Совјети и Дража

У „Слободи“ од 10. октобра 2014. године објављен је превод чланка Бориса Алсксића поводом посете Београду руског председника Владимира Путина, који је објављен у електронској новини Фонда Стратешке Културе. Чланак под насловом “Reds, Whites and Serbdom“ говори o односима Москве и Срба у Другом светском рату.

Пре две године објављен је чланак Ивана Миладиновић у Политици (11.11. 2012) „Стаљин нудио сарадњу ђенералу Дражи“ у коме руски историчар Борис Старков каже да је „Стаљин у јесен 1942. године био спреман да више помаже четнике Драже Михаиловића него Титов партизански покрет“. У том чланку руски историчар индиректно оптужује Краљевску владу и њеног председника Слободана Јовановића што „понуду“ нису прихватили. Алексић у своме чланку оптужује и Запад што совјетска „понуда“ није била прихваћена.

Пошто су Алексићеве тврдње „поткрепљене“ и случајем Мустафе Голубића, да je наводно послат „са задатком да ликвидира Јосипа Броза Тита и његову агентурску мрежу“, потребно је да те речи преиспитамо. Голубић je живео полу илегално у Краљевини Југославији од 1940. године од успостављања дипломатских односа са Совјетским Савезом. Зна се да је Голубић ухапшен и после мучења убијен после експлозије у Смедереву, где је изгинуло много невиних Срба 5. јуна 1941. године међу којима и син генерала Милана Недића. Стаљин je још био Хитлеров савезник па је маја 1941. године затворио Југословенску амбасаду у Москви, јер „Југославија више не постоји“.

Тврдња Алексића у чланку је без чињеница и непотребно је скретати пажњу од речи руског професора. Ових дана сам председник Владимир Путин je „изјавио да пакт нацистичког немачког режима и совјетских власти августа 1939. није био толико лош.“ (Политика 10. 11. 14).

Када је Лењин са немачким новцем и задатком послат 1917. године у Царску Русију један од задатака je био и да казни српски народ, најближи Руском. Бољшевици и комунисти су се тога чврсто држали све до распада Совјетског Савеза до наших дана.

Њима је ишла на руку и политика Ватикана, касније у савезу и са САД. Комунистичкој мржњи према српском народу допринео је прихватање бројних избеглица из Русије у Краљевину СХС.

Да се подсетимо и на договор усташа и комуниста, уз благослове Москве и Ватикана 1935. године у Сремској Митровици, који су потписали затвореници Моша Пијаде и Миле Будак. У завршној тачки се каже „дужност заједничке борбе и међусобног помагања до постигнутог циља распадања југословенске заједнице и уништавања свега што je српско и православно“.

Ускоро је веза међу српским непријатељима повећана после споразума Совјета и Немаца уочи Светског рата. Тада је Стаљин на предлог агента Коминтерне Димитрова послао у Југославију Јосипа Броза.

Претходно je, према Владимиру Дедијеру, поубијано у Совјетском Савезу велики број југословенских комуниста и њихових породица, углавном Срба.

Док је још трајао тај медени месец Хитлерових и Стаљинових интереса десио се 27. март 1941. године и Тито je одмах отишао у Београд са упутствима комунистима Србије. У Директиви јасно пише „Југославија мора најпре бити растурена у више делова.. Пружити сву нужну потпору Усташама, Македонцима, Албанцима и другим националним организацијама…“

Што се тиче писања руског историчара о наводној жељи Стаљина да 1942. године пошаље код Драже своју делегацију то је био само изговор после пропасти Ужичке републике и протеривања партизана из Србије да на неки начин убаци и он свога Тројанског коња, пошто су већ били и савезнички делегати код Драже.

Преда мном je памфлет објављен децембра 1942 године „Inside Yugoslavia“ из пера Луиса Адамића где помиње да је у то време орган Америчке комунистичке партије „Daily Worker“ писао и ширио пропаганду да Дража и четници сарађују са Немцима. Та новина била је у блиској сарадњи са ТАСС агенцијом Совјетске владе. Та двострука политика комунистичке интернационале није нова. На лажима од Октобарске револуције она се ширила.

