Лапот на води
Слободан Рељић
Кад бих био уредник владиних новина најодлучније бих се заузео за најригоризније мере штедње. И јасно бих рекао да су сви којима је стало до масовног доласка страних инвестиција и истинске штедње изненађени благошћу коју су наша Влада, а и Парламент и председник (мада се за њега мора имати разумевања), показали према (не)радницима свих врста у новом Закону о раду. А прилика је била да за свагда глоговим колцем прободемо вампира самоуправљања, а којег је мрачна Интернационала, као кукавичје јаје, убацила српском народу. И да јавно покажемо да смо ми најодлучније против економске демократије и сваке несувисле идеје да радницима (и свим запосленима, ма како они себе називали) и пензионерима треба исплаћивати и динар преко оне савршене границе од 25 хиљада динара.
А, узгред речено, срећа је наша што је после Интернационале на светску сцену ступио човекољубиви Глобализам и дао на знање свима да је економска демократија глупост. А што наша Влада понајбоље зна. И што је сто пута речено: радниково је да ради (сама реч то каже!), а не да растерују стране инвеститоре, а зарад циганчења за жути динар више.
Уосталом, и на то бих указао, тај радник (за кога влада зна ко је) нема поштовања ни према тој светињи –грађанској демократији. Последњих тридесет година политиколози су у свету приметили сталан пад излазности на изборима и, видите ви, да су најмање заинтересовани они за које очекујете да ће највише добити гласањем, тј. ти бедни превртљивци. Намножило се тога и у добром свету где живи она популација „страних инвеститора“. А чак 89 одсто тог простог света и у Европи, господо, верује да је све већи јаз између оних који владају и њих (не)радника којима се влада. И то се шири као ебола. Е, ту је била наша шанса! Да кажемо, нећемо ми да дозволимо да нам неко малтретира страног инвеститора! Да смо се ту показали као „чврсти момци“ могли смо постати лидери у региону, а и шире.
А, господо драга, има ли ишта нормалније него да ми живимо да би они профитирали. Неће ваљда бити да смоми овој држави важнији од страног инвеститора. Па, нас има колико хоћеш. И све више нас обија бирое за запошљавање, што ће рећи једе леба без мотике. И зато нема те цене коју ми не би требало да платимо да би Њега привукли. То је наш завет. А страни инвеститор, знају то у нашој Влади и поздрављају тај прогрес у промени свести, више не ради с радницима, он то цивилизовано зове – „хјумен рисорсис“. Како отмено! И јасно. Ослобођено сваких идеолошких примеса.
И има ли ишта лепше на овом свету него да си спреман да даш све, па ако затреба и живот свој, за једног инвеститора. Рецимо, човека Арапина, који у својој земљи воде нема ни да се умије, али је спреман да залива жедну српску земљу и да град подигне на води.
И какве би, уз сву ту катарзу за прозаичног српског човека, похвале добила наша влада за несебично подржавање – мултикултурализам данас. У тренутку кад су сви морали да дигну руке од тога, појављују се Срби! Си-еН-еН би дао прилог од четири минута! И председник и премијер би добили бар по 25 секунди. А шта би то значило за имиџ земље. Какав Ђоковић! Ово су цивилизацијска достигнућа. Какав би говор наш председник могао да срочи за Генералну скупштину ОУН.
А не треба ни сумњати да би то сигурно наишло на леп одјек код поштеног српског домаћина! Зар би такав човек имао нешто против да се уведе – лапот. А то сам имао на уму кад сам рекао да бих затражио „најригорозније мере штедње“. Наш лепи народни обичај! Прво за пензионере, а онда да се да шанса и млађем нараштају. Педесет година старости да буде „црвена линија“. Да се не срамотимо и да страном инвеститору шаљемо истрошене трећепозивце који би требало да буду конкурентни на светском тржишту.
Наш професор Тихомир Ђорђевић (1868-1944) је лепо описао како смо ми од императорске сабраће Цара Константина научили тајну великог достигнућа – лапота. Вели он: ратник би ратовао до четрдесете, од четрдесете до педесете би седео на зидинама тврђаве као чувар, а онда, брате – вечна ловишта! Лапот, господо. Јер, чему би служио ратник после педесете? Да се вуцара по домовима здравља, да троши паре из увек пренапрегнуте државне касе, да заузима унуцима место на гладијаторским играма, да добри патрицијски свет одваја од уста и незаборавних забава (и данас се памте Калигулине журке) да би та олупина од човека – ружна и погрбљена – животарила. И наш народ се, каже легенда, некад држао до тога. Иако нема научних доказа да су стари Срби то чинили, нови Срби би, како напредује пројекат промене свести, то могли да раде с највећим уверењем да је то „за спас Србије“.
