Српство и/или Југословенство

Александар Лазић: Тамница српског народа

Југословенство у Срба неуништиво је као пластична боца. Да наставим с парафразом Киша[1] – Југословенство у Срба је једнако неморално ако је потекло из незнања, као и онда, поготову онда, ако је потекло из кукавичлука.

Наоко тешке речи – али сама чињеница да су практично само Срби (у свим својим, насилно или добровољно, изведеним варијацијама) били југословенски оријентисани нагони нас на питање има ли шта неприродно у тој идеји? Очито да има – противприродна је идеја да престанеш да будеш оно што јеси и пробаш да постанеш оно што ниси, поготово ако то нешто практично и не постоји.

Оптуживани да су направили „тамницу народа“, Срби су, практично, сами себе утамничили. Југославија је била тамница (само) српског народа: јединствен случај да народ сам себе покуша да „испише из историје“.

Али, очито, ни поразни резултати те мегаломанске идеје нису били довољни да сваки Србин утуви у главу: Увек Српство, никад Југословенство! Да искористим још две парафразе – ништа се не мења тако темељно као наша („лепша и старија“) југословенска прошлост, и то тако што се боји причама о „добром животу“ и „одласку на море“. Па и кад се Србима-Југословенима сручи у лице изложба попут „У име народа! Политичка репресија у Србији 1944-1953”, они неће размислити да је можда њихово „благостање“ неко платио животом. После 1945. почели смо да градимо најбољи од свих светова на крви мученика, али – мора се рећи – злокобна архитектура направљена је још 1918. године, тада су ударени темељи свих наредних страдања и трасирано да Срби (као никад пре) прихвате туђинца за свог најомиљенијег господара.

Дакле, и сваку Југославију и сваку идеју југословенства – равно у мутно Дунаво!

---

[1] Д. Киш, Баналност је неуништива као пластична боца. [In:] „Горки талог искуства“. CD „Данило Киш: Сабрана дела“, Београд : 2003.

Небојша Малић: Дан Републике

Док не видех писанија по „социјалним медијима“ (ово им некако пристаје више него „друштвени“), нисам се ни сетио да је данас 29. новембар. Време када ми је тај датум нешто значио давно је прошло, а тај живот као да је живео неко други. Можда и јесте. 

Не једном сам писао о том датуму и његовом значају (нпр. 2013, па 2009). Не бих да се понављам. Али у процепу између антисрпског југославизма – оличеног данас у квислиншком култу невладника и грађаниста – и антијугословенства које постоји искључиво као реакција, без сопственог садржаја и визије, некако се губи једна битна чињеница коју је сада већ давне 2008. лепо објаснио мој колега и земљак Никола Танасић:

„Трагедија Југославије може се поштовати само ако се њеним херојима призна трагична судбина бораца за неоствариву идеју и неодрживу државу. Из трагедије Југославије може се нешто научити једино ако се види шта је учињено правилно, а шта глупо, шта часно, а шта подло, шта искрено, а шта притворно. Трегедија Југославије је затворено поглавље и написана књига, и она се мора читати ако од ње треба да буде икакве користи. Тек ако Југославију заборавимо, тек тада од ње ништа нећемо добити заузврат. Ми смо дужни према њој јер она нам је, цела, била отаџбином, а она је дужна према нама, јер ми смо је једини отаџбином сматрали.“

Ко разуме, схватиће. Сад одох да одслушам „Дан Републике“. Наставак и не морам; што би се рекло – шта слушао, живео га…

(Сиви соко, 29. 11. 2014) 

Предраг Симић: Треба ли се стидети Југославије?

Можда до распада државе не би ни дошло да 1989. није пао Берлински зид, да 1990. нису нестали Варшавски пакт и СЕВ, и да се 1991. није распао Совјетски Савез

Међу бројним великим историјским јубилејима ове године један сигурно неће бити обележен: 1. децембар, дан када је 1918. године створена прва југословенска држава. После деценије ратне пропаганде, која је ову државу жигосала као „србобољшевичку”, „србочетничку” чак „антисрпску”, али несумњиво нелегитимну и антиевропску творевину, завладала је тишина. Њу понекад наруши титоносталгија као тихи протест против национализма и жал за временом када се боље живело. На њене манифестације у појединим постјугословенским државама и даље се гледа као на субверзивне акције „југословенских националиста” против нових држава. У Београду, Загребу и Љубљани данас влада мишљење да је Југославија била кобна заблуда или да је, у најбољем случају, после 73 године постојања испунила своју мисију и уступила место државама које су настале у њеном окриљу.

