У Београду сам удисао ваздух слободе и жеље за независношћу. Срби знају боље од било кога, шта су заправо Сједињене Америчке Државе: то су доживели на својој кожи 1999. године, и не може бити идеологије или реторике у стању да их превари
(L’Intellettuale Dissidente, 21. 10. 2014)
Био сам на паради организованој у Београду у част доласка Путина у Србију. То је био велики догађај који ме је неизмерно импресионирао. Аспект који ме је, између осталог, највише запањио био је искрено ушешће народа: хиљаде студената, радника, мушкараца и жена, свих друштвених слојева, који су дефиловали са ентузијазмом, пративши параду.
У Београду сам удахнуо ваздух слободе и будућности: то је био сјајан осећај, посебно за неког који је, попут мене, у Италији навикао да удише бајат и загушујући ваздух; јединог глобалистичког размишљања; тог јединоспасавајућег глобалистичког размишљања које беатификује а приори империју САД и њене псе чуваре и демонизује неуморно Путинову Русију и све државе које се не савијају под америчком доминацијом. У Београду се дисао ваздух слободе, воље да се боре за једну другачију будућност и бољи свет, у коме неће бити само председника САД Обаме – империјалисте који је добио Нобелову награду за мир! – него у коме сваки народ, свака култура, сваки језик има право да постоји.
То је био, рекох, удах свежег ваздуха и наде. Стара Европа и, посебно, Италија су помрачене од једине мисли: ми нисмо слободна, суверена и демократска држава. Наша земља је данас окупирана од 114 војних база САД, чији је тобожњи циљ да „нас бране“. Бране од кога? Од кога треба да се бранимо сада седамдесет година након завршетка фашизма и двадесет година након завршетка совјетског комунизма? Од нас самих, наравно: односно од могућности да Италија поново постане национална, демократска и независна држава.
Управо се у томе налази једна од главних драма наше садашњости: да се одреди „пост-демократски“ карактер данашње глобалне панораме под униполарном доминацијом једне Државе са јаком империјалном вокацијом – САД – која, са својом густом мрежом војних база разбацаним широм света, може да уцени целу планету трајном атомском претњом, која уништава сваки национални суверенитет. Приметићу успутно да је већ за неког Атињанина, из времена Перикла и Сократа, било апсурдно мислити да може постојати „демократија“ у присуству спартанске војне базе стабилно постављене на Акропољу! Ипак, ово је ситуација у Италији и, мада у различитој мери, другим државама старе Европе.
Ништа од овога у Србији. У Београду сам удисао ваздух слободе и жеље за независношћу. Срби знају боље од било кога шта су заправо Сједињене Америчке Државе: то су доживели на својој кожи 1999. године, и не може бити идеологије или реторике у стању да их превари. Доживели су кукавичко бомбардовање 1999. са стране НАТО-а, преко уобичајеног лицемерног етичког бомбардовања, хуманитарне интервенције и терапијског ембарга. Уз то се додаје уобичајено свођење на новог Хитлера председника на дужности (Милошевић): ако се измисли нови Хитлер, постаје могућа нова Хирошима, „неопходно бомбардовање“. Стварање базе Бондстил – највеће америчке војне базе на територији Европе – била је стварна сврха сукоба на Балкану: циљ се састојао у томе да се капиларно и безусловно контролише Европа, којој, између осталог, бива наметнуто субординирано учешће у војним операцијама. Још је Карл Шмит оштроумно схватио нелогичност логике данашњег америчког империјализма:
„Империјализам постављен на економским основама природно ће тражити да створи светску ситуацију у којој може отворено користити, у мери у којој је то потребно, своје економске инструменте моћи, као што су ограничавање кредита, блокирање сировина, девалвације страних валути, итд. Он ће смартати као не-економско насиље покушај једног народа или неке друге групе људи да избегну ефекте ових ‘мирних’ метода“.
Срби су схватили оно што народи Европе, САД колоније, не успевају да разумеју: да Американци нису ослободиоци, добротвори, љубитељи човечанства, него управо супротно. Схватили су да фабрика консензуса медијског круга доводи да се воле угњетачи и мрзе угњетени. Они су разумели да је данас Путинова Русија нада; и нада је зато што омогућава да се креира нови блок алтернативан доминантном САД блоку. Русија сада има задатак да пружи отпор САД и, заједно, да координира државе које одолевају, укључујући Србију. Са руском силом, као да се стилизованом портрету америчког председника Обаме, пропраћеном слоганом: yes, we can, поставља напоредо аналогна слика Путина, која са своје стране има напис: no, you can’t. Због тога постоји потреба за Русијом геополитички и војно јаком и независном, која је у стању да обузда – у време смрти комунизма из двадесетог века – делиријум неограниченог ширења економског фанатизма који воде САД.
Да Путинова Русија мора да буде геополитички подржана недвосмислено доказује дипломатска и медијска мржња из новинарског круга и интелектуалног западног миљеа – звучника нео-капиталистичке и финансијске моћи – као и умножавање америчких база у Румунији и Мађарској, укључив и западњачку наду да ће убацити Украјину у НАТО, дестабилизујући је 2014. кроз „обојену револуцију“ којом је руководила америчка сила и, у другом плану, Европска унија. Универзална монархија не може толерисати присуство супротних сила у светском поретку, глобализованом преко крупног бизниса и наднационалног тржишта, а Путинова Русија је несумњиво, не мање од Кине, економска и војна сила која није потчињена америчком поретку.
Путинова Русија стоји данас као функционални еквивалент резултата интуиција комунизма, сада већ покојног. Као да, иако двосмислено и контрадикторно, присуство овог другог у току Хладног рата, аналогно постојању такозваних „отпадничких држава“ (глобална верзија бруталних Сулиних проскрипција спроведених од хуманитарног империјализма), којима се не желе свакако потценити лимити често врло дубоки, наставља да пројављује не-јединствену природу, која није условљена Номосом економије: и даје, самим тим, могућност да се мисли на једну другост – како у односу на капитал, тако и у односу на саме „отпадничке државе“ – у чије име треба усмерити акцију и програмирање алтернативних будућности.
Парада у Београду је била величанствена демонстрација свега тога: Срба има и схватили су фундаменталну улогу Путинове Русије. Становништво је углавном схватило, на страну неки интелектуалци и режимски политичари – који, претпостављам, такође постоје у Србији и који ће, плаћени од САД, покушати на све начине да клеветају Русију и хвале САД са уобичајеном пропагандистичком реториком (људска права, итд). Због тога не могу да не закључим са жељом: Срби, немојте нас разочарати!
Са италијанског посрбио: З. Ђуровић