Како би то дошло у време кад наша Влада вуче „најхрабрије потезе у српској историји“! А, ако оклевамо, може да нам ово преотме нека Естонија. Није се с њима шалити.
И наша нација би постала млада. Можда и најмлађа у Европи. Сви као Јовичић и Небојша. Кад дођу страни новинари па јављају: ови Срби су сви у годинама да би могли да наступе на следећој Олимпијади.
Али не би требало ни чекати ту будућност, резултати би се видели и одмах. Чим пројекат крене могло би да се то преусмери у ријалити шоу. Е, а кад би водили на брдо остареле глумце, онемоћале естрадне звезде, Еру и Милоша, могло би све да се претвори у – ВИП ријалити. Топ рејтинг! Нека наша телевизија могла би лепо да се поткрпи, да изађе из дугова. И плус, пекарска индустрија би добила нови програм: лебац за на главу! Можда и да се уместо маља користе бејзбол палице (на сваком сегменту мора да се мења свест простог народа) или нешто из тог програма. Али свакако ништа из Јасеновца, јер онда се програм не би могао продавати у нашем најближем суседству а можда би утицало и да се оне преостале ћириличне табле у музејима пооткидају и изгазе.
Пошто се власт још, док се не устабили програм промене свести, не би могла ослонити на синове или унуке, осим ако нису чланови Владе или Главног одбора, оформила би се и нова Агенција за јавни лапот са филијалама по свим општинским местима. То вам је, господо, и неколико хиљада нових радних места. А могле би се одржати и донаторска конференција. Као она за поплаве. ММФ и(ли) Европска комисија би то подржали. Васкрс Милосрдног анђела или Зора са Истока, би се могла звати операција. Историја да нас види!
Данке Дојчланд на европском путу
Није мајка Српкиња, па још од Косовског боја, народила Српчади које више воли Европу од нашег еС-еН-еС племена. (И можда већ јесте време и да онај несамерљиви оратор Зоран Бабић у високом парламентраном дому почне да учи припрости српски народ да то изговара – Еуропа! То би се у Берлину ценило. А посебно ако би председник Николић то конкретним примером подржао. Рецимо да сними спот: Europa, zdaj – konačno.) И то, наше достигнуће, мора се стално, упорно и безодморно дојављивати овим часним људима у Бриселу. Они су заузети да би могли на све да мисле, али кад виде како се следбеници европског пута за то срчано заузимају, не би могло срце да им не заигра.
Сто уводника бих написао на ту тему. Мобилизаторских. Јер „сто пута поновљена истина“ би се пробила до наглувих ушију српског народа (који се тако „паланачки“ одао одбијању да прихвaти да мења своју застарелу свест), а и профињени постмодерни слухисти из Брисела и Берлина би онда то примили као „мелем на рану“. Јесте да су просрпски лидери, као Мануел Барозо и Кетрин Ештон, сада отишли, али то не би смело да нас обесхрабри. Сви у Бриселу воле пут којим су они Србе повели. И, питао бих се, да ли сада смемо да пропустимо историјску шансу да се коначно отмемо из грубог загрљаја руског медведа из тајги, у које нас стално гура вековна ретроградна љубав наших добрих родитеља, дедова, чукундедова, чукун-чукун или како би се већ из ове европерспективе тај припрости свет старих Србаља могао називати. Зна се да се с тим мора прекинути, али никад српски народ није успео у томе. Али, сад је тренутак. Наша влада која је онако широкогрудо дочекала и дрон и Едија Раму, и учинила толико великих пробоја – могла би и ово. Само је важно да јој се помогне. Да се сви претворимо у Једног. Српска јавност у једну мисао. Велику мисао. Коју? Е, о томе би требало да пишу владине новине. Не бих желео да будем искључив, али да се, рецимо, изврши масивни медијски притисак да се за Београд много чвршће веже Андреас Шокенхоф. Добро Гузенбауер и Фратини, добро Строс Кан, видели смо Курца на делу, али што би наш први министар рекао, у тренуцима великих инспирација, Немац је Немац. А Шокенехоф је супер-Немац. Сећате се кад је донео онај ултиматум: да се укидају паралелне институције на Косову и да Срби има да мењају свест. То је било милина гледати, како га се слуша. Ту и тамо је неко из стада подигао главу, али не – ништа се не деси. И такав човек кад дође, онда ће све крене.