Страх од Југославије постоји и данас, две деценије после нестанка те државе. У Центру за обуку словеначке полиције у Кочевском Рогу својевремено су ми пажњу привукле фотографије на којима словеначки специјалци увежбавају обрачун са насилним демонстрантима који носе југословенске заставе. У Хрватској, где је у 17. и 18. веку зачета идеја о заједничкој држави Јужних Словена, која је постала идеја-водиља хрватског националног препорода у 19. веку, и ових дана су осванули плакати на којима је записано: „1991. против Југославије; 2014. против Југославена.” У Србији, која је тек крајем 1914. званично прихватила стварање заједничке државе, данас влада мишљење да је та одлука била фатална грешка регента Александра који је прокоцкао огромне жртве српског народа и историјску прилику да заокружи српску државу.

Па ипак, Југославија је била највећа и најснажнија држава коју су створили Јужни Словени и оставила је дубок траг у историји 20. века. Прва Југославија је била један од оснивача Друштва народа, Мале антанте и Балканског савеза, друга је била оснивач УН, предводник несврстаног света и једна од десет најутицајнијих чланица светске организације почетком седамдесетих година прошлог века. Ако би се поиграли тзв. контрафактуалном историјом и запитали како би југоисточна Европа изгледала да Југославија није створена 1918. године одговор би вероватно гласио да би наликовала политичкој карти овог простора између 1941. и 1945. године.

Зашто је нестала Југославија? Срби данас мисле да је крај друге Југославије почео раних шездесетих када је почело „федерирање федерације”, које је до средине седамдесетих ову земљу претворило и лабаву конфедерацију која је угрожавала опстанак Срба и Србије. Српски академици су то гласно и рекли 1988. у Меморандуму САНУ. Остали верују да је тек седамдесетих почела права историја Југославије и да су Срби довели до њеног слома када су одбацили конфедерални Устав из 1974. Можда све то и не би довело до распада Југославије да 1989. није пао Берлински зид, да 1990. нису нестали Варшавски пакт и СЕВ, и да се 1991. није распао Совјетски Савез. Словеначка парола „Европа сада!” у то време је изражавала оптимизам да је Европа постала „цела и слободна”, Југославија превазиђена и да ће се њени народи можда поново срести у уједињеној Европи.

Две деценије касније само Словенија и Хрватска су у томе и успеле. Црна Гора, Македонија и Србија су земље кандидати за чланство, али до краја 2014. само је Црна Гора отворила прва поглавља преговора о уласку у ЕУ. Србији на путу стоји Косово, Македонији спор са Грчком око имена и још понешто, а Босни и Херцеговини компликовани односи њена три народа. Премда се и данас верује да је Југославија превазиђена напретком европских интеграција и, нарочито, уједињењем Немачке, Унија је после 2000. доста урадила на економском повезивању постјугословенског простора. Највећи успех постигла је „друга” Цефта која је донекле обновила прекинуте трговинске везе међу бившим републикама.

Занимљиво је да на овом тржишту данас доминирају хрватски тајкуни („Агрокор”, „Атлантик група” и др.). Они уз свесрдну помоћ Хрватске и ЕУ преузимају све већи део регионалне трговине упркос томе што Хрватска и данас има најоштрији политички став и према бившој Југославији и према данашњој Србији. Супротан случај је Србија која, такође, има позитиван трговински биланс са Цефтом, али је њен актуелни заокрет ка државном капитализму доста ослабио њене тајкуне у надметању са колегама из Хрватске. Словенија, некада привредно најуспешнија југословенска република, која је прва изашла из Југославије, прва ушла у НАТО и ЕУ и постала прва словенска земља која је председавала Унијом, као да је изгубила дах после прераног уласка у еврозону и удара европске финансијске кризе после 2009. године.

Снажна конкуренција у ЕУ и криза еврозоне повећали су значај регионалне трговине за све постјугословенске привреде и то је довело до парадокса који је приметио британски новинар Миша Глени: упркос и даље лошим међусобним политичким односима бивших Југословена регионална економија је за последњих петнаестак година створила нову „југосферу”, која можда почива на здравијим темељима од социјалистичке привреде бивше Југославије.

(Политика, 29. 11. 2014)

ХРТ: Хрватски политичари неотпорни на „великосрпске макинације“

У оквиру серијала „Хрватска у првом свјетском рату“ ХРТ1 је приказао емисију о 1918. години. По ХРТ и његовим сарадницима, угледним хрватским повјесничарима, нико није 1918. имао идеју независне Хрватске, али су хрватски политичари били неотпорни на „великосрпске макинације“.

А. Ж.

Погледајте четврту епизода серијала:

Исправка: Овај текст је промењен 1. 12. 2014. у 11:18 – уместо 1818. године исправљено је на 1918.