoć i zaštita, kao što je roditelj. Autoritet zasnovan na mehanizmima prinude, straha i ucena vodi ka stvaranju nezrele, zavisne, nesigurne i osujećene osobe. Tako nešto pedagoški je nedopustivo. To je ono što Milivojević i sledbenici ne razumeju ili svesno odbijaju da prihvate.

Uspešno roditeljstvo temelji se na izgradnji poverenja, bliskosti i sigurnosti od najranijih trenutaka odnosa sa detetom. Postoji čitava lepeza pedagoških tehnika i metoda koji se zasnivaju na empatiji, verbalno-neverbalnoj komunikaciji, zameni uloga, suočavanju sa posledicama, kontroli impulsa i pružanju podrške detetu. Ključ je u izgradnji odnosa poverenja i savezništva između roditelja i dece. Ukoliko ste stigli dotle da vam dete ne veruje, a ni vi njemu, rasprava o kazni i batinama je besmislena.

Roditeljstvo je veliki izazov i jedna od najtežih društvenih uloga, za koju je većina nas nepripremljena. Očekivano je da roditelji greše, ali moraju postojati mehanizmi kojima se greške mogu ispravljati. U tom kontekstu veoma je loša sve prisutnija tendencija traženja izgovora za štetne vaspitne postupke.

Po svojoj definiciji, pedagogija je nauka koje proučava vaspitanje kao društvenu praksu u svim svojim aspektima. Akumuliranje pedagoških ideja traje od nastanka prvih društava, kada se čovek počeo svesno i organizovano baviti vaspitanjem kao procesom formiranja ličnosti. Još su antički mislioci izražavali sumnju u fizičko kažnjavanje, a o kasnijim epohama da i ne govorimo.

Zato je neprihvatljivo da se u XXI veku bavimo recikliranjem ideje fizičkog kažnjavanja. Ali rušenje sistema vrednosti, estradizacija nauke, pad vaspitne uloge škole, tabloidizacija medija i zanemarivanje obrazovanja roditelja za roditeljstvo, otvorili su put brojnim zloupotrebama. Milivojević je samo pojava koja odslikava stanje i pedagošku svest našeg društva.

Autor je doktorand pedagogije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i asistent na Fakultetu pedagoških nauka Univerziteta u Kragujevcu

(Peščanik.net,  5. 12. 2014)

Grupa pedagoga, psihologa i psihoterapeuta: Milivojević ne poseduje stručno obrazovanje i znanje da deli savete

Mi, dole potpisani pedagozi, psiholozi i psihoterapeuti želimo da skrenemo pažnju javnosti i medijima na to da gospodin Milivojević ne poseduje kako stručno obrazovanje, tako ni znanje, te samim tim nije nadležan da deli savete za važna pitanja koja spadaju u oblast ekspertize navedenih profesija. U mnogobrojnim javnim oglašavanjima Zoran Milivojević se poziva na određene teorije i modele vaspitavanja koji nemaju utemeljenje u našim profesijama, niti se te navodne teorije i modeli vaspitavanja podudaraju sa savremenim istraživanjima i dostignućima bilo koje od oblasti relevantnih za ovu temu. Iz ovih razloga želimo da skrenemo pažnju na neopravdanost njegovih tvrdnji, jer to nanosi štetu ugledu naših struka, ali pre svega, išto je mnogo važnije, obmanjuju javnost i roditelje koji imaju pravo da budu ispravno i profesionalno obavešteni o važnoj temi kao što je roditeljstvo. Zbog toga što gospodin Milivojević nije ni psiholog, ni pedagog, a predstavlja se i prepoznat je kao stručnjak za teme iz oblasti psihologije i pedagogije, naša je profesionalna etička dužnost da upozorimo javnost i skrenemo pažnju medijima na opasnost pogrešnog informisanja.

1. Dr Aleksandar Baucal, psiholog
2. Ana Đorđević, psiholog
3. Ana Jovanović, psiholog
4. Dr Ana Orlić, psiholog
5. Ana Perović, klinički psiholog
6. Anđela Šoškić, psiholog
7. Ana Odabašić, psiholog
8. Biljana Mihailović, dipl.školski psiholog –pedagog
9. Biljana Šobić, psiholog
10. Borislava Makismović, psiholog
11. Mr Bojana Bodroža, psiholog
12. Bojana Dimitrijević, psiholog
13. Branko Vujadinović, psiholog
14. Bojana Šinžar, psiholog
15. Danka Milošević, psiholog
16. Mr Dragan Žuljević, klinički psiholog
17. Dr Danijela Petrović, psiholog
18. Dr Dragana Bjekić, psiholog-pedagog
19. Dr Dragana Pavlović Breneselović, pedagog

Списак свих 112 потписника погледајте ОВДЕ

10. decembar 2014. godine

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2OD

Categories: Разномислије