У публикацији „Побуда“, проф. др Бора Ристић износи своје ставове и оцене о положају дела српског народа у Македонији од издвајања ове републике из бивше југословенске федерације, па представља вредан писани документ о значајним догађајима виђеним из угла једног од учесника.
После десетогодишњег активног учешћа у друштвено политичком животу Срба у Македонији и 20 година од распада Југославије, Ристић је одлучио да напише књигу под насловом „Побуда”, у којој је, како каже, покушао да што верније прикаже борбу српског народа за очување националног идентитета.
Публикацију чине три поглавља – прво обухвата период од Маричке битке до 28. јуна 1919. године.
Зашто је, по Вашем мишљењу, тај период битан и каква је судбина српског народа на овом простору у раздобљу које обухвата готово пет и по векова?
– У овом поглављу даје се кратак преглед положаја српског народа на територији данашње Републике Македоније у периоду од Маричке битке па све до стварања Краљевине Југославије. То је период када је Скопље било српска престоница, окупација средњовековне Србије од стране Отоманске империје која је потискивала Србе ка северу, а уместо њих долазили су Турци селџуци из Мале Азије. Ту су и Балкански и Први светски рат у којима су хиљаде Срба положиле живот. Дакле, овај период је од изузетног значаја за аутохтоност српског народа у Македонији.
Друго поглавље односи се на стање у Македонији за време Краљевине Југославије са посебним освртом на судбину тзв. српских колониста?
– Бројни написи у македонским штампаним медијима доказивали су како је Краљевина Југославија и касније Краљевина Србија одузимала земљу од Македонаца и додељивала је српским колонистима. То није тачно. У књизи сам приказао табелу у којој је власничка структура земљишта на тлу данашње Македоније 1903. године. Јасно се види да је 91, 2% обрадивог земљишта било у рукама турских ага и бегова а свега 7,3% у рукама хришћана.
Траг
Бора Ристић је рођен је у Владичином Хану 1939. године. Основну школу завршио је у Куманову, Аутосаобраћајно-техничку школу у Земуну, а дипломирао је на Саобраћајном факултету у Београду 1963. године. Радио је у неколико саобраћајних предузећа и установа. Постдипломске студије завршава 1977. на Институту за економске науке, 1985. докторира на Факултету организационих наука у Београду. Исте године Наставно научно веће Техничког факултета у Битољу прогласило га је за редовног професора за предмете Безбедност у саобраћају, Регулација саобраћаја и Саобраћајно планирање. У овој установи је радио до пензионисања.
Распад Југославије и осамостаљење Македоније наметнуо је нову борбу Србима, овога пута за опстанак и национални идентитет. То је тема трећег поглавља Ваше књиге.
– Одмах после референдума македонски парламент је формирао комисију за израду Устава. Међутим, изненадило нас је то што су у члану 78 набројане све националности осим српске. Тада већ основано Удружење Срба и Црногораца, као једина регистрована организација Срба, није могло да усагласи ставове, па сам морао да одговорим на тврдње тадашњег македонског премијера и министра унутрашњих послова да у Македонији нема Срба. Лично сам се писмом обратио председнику Уставне комисије Македоније, Стојану Андову с питањем где су Срби нестали? То писмо су објавили Нова Македонија и Експрес политика.
Формирање партије Срба ишло је тешко и о томе сам детаљно писао. После неколико безуспешних покушаја, најзад смо добили решење из Министарства унутрашњих послова, у којем пише да се Демократска партија Срба у Македонији уписује у регистар друштвених организација и удружења грађана под редним бројем 1424-92.
Међународној конференцији о Југославији која се одржавала под покровитељством Лорда Карингтона, факсом сте 24. новембра 1991. потврдили да у Македонији живи 282.361 Србин.
– Желели смо да се огласимо и да олакшамо позицију српске делегације у Лондону.
У то време, међутим, јавност је усталасала најава аутономије Скопске Црне горе. Ви сте то као председник Демократске партије Срба демантовали?
