За љубав је потребно двоје, рекао је пре два месеца Владимир Путин, а јуче је у Турској само констатовао да други партнер нема жељу да сарађује, да је веза пукла и да је „Јужни ток” завршена прича.
Као што нема вајде од једностране љубави тако смо чак и ми знали да од гасовода нема ништа ако га одбије Европска унија. У тој причи је од почетка било разних клипова и димних бомби марке „Набуко”, али је ЕУ тек пролетос почела озбиљније да затеже, тражећи ревизију уговора, да би на крају забранили Бугарима да довозе цеви. Шта им је стварно сметало сазнали смо кад је званични Вашингтон поручио да се „одмах прекину склопљени прљави послови који повећавају зависност од једног извора снабдевања енергијом”.
Американци су први схватили опасност од „Јужног тока”. Замислите само да је изграђен и да се Европљани греју. Онда би Руси комотно могли да заврну вентил Украјини и тако „стабилизују“ тамошње стање за две-три хладније зиме.
Завртање руке Путину није само преко гасовода и санкцијама. Москва своју моћ добрим делом црпи из земље па је за само неколико месеци оборена цена нафте и тако смањен доток пара у кремаљске ризнице.
Ипак, просто је необично са каквим су усхићењем неки у Србији дочекали Путинов ферман из Стамбола.
„Руси нас још једном издадоше, Динкић испаде визионар, ово је још један доказ исправне Чедине политике, џаба смо киснули на паради”… јављали су ботови на мрежама. Као да је „Јужни ток” прављен само због Србије и као да су Руси, а не ЕУ, прекинули пројекат. У том виртуелном ликовању било је свега – и политичке таштине и волунтаризма и незнања. А чини се да да ту има и неког исконског анимозитета према Русима.
Свако има право на анимозитете и симпатије, али оно чега нема јесте економска рачуница. Не треба бити стручњак па закључити да би „Јужни ток” био користан за све, а поготово за Бугарску и Србију.
Али кога брига за то, важна је политичка мантра. Треба развргнути споразум о продаји НИС-а, јер смо га, ето, поклонили Русима. НИС је продат за 400 милиона плус две милијарде за инвестиције. У рафинерије је уложено знатно више од те суме, а држава, иако власник 49 одсто, добија далеко више пара него кад је био у целости српски.
То је рачуница коју не признају они који сматрају да смо поклонили и монопол на нафту и тржиште.
Па зар нисмо то урадили са дуваном, шећером, цементом, челиком, а пробали смо и са бакром и златом. И ту смо продали тржиште а некима и законом гарантовали монопол. Уосталом, зар две трећине дућана у Србији не држе Хрвати, Словенци, Белгијанци? И? Дакле није проблем монопол. Проблем је када монопол имају Руси.
Да не буде забуне, не навијам ја за Русе него за нас. Кад су уводили санкције Русији на овом месту сам написао да ће највише користи имати Турци. Осим пространог руског тржишта за њихово поврће, сада добијају јефтинији гас, два складишта и један гасовод…
А ми можемо и даље да наставимо да навијамо за Амере и Русе. Наравно, у корист наше штете.
Categories: Преносимо
Оставите коментар