И, морамо и ми бити мудри, а не као до сада бандоглави. Како, питате се? Па ваљало би учинити све да га приволимо. Шта? Најбољи коментатор владиних новина би се, рецимо, заложио да му се покаже наша изузетна способност да будемо добри домаћини – још на вишем нивоу него кад смо оно бриљирали у случају Еди Раме. Ово мора бити јаче. Џокер који гарантовано добија. Кад Берлин остаје без речи! Имамо ли га? Имамо, имамо. Ево, да узмемо Danke Deutschland и да тој величанственој рапсодији, у нашем аранжману, српском, удахнемо нови живот и покажемо шта умемо. Да се Србија прекрије тим племенитим тоном. Као некад што смо падали на „Ситније, Циле, ситније, покажи ми само најбитније…“ Уосталом, ми на то имамо сва права овог света.Данке Дојчланд је потисао композитор Ђорђе Новковић, мешовитог српско-хрватског порекла, рођен у Сарајеву. И важно је да ми то урадимо пре БиХ. Треба само погледати те речи: /Хвала Немачкој, моја душа гори!/Хвала Немачкој, на драгом поклону./Хвала Немачкој, много хвала,/сад више нисмо сами,/и нада долази у нашу напаћену отаџбину./ Европска нада! Небо би горело над нама. И да се позову Цеца и друштво, који сад згубидане на жирирањима у оним ТВ-такмичењима анонимних певача, и да та турбо-екипа сними то. Да, баш турбо екипа. Да се то прими у народу. А и да они покажу да нису оно што се о њима мислило у оно анти-европско доба. На крају и Бора Ђорђевић да се прикључи, да се покаже сва ширина српске душе. Каква би то била корист за националну ствар! Прво би се показало да оно са Еди Рамом није случајност, него да смо ми спремни да пружимо све и другим народима у региону. Мислим да би ту и Бакир Изетбеговић признао да су Срби достигли катарзу, скинуо би фес и шал томе у част и рекао: Е, сад ми је јасно зашто се бабо писао као Србин у она стара времена. Можда у неким деоницама да Цеца и турбо-фолк друштво певају и на немачком, како приличи онима који зарађују, на Западу најслађу ловицу: /Danke Deutschland, meine Seele brennt!/Danke Deutschland, für das liebe Geschenk./ Е, на то ни Мајкл Девенпорт не би могао да остане равнодушан.
Ту би се једино Хрвати могло осетити погођеним. Знате, ипак, кад неко претендује да заузме најближе место поред немачке ноге, мора рачунати да они неће на то радо гледати. И зато ја не бих ишао на то да се „Данке“ одмах предлаже за нову српску химну… Не одмах, не. Да, ипак, будемо увиђавни – да не провоцирамо навијаче „Задра“ и „Галатасараја“ – јер је најважнија хармонија у региону, а да о том другом кораку размишљамо 2016… Кад нам буде боље у свему, па да и тако означимо велики успех. Велика промоција испред Скупштине града. Као кад долази Ђоковић. И кад уредимо те претприпреме могли да позовемо нашег Андераса. И да баш ту дефинитивно покажемо нашу потпуну доминацију у региону. Како? Само чињеницама. Да се ангажују наши историчари да подсете како су се Албанци понели после Лондонског споразума (1913) кад им је немачки народ великодушно послао као гастарбајтера принца Вилхема фон Вида да управља том земљом. (Али тек тада да то уведемо у игру. Тактично и мирно.) И да онда лепо на свеопшту корист покажемо како су се реторградне снаге у оквиру тог народа (да се стално напомиње „не сви Албанци“!) тада окренуле против плаве крви, против Европе и протерале тог финог човека… А ми би онда могли да устоличимо Андреаса фон Шокенхофа за нашег супервизора и да му се српски народ закуне да ће све да учини да му омогући да нас он води европским путем… (Домановић да се дотад избаци из свих школских лектира. Можда и из библиотека.)
Замислите ту слику: уместо оног бауљања преко Албаније са Карађорђевићима и радикалским брадоњом Пашићем, ми сад ставимо принца Андреаса на чело, а Тома у знак потпуног раскида с мрачном прошлошћу пали радикалску заставу с десне стране, први министар с друге стране и сви иза… Мали, Весић, Кори, доктор Стефановић, Вујовић са уздигнутом фризуром, и сви Србљи даље по реду и заслузи… И Лазар Крстић да се не заборави. А Воја Шешељ последњи у колони. Баш последњи, да му дође из … јетре у главу, и да српски народ једном и за веки векова буде јединствен.
Наднаслов (Какве бих уводнике писао кад бих био уредник владиних новина) за овај блог је посуђен од Јарослава Хашека, из књиге његових сабраних текстова “Разговори с цензором“
Слободан Рељић је предавач на Учитељском факултету у Београду, бивши уредник недељника НИН
Categories: Преносимо
Оставите коментар