Прећутни договор Глигорова и Милошевића о томе да ће се после осамостаљивања Македонија прикључити некаквој трећој Југославији био је изванредан маневар Глигорова, па је Милошевић желео да ућутка Србе у Македонији. Због тога је српска опозиција, односно радикали, протурила вест о аутономији Скопске Црне горе, што је било нереално у то време.
– Бележите и сведочанство о оснивању емисије „Видик“, на српском језику, која се емитује на државној македонској телевизији.
Одмах по потписивању Протокола о статусу и положају Срба у Македонији дошло је до трагедије на Бит-пазару. Полупијани полицајац из полицијске станице у селу Мирковци, у аутобусу је вређао Србе. Неки од путника из села са Скопске Црне горе хтели су да се физички обрачунају с њим на станици. Он је извадио пиштољ и убио једног младића из Кучевишта. Случај је изазвао велико незадовољство међу Србима. Шеф посматрачке мисије КЕБС-а Герт Аренс је дошао на сахрану тог младића у Кучевишту. Сутрадан ме је позвао на састанак у хотел Гранд (данашњи Холидеј ин) и питао ме како можемо да смиримо ситуацију. Рекао сам му да би било добро да отворимо получасовну емисију на српском језику на државној телевизији. Ствар је била врло брзо решена. Тако је настао Видик.
– Чврстом решеношћу родитеља и уз интервенцију посматрачке мисије КЕБС-а, тада је, после пола века, поново успостављена и настава на српском језику у ОШ Ћирило и Mетодије у селу Кучевишту?
– Без обзира на чврст став родитеља и упорност наших активиста, не бисмо успели да није било једног великог Руса, господина Јакова Герасимова, представника КЕБС-а. Тако је 18. септембра 1993. после пола века у тој школи поново успостављена настава на матерњем српском језику.
– Охридски споразум 2001. и за Србе у Македонији је од посебне важности, омогућио је усвајање Амандмана осам на члан 78. Устава Републике Македоније.
Да, тачно је. Успели смо захваљујући побуни Албанаца.
Забележила: Нена Ристић Костовска
(Културно–информативни центар Срба у Македонији –„Спона“, 20. 11. 2014)
Categories: Преносимо
Uzroke i posledice nase nacionalne katastrofe trebamo sagledati i kroz odluke komunistickih gebelsa, koji su bili na jaslama zapadno-evrpskih i americkih imperijalista, velikih finansijera i tz. “velikih izabranika” u Becu, Berlinu, Rimu, Parizu, Londonu, Njujorku i Moskvi. Na IV Kongresu Kominterne, koji je odrzan 6. novembra 1928. godine u Zonenlandu kod Drezdena u Nemackoj, komunisti su resili da uspostave nezavisnu drzavu Hrvatsku, jer im je bio cilj da Jugoslaviju rasparcaju, koju su proglasili kao “versajsku i velikosrpsku tvorevinu…” i da srpski narod svedu u tz. “Berlinsku Srbiju” iz 1878. godine. Komunisticki program se u potpunosto poklapao sa planom rimskog katolickog korporativnog instituta “Intermariuma” sa sedistem u Rimu i engleskog “Foreign office” sa sedistem u Londonu u kojem su radili izvesni profesori i politicari na celu sa Sitonom Votsonom, koji je kao sto je poznato u toku 1935. godine radio na programu “naconalnog federalizma” u Kraljevini Jugoslaviji, koju je trebalo razbiti. Ni posle nezapamcenih zlocina i genocida, koji su pocinili izvesni Hrvati u tz. “Nezavisnoj Drzavi Hrvatskoj” nad srpskim narodom u toku Drugog svetskog rata, “jugoslovenski komunisti” nisu odustali od programa “nacionalne federalizacije” kojeg su im postavile gazede u Londonu, Rimu, Berlinu, Becu, Parizu, Njujorku i Moskvi, sto svedoce i odluke IV Kogresa Kominterne, koje doslovno glase:
“Najpotpunije pomaganje svih akcija masa koje vode ka obrazovanju nezavisne Hrvatske… “Buduci da mase naroda teze ka otcepljenju dobila je parola naroda samoopredeljenja u poslednje vreme narocito aktuelan znacaj i konkretizovanije t. j. privodjenje u delo ove parole, ZNACI NAJPOTPUNIJE POMAGANJE SVIH AKCIJA MASA KOJE VODE KA OBRAZOVANJU NEZAVISNE HRVATSKE. ZA NEZAVISNOST HRVATSKE BORI SE NASA PARTIJA BEZ SVAKOG USLOVA I REZERVE…” (Vidi: Rad. P. Rasanin, Komunisticka partija Jugoslavije i nacionalno pitanje, Amerikanski Srbobran od 12 marta 1976).
