Уз кратак увод појашњења, покушаћу да објасним зашто су најпознатији независни новинари у Србији, постали зависни од својих газда, власника националних телевизија.
Бујошевићу Драгане, ниси се плашио Милошевића, уплашио си се Вучићевих чистки. Госпођо Смајловић, били сте уз Ћурувију, онда када је губио живот крчећи пут независном новинарству, данас нема ексклузиве о доласку Шешеља у Србију, нема интервјуа са њим у Политици. Веране Матићу, зар је могуће да после Анема, Мреже, Инсајдера и Утиска недеље, на ТВ Б92 нема места за интервју са Шешељом. Побогу Марићу Миломире, па ниси се плашио Аркана, а сад ни у Голом животу ни у Ћирилици нема места за интервју са Шешељем?
Да се одбраним од оних који мисле да сам радикал. Нисам. Радикале сам нападао кад су били најјачи. И као студент, и као одборник и као активиста.
Данас не браним политику Шешеља, далеко од тога. Уништила је животе многима, баш кроз ратове које је водио,жао ми добровољаца које је слао у унапред изгубљене ратове.
Пишући о Шешељу, браним две ствари. Прва, човека који је за своју идеологију спреман да буде у притвору 12 година. За мене је та идеологија погрешна, али итекако ценим кад је неко толико ментално јак и убеђен у своје ставове, да и после 12 година није сломљен, и удаљен од својих убеђења, ни за 2 милиметра. Друга, браним независно новинарство, од оних који су се прославили причом о независном новинарству.
Марићу, био сам клинац када си радио Дугу, али добро знам да је то био европски бренд храброг, смелог новинарства, Бујошевићу уз твоју књигу о 5. октобру сам се одушевљавао данима, па кад сам добио твој мобилни слао сам ти СМС подршке десетак пута. Матићу, неколико пута сам се молио за тебе, да те неко не убије од Слобиних у оне давне деведесете.
Читајући Таласање Србије капир’о сам како је настајао Б92. А Ви, госпођо Смајловић, никад Вас нисам подносио, али сам Ваш развојни пут као новинара ценио и поштовао. Увек сам мислио да сте зависни само од Коштунице и од својих убеђења. Данас сам сигуран да сте зависни од многих других, што је најгоре и то опет од политичара.
Аман људи, господо, независни, ко Вас уплаши? Ко Вас учини зависним, у те старе дане, са по тридесетак година искуства. Чега се бојите па се толико плашите? Па ја да сам, Миломир Марић, да сам паметан и начитан као Ви, да сам познавао све директоре ЦИА, све комунистичке кадрове СФРЈ, и најмоћније људе света од осамдесетих до данас, па никад мене не би могао уплашити ниједан Вучић, ни два ни пет ни сто Вучића ни њему сличних.
Поента, Шешеља сте морали позвати у своје емисије. Не због Шешеља, не због политике, само због једне ствари, због тога што је то заиста новинарска ексклузива. И још нешто, тиме бисте показали да сте независни, да имате још оног новинарског пркоса у себи.
П. С.
Бујошевићу Драгане, ниси се плашио Милошевића, уплашио си се Вучићевих чистки. Госпођо Смајловић, били сте уз Ћурувију, онда када је губио живот крчећи пут независном новинарству, данас нема ексклузиве о доласку Шешеља у Србију, нема интервјуа са њим у Политици. Веране Матићу, зар је могуће да после Анема, Мреже, Инсајдера и Утиска недеље, на ТВ Б92 нема места за интервју са Шешељем. Побогу Марићу Миломире, па ниси се плашио Аркана, а испаде да те уплашио Вучић.
ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 4. 12. 2014. у 13:03 – у наслову је уместо „од својих газди“ исправљено у „од својих газда“.
Владимир Милутиновић: Тајна медијске цензуре
Овај пренос само ограниченог скупа мисли и само оних аргумената који иду у корист нашем двојцу, није тешко спровести, јер – гле чуда – и сви медији у тој држави су у власништву управо ова два лица, било у формалном власништву инвеститора, било у под директним или индиректним утицајем премијера. Њих двојица довољни су да се формално и легално спречи да се нешто појави у медијима – поготово онима чији су шерови велики. Све је покривено било „правом приватника да одлучује шта ће бити на њиховој телевизији“ било победом на изборима – па се они који доводе у питање тренутни режим медија позивају да се кандидују на изборима, па да ако на њима победе, уреде медијску сцену како желе.
Инвеститор и премијер не желе никакву опозицију. Њихов дил је бинарна релација у којој је трећи сасвим сувишан и опасан. Његово учешће значило би или поделу плена на више делова, било довођење у питање самог дила – ово јавно-приватно партнерство у ствари је недозвољено у политици, нити би премијер смео да извлачи корист из послова инвеститора, нити би инвеститор требало да извлачи корист из послова државе. Али, ипак они су одлучили да је баш овај систем најбољи за њих. Један је задужен за експертизу и корпоративно управљање а други за маркетинг система.
Њихов главни успех представља чињеница да је маркетинг био успешан – осим гунђања и безнађа остатка друштва, не види се да је неко смислио алтернативу систему двојца. Сви још увек стоје омађијани с једне стране једноставношћу система – све одређује воља само два човека – а са друге његовим наводним могућностима: ту су експерти, ту је светла будућност, ту је могућност зараде. Међутим, то је ипак двојни систем – у њему, иако постоји номинална и минимална шанса да заузмете место инвеститора или место премијера и да онда све буде ваше и ваших, то и није пуно вероватно. Оно што је сигурно јесте да док двојац на власти дели друштвени вишак вредности – сви остали постају сиромашнији.
Негде у магли мисли остатка грађана крећу се око масивне пропаганде из медија. Они се надају да све не може трајати вечно, да ће се сигурно нешто догодити, да је још увек могућа каква таква будућност. Међутим, чини се да систем у себи нема унутрашње противречности. Ма колико друштво назадовало, уколико његов вишак буду делила два човека – и њихови – увек ће бити довољно за њих. Једина шанса осталих, сувишних, је да покушају да систем мењају – да изађу из флаше за хватање мува – али за сада они као да граде исте зидове о које ударају. Њихова опозиција жели још више реформи које је осмислио и покренуо двојац. Или макар да од опозиције постане премијерова омиљена опозиција.
Сви мисле да још увек све није тако лоше. Траже само да све буде као раније, пре него су сву политику препустили двојици на власти. Чекају да они дођу себи и свој двојац усмере у правцу јавног интереса. Њима то иначе не пада на памет.
Али, добро то је само метафора. О којој смо оно земљи причали?