Интересантно је да су амерички пуковник Мак Дауел у својој посмртној књизи[1], као и Живко Топаловић, који је председавао Светосавском Конгресу 1944. године у својој књизи[2] поменули Стаљинову „поруку“ без примедби.

Оно што треба уз совјетске „поруке“ забележити да је 2. августа 1942. године Совјетска влада оптужила била Краљевској Југословенској влади „да Дража Михаиловић сарађује са непријатељима“, што је про совјетска штампа, нарочито у Америци, потпиривала.

Дража Михаиловић је био министар у Југословенској влади, а Стаљину није сметало да je Тито на „савезничкој“ територији у име Совјета прогласио своје Републике. Тада је Слободан Јовановић председник Југословенске владе у име министра војске Драже Михаиловића упутио следеће писмо Совјетском амбасадору Богомилову 2. септембра 1942. године:

Господине Министре.

У вези са оптужбом против генерала Михаиловића част ми је да Вам доставим накнадно следеће податке:

Краљевска Југословенска Влада тражила je податке од нашег министра Војске, Морнарице и Ваздухопловства, армијског генерала о братоубилачкој борби, која се води у нашој отаџбини и захтевала да се да се нађе начина за сарадњу са партизанима.

Генерал Михаиловић Краљевској Влади доставио је 11. августа следећи извештај:

„Партизански злочини над Србима превазилазе десетине хиљада најбољих домаћина и најчеститијих националиста.

Српски народ због њихових злочина над мирним домаћинима сматра партизанске одреде као скуп међународних злочинаца, махом доведених са стране. Сам народ дигао се листом и очистио партизанске одреде из Србије, Санџака, Црне Горе, Далмације, Лике и Босне. Народ их неће. Они су омрзнути у народу.

Молим и дозвољавам сваку анкету, ма са које стране, да се увери о безбројним и нечувеним њиховим злочинима и огромној пљачки, коју су извршили над српским народом.

Њихова зверства, хиљаде живих бачених у планинске бездане, као и нарочити зверски начин убијања видан су доказ њихових недела. Анкета треба да дође, за то има могућности.

Српски народ жели од свег срца руску победу, али je против ових зверстава, која немају ничега заједничког са руским народом. Ми потписе не скупљамо јер је цео народ листом са њима и води борбу против окупатора, помажући свим савезницима.“

Председник Министарског Савета

Слободан Јовановић

Совјетски одговор није стигао.

О Стаљиновој доследности када су Срби у питању потврђује и српско страдање у НДХ . У својој последњој књизи Владимир Дедијер, у младости Титов биограф, пише о Јасеновцу на преко 800 страница. На једном месту каже „Истражујући ратне документе др. Анђелко Барбић дошао je до закључка ‘да на Извештај Јосипа Броза 1942. године о страдањима Срба у НДХ Стаљин није ни одговорио’“. Свакако, по заједничком комунистичком плану, Тито никада није посетио Јасеновац и друге логоре.

Антисрпска политика Совјета била је видљива када је четнички командант Јездимир Дангић заробљен од Немаца и послат у логор у Пољску. У исто време заробљен je усташки официр Марко Месић од Совјетске војске. Знамо да је Дангић избегао из логора и придружио се пољским устаницима. После рата Совјети су ухапсили Дангића да би га предали своме агенту Брозу, који је Дангића стрељао „као сарадника окупатора“. Месићу су Совјети прикачили петокраку, као и другим усташама и послали их као „ослободиоце“ преко Опленца до Београда. Знамо да je Стаљин тражио да се Загреб и Беч не бомбардују у време када су Београд и Подгорица са многим српским градовима рушени.

Иако нисам био дорастао за пушку у ратно доба био сам зрео да будем посматрач догађаја о којима je у своме „Дневнику“ Драгојло Дудић, истакнути партизански главар, писао у лето 1941. године.[3]

Он пише: „3. август председнику општине je наређено да затвори општину и да од данас престаје његова функција…

У Буковцу спаљена архива општине и иста затворена. Један сељак постављен да пази док упаљена архива гори… 4. август. Мионица. Опалио је из пушке и жандар се срушио на земљу. Крв je појурила на уста и живот се угасио. Остављен је на месту како је пао. Донета је одлука да се жандар Никола стреља. Скинули му ципеле и чакшире пошто смо имали људе без обуће… Говорили смо сељацима о совјетској Русији где се сељаци не брину кад их задеси несрећа јер je све унапред предвиђено и осигурано. 7. август. Падали су поклици Народноослободилачкој борби, комунистичкој партији, Совјетској Русији и другу Стаљину. Певале се наше борбене песме…“

Уз обиље неистина предњи редови јасно говоре да се партизани нису борили за народ против окупатора него кроз револуцију за Совјетску власт.