Na drugom mestu, u komunistickom listu “TRUDBENIK”, koji je publikovan kao organ radnog naroda Vojvodine, objavljen je i jedan programski clanak u prvom broju od januara 1941 godine pod naslovom “Nacionalno-oslobodilacka borba naroda Vojvodine”, gdje na str. 6 pise:
“1918 godine srbijanska burzoazija iz Vojvodine, Hrvatske, Slavonije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine, Kosova, Metohije, Makedonije uz pomoc krupnih kapitalista, veleposednika, i placenika, nije dala pravo narodima ovih zemalja da se sami opredele nego ih je podjarmila i silom im naturila svoju hegemoniju. Jedini spasonosni put za sve nacionalno ugnjetene narode, dakle i vojvodjanske Madjare jeste narodno-oslobodilacka borba na bazi proleterskog internacionalizma. To je onaj isti put kojim su isle i stigle svojoj meti ugnjetene nacije i grupe carske Rusije, koje su veliko-ruski imperijalisti ugnjetavali na necuven nacin….”
Ovde treba posebno naglasiti da se na sastanku Politbiroa CK KP od 1 avgusta 1935 godine u Moskvi srpski narod uopste ne pominje, jer su ga komunisti u svojoj programskoj propagandi svodili na nivo “malogradjanske”, “velikosrpske”, “hegemonisticke” i “burzoaske” grupacije. To je posebno istakao dr Dusan Lukac u svojoj studiji “Radnicki pokret u Jugoslaviji i nacionalno pitanje 1918-1941” , Beograd, 1972, gde na str. 296/97, doslovno kaze:
“I pored demokratske sirine i revolucionarnog sadrzaja odluke Politbiroa od 1 avgusta 1935, o nacionalnom pitanju jos nose pecat proslosti. U programu izgradnje federativne zajednice ne predvidja se demokratska skupstina srpskog naroda, niti bilo kakav odgovarajuci tretman srpskog naroda, sto znaci da KPJ PRAKTICNO NIJE OTVARALA NIKAKVU PERSPEKTIVU SRPSKOM NARODU…” (Podvlacenja moje).
Posebno je karakteristican primer Komunisticke Partije Jugoslavije izmedju dva svetska rata, gde se u svakom clanku, proglasu, diskusiji i polemici Srbi i druge narodsnosti koje zive u Hrvatskoj prosto ignorisu i da se u svakom slucaju pazi na to da se i ne pominju. U vezi sa tim dr. Lukac kaze:
“Ipak, u zelji da se sto vise opovrgnu optuzbe da je klasni pokret u Hrvatskoj anacionalan, u nekim programskim dokumentima KP Hrvatske oseca se precenjivanje nacionalnog faktora i izvesno zapostavljanje klasne borbe. U Hrvatskoj u vecem ili manem broju zive i drugi narodi, ali se ne govori o statusu tih naroda u Hrvatskoj niti o odnosu prema najbrojnijem od tih naroda Srbima. Iako se istice da je buducnost hrvatskog i svih ostalih naroda u slobodnoj i ravnopravnoj Jugoslaviji, (vidi: “Proleter”, br. 11, Oktobar 1937, str.1) ipak se u obracanju narodu Hrvatske kaze da je Komunisticka stranka Hrvatske (dakle, ne samo Hrvata vec i ostalih naroda u Hrvatskoj) na svojoj zastavi ispisala ‘kao prvu i najvecu zadacu: borbu za nacionalnu slobodu hrvatskog naroda’, dok se Srbi ne spominju kao da se njih problem oslobodjenja u Hrvatskoj ne tice. Takodje, kada se u pomenutim dokumentima spominju okupatori hrvatsakog naroda, nabrajaju se uporedo nemacki, turski i srpski okupatori bez pokusaja da se ovi pojmovi nijansiraju i da se nadju neke manje i vece razlike medju njima. Ove sitne nejasnoce mogle su da stete uredjivanju odnosa izmedju Hrvata i Srba u Hrvatskoj i da usporavaju njihovu saradnju, bez koje nema resavanja nacionalnog pitanja ni Hrvata, ni Srba…” (vidi: dr. Dusan Lukac, Radnicki pokret i nacionalno pitanje 1918-1941, Beograd, 1972, str. 323/324).
