На недељној Литургији чита се Јеванђеље О добром Самарјанину (Самарићанину). Прича је позната мање више свима, па чак и онима који је нису чули у цркви. Пошто је на путу из Јерусалима један човек пострадао од разбојника, нису му помогли ни свештеник, ни Левит који су туда пролазили (припадник племена Левита из којих су бирани свештеници). Помогао му је Самарјанин, за Јевреје припадник омраженог, непријатељског иако сродног народа.

Парабола О добром Самарјанину, фреска у манастиру Дечани, прва половина 14. века. Тумачење приче је овде потпуно символичко. Разбојници су заправо демони који пљачкају и повређују човека на његовом животном путу, а добри Самарјанин – сам Христос.

У Цркви се одломци Јеванђеља по одређеном реду читају сваке године и траже од нас тумачење, прихватање и покушај да их применимо у свом животу.

Зато би вредело поново задржати пажњу на познатој причи. Док слушамо Јеванђеље у цркви (они који неће бити у цркви ове недеље могу и да прочитају одломак о Самарјанину) покушајмо да размислимо о следећем:
Кад бисмо сместили причу у данашње време, а она је као и остале Христове приче свевремена, и кад бисмо се обрели у кожи сиротог, опљачканог, пребијеног и полумртвог путника, ко би за нас био свештеник, ко левит, ко Самарјанин?

Парабола О добром Самарјанину, Рембрант, средина 17. века. Прво и главно питање је “Шта ћу чинити да добијем живот вечни?” Сама прича јесте одговор на питање ко ти је ближњи. Али заправо се ради о томе да прво ти треба да научиш да будеш неком заиста ближњи, а то значи да покажеш љубав као Самарјанин. Теби могу бити ближњи и тај свештеник и тај левит али ти њима ниси ближњи. А то и није услов твог чињења добра, у љубави. Најважнија је порука на крају “Иди, и ти чини тако.” Парабола постаје сасвим конкретно упутство за све оне који се сматрају хришћанима. Чинимо добро свим људима без обзира на њихову националност и припадност-неприпадност Цркви. Сви треба да нам буду ближњи.

Намеће се да би свештеник био свештеник , левит би онда вероватно био неки верујући хришћанин, човек који одлази у цркву и углавном се труди да се држи црквених заповести. А Самарјанин би, у односу на црквену поделу улога која се наметнула, могао да буде или неко потпуно ван Цркве, српски припадник неке глобалистичке организације или припадник неког другог мање-више непријатељског нам комшијског народа. Шиптар, Хрват, Бошњак… Незадовољни смо оним како Црква делује, не ваљају нам свештеници, верујући су формалисти и млаки, али ипак да прихватимо „њих“…

Ко ти је ближњи? пита Господ. А ти кажеш: Онај који ми учини милост. А Он ти каже: Иди и ти чини тако.

Парабола О добром Самарјанину, Ежен Делакроа, средина 19. века.

Проблему можемо приступити са макар две стране. Из позиције јединке – онда сагледавамо духовне димензије Христовог савета. Или из позиције народа, заједнице. Цела прича може да постане оптужба заједници. Ако ти је ближњи онај који се жртвује за тебе, посвећује ти време, труд, новац – да ли има ближњих довољно међу нама Србима (Јеврејима). Или је дошло време суда, кад се националне ограде бришу и успостављамо ново заједништво. Заиста у Христу. A рођак по крви, мачем Христовим одељен од тебе! Размишљајмо о овоме. Макар данас.

Да ли је Христос упутио и речи оптужбе националној заједници – зашто нисте међусобно ближњи? Зашто сте млаки и још горе – себични? Шта онда очекујете од оних који вам нису ближњи? С обзиром да су негативни ликови везани за цркву – упозорење је и нама у цркви. А Самарјанин је увек лек. Да бисмо се постидели.

Парабола О добром Самарјанину, Винсент Ван Гог (по слици Ежена Делакроа), крај 19. века. Као и тумачења у проповедима и сликарско виђење догађаја може да се ослања на неку познату и добру слику, а да ипак буде и потпуно оригинално.

На сликама: Парабола о Добром Самарјанину из Дечана, исто од Рембранта, од Делакроа и од Ван Гога. Тумачење је непрестана обавеза. Код нас више на духовно – код њих више на хуманитарни рад. А потребно је и једно и друго. Не треба да се затворимо.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Измена: Овај чланак је промењен 30. 11. 2014. у 16:06 – додате су четири слике и потписи испод њих. 

Прича о добром Самарићанину

Свето Јеванђеље по Луки

Глава 10

25 И гле, законик неки устаде и кушајући га рече: Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни?

26 А он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш?

27 А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе.

28 А он му рече: Право си одговорио; то чини и живјећеш.

29 А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој?

30 А Исус одговарајући рече: Човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише.

31 Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видјевши га, прође.

32 А тако и левит, кад је био на оном мјесту, приступивши, погледа га и прође.

33 А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се;

34 И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега.

35 И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим.

36 Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике?

37 А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди, па и ти чини тако.

Превод Комисије СПЦ

(Поуке.орг)

Categories: Преносимо