А како су се Совјети понашали када су као „ослободиоци“ стигли међу Србе забележио је нико други него Милован Ђилас. Он је у књизи објављеној 1962. под насловом „Coversation with Stalin“ и касније на српском језику 1986. године[4] написао „после продора црвене армије у Југославију и ослобођења Београда у јесен 1944. године, дошло је до толико многобројних и толико тешких испада појединаца и црвеноармејаца према грађанима и припадницима Југословенске војске.

Југословенске власти су тек касније прикупиле податке о безакоњима Црвеноармејаца: према пријавама грађана било је 1219 силовања, од чега 111 силовања са убиством и 1204 случаја пљачке са повредама…“

Због предњих речи на Титово тражење Ђилас је осуђен на још пет година робије.

Неколико година касније, 1966. године, опет на Титов захтев, а после Совјетског протеста осуђен је био млади професор књижевности Михајло Михајлов на три ипо година робије јер се „огрешио“ о Совјетску револуцију.

Ђилас у својој књизи помиње да су ова недела почињена само у „северно источном делу земље“. Избегава да употреби реч Србија, вероватно и ради англосаксонских издавача књиге. Чињеница је да је Совјетска армија само „ослободила“ Србију оставивши Немце у Хрватској и Словенији да се мирно повлаче до краја рата.

Ово је прилика да се ови догађаји српских страдања објасне и једном обелодане прави виновници. Српски аналитичари и историчари досађују са помињањем Черчила као главног кривца. Черчилова кривица завршила се била са нестанком Коминтерне 15. мaja 1943. године, после преговора Титових агената са Нацистима марта месеца у Загребу. Тада су се завршиле Стаљинове амбиције о Светској револуцији. Уследили су Техерански договори Рузвелта са Стаљином. Направљен je план који je почео са Ускршњим бомбардовањем српских земаља. Даноноћно je америчка авијација бомбардовањем без милости припремала пут да заједно са Совјетима устоличе комунисте и Броза. Ватикан је био срећан јер ће нестати Краљевина са српском династијом. Черчил више није имао снагу. Велика Британија је била на путу да изгуби све своје колоније.

Да ли су комунисти и данас на власти у крњој Србији питамо се због „суђења“ Дражи Михаиловићу по Коминтернским „причама“. Последице овог лажног суђења катастрофалне су за савремени српски народ. Испада да су једино Срби били у Европи Хитлерови „савезници“, јер je српски народ у рату био листом за Дражу Михаиловића.

Да ли је комунизам потпуно нестао и у другим некада комунистичким земљама, није сигурно. Били смо сведоци како је прошао бугарски краљ, када je учествовао у власти. Чеси и Словаци су се раставили па су некада нама блиски Чеси постали уз Хрвате и Словенце наши највећи противници деведесетих година.

Да ли je Русија напустила комунистичке неистине када су Срби у питању још нисмо сигурни… Записано је да су Срби после НАТО бомбардовања 1999. напустили Косово једино на Јељцинов и руски притисак.

На Јубиларној прослави победе над Нацистима 2005 године у Москви председник Русије Владимир Путин одликовао је „због доприноса победи“ председника Хрватске Републике Стипе Месића, бившег Румунског краља и председника Албаније. Никога од Срба.

Никаква војна парада није требало да се одржи овог октобра у Београду, јер je тих дана 1944. године српски народ пао у ново ропство. Ни председнику Путину није било место на лажној прослави Стаљиновог тријумфа.

Слобода, Чикаго, 25. новембар 2014.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Погледи)

[1] Роберт Макдауел, Стрељање историје

[2] Z. Topalović, Kako su komunisti dograbili vlast

[3] Драгојло Дудић, Дневник 1941.

[4] Milovan Đilas, Susreti sa Staljinom

Categories: Преносимо