Ovi citati sami za sebe govore i nisu im potrebni moji komentari ali ni ovi citati koje cu navesti nece biti suvisni… Citati se nalaze u knjizi Mose Pijade, koja je objavljena pod naslovom “ARHIV KOMUNISTICKE PARTIJE JUGOSLAVIJE”. Tom II, Kongresi i Zemaljske Konferencije KPJ 1919-1937., Beograd, 1949, i sami se uverite u tacnost ovih navoda, koji su objavljeni od 261 do 266 strane, gde doslovno stoji:
“Stvaranje versajske Jugoslavije, tj. okupacija Hrvatske, Dalmacije, Slovenije, Crne Gore, Makedonije, Kosova, Bosne i Vojvodine od strane srpskih trupa, znaci, s jedne strane, pljackanje radnih masa ovih krajeva…”
Str. 264: “Sva borba seljaka mora biti upravljena na ostvarenje slijedecih zahtjeva: za pravo samooredjenja do otcjepljenja svim potlacenim narodima – Hrvatima, Slovencima, Makedoncima, Crnogorcima itd.”
Na str. 265 komunisti isticu svoje politicke ciljeve da se bore “…protiv poreskog pljackanja stanovnistva u nesrpskim krajevima, protiv nasilnog posrbljavanja, za nacionalni jezik u skoli, na sudu i u vojsci u krajevima naseljenim Makedoncima, Slovencima, Albancima, Nijemcima, Madjarima i Rumunima; protiv prinudnog ucenja srpskog pisma u hrvatskim skolama i na srpskom (ekavskom) dijalektu u crnogorskim i hrvatskim skolama; za progon srpskih okupatora, srpskih trupa, cinovnika i zandarma, kao i srpskih cetnika iz Hrvatske, Slovenije, Dalmacije, Vojvodine, Bosne, Crne Gore, Makedonije i sa Kosova…”
Nazalost, mi smo zivi svedoci da su komunisti uz pomoc njihovih mentora i saveznika zapadno-evropskih i americkih imperijalista koje olicavaju tajna i javna drustva, tz. “veliki izabranici”, veliki finansijeri i templari, ostvarili njihove planove i namere na kraju XX stoljeca, kada je sav ceh platio ni kriv ni duzan porobljeni, potlaceni, okupirani, obespravljeni i ponizeni nesrecni srpski narod!
Zahvaljujem Dusanu Bukovicu na izuzetno bogatom komentaru posvecenom borbi KPJ protiv srpskog naroda i protiv Kraljevine Jugoslavije
@Dusan Bukovic
Гомилом цитата покушавате, да замаглите необориву чињеницу, да Југославију нису основали комунисти, да бановину Хрватску нису основали комунисти. Оваквим текстовима само говорите, да ондашњи Срби, било једни, било други појма нису имали и да нису знали шта раде. Много ружно причате о претходним генерацијама Срба.
Инспиративан и крцат чињеницама интервју др Боре Ристића. Њима бих придружио и неке, по мени, чињенице:
– у Србији нема антимакедонизма, за разлику од Бугарске где се не смије у медијима да користи именица Македонац;
– међу македонским народом нема антисрбизма, напротив. Има га у једном утицајном дијелу политичке пробугарске елите;
– недопустиво је да у 21. вијеку буде мање школа на матерњем језику за Србе у Македонији, него за много малобројније Србе у Мађарској.
Одговорност за то сноси македонска влада, али и самодовољни и самозаљубљени Бгд, коме није стало ни до Раље, а камоли до Врања или Куманова и Скопске Црне Горе.
Све је тако (или скоро тако), али аутор у последњем пасусу закључује: ” Nazalost, mi smo zivi svedoci da su komunisti uz pomoc njihovih mentora i saveznika zapadno-evropskih i americkih imperijalista koje olicavaju tajna i javna drustva, tz. “veliki izabranici”, veliki finansijeri i templari, ostvarili njihove planove i namere na kraju XX stoljeca…”, Недостаје још само неко у том реду “западноевропских и америчких капиталиста, великих финансијера, темплара” – а ко је то? Одговор на то питање је уједно и одговор на питање: “Чије марионете су били југословенски комунисти између два светска рата, у чијим рукама и где су се налазили сви конци којима су те марионете покретане?”. Одговор је јасан: марионете СССР-а, а у Москви су били сви конци. То се не сме заборављати и забашуривати.То, наравно, не ослобађа југословенске (а на првом месту српске) комунисте за све злочине почињене против Србије и српског народа.
Моја грешка – оно “аутор” у мом коментару је упућено на адресу @Dusan Bukovic ниуколико се не односи на др. Бору Ристића.
@Иоанн Дубињин
Ваша грешка је што све везујете за “кривицу” комуниста. Написао сам у претходном коментару, да Ваши коментари, као и слични, претстављају Србе, као неке месечаре, који нису имали ни знања и моћи, да сагледају догађаје око себе. И онда и сада. Ако смо тави дебили и ако смо тако безначајни, па зашто оштре ону ствар стално на нама?
Чему стално инсистирати да Срби нису “знали” или да их је неко преварио? Ако се већ бавимо “анализама” шта би било, да је било, постављам два питања. Прво, шта би било, да није било комуниста и партизанског покрета, да су Совјети стигли до Јадранског мора? Друго, шта би било, да су се са Савезницима договорили, да подела иде дуж Дрине? Да допуним. На територији Југославије, постојале су окупиране територије и постојала је Ендехазија, званично призната држава. Да ли је могуће, да би у оба случаја остала Ендехазија, Србија као Бегорадски пашалук, а остали делови бивше Југославије(Бачка, Банат, Македонија, Косово, Источна Србија) припали на овај или онај начин окупаторима, или неким њиховим наследницима. Посебно у светлу тезе, да су комунисти били против Срба и Србије. Када се узме у обзир, да су се за Југославију борили и неки пре комуниста, можда је и од тих “проклетих” комуниста било некакве користи.
Са малим закашњењем сам прочитао ваш коментар и не могу а да се не осврнем на исти. Прво морам да приметим да сте мало нетолерантни у одговорима на поједине коментаре, али то је вероватно само ваш стил опхођења према неистомишљеницима. Но, да покушам и ја да се осврнем на питање `шта би било да је било`. Опште је познато да би баба постала деда, зар се не слажете са мном? На жалост морам да приметим да Срби нису имали ни знања, а понајмање моћи да сагледају сву погубност братоубилачког рата чије последице ћемо дуго осећати, а бојим се и најгорег сценарија.Највреднији део српског народа је погинуо или убијен ( разлику ваљда можете схватити), а деца `победника` данас настављају оно што су им родитељи из знања ( веома мали број) или незнања васпитањем оставили. Земља је опустела и природни нараштај се прекинуо и прети да Срба за коју годину неће ни бити. `Проклети` комунисти су опустошили села, а градове попунили својим `образованим` кадровима и путем терора и лажи, а уз помоћ савезника који су их и довели да владају Србима ( Енглеска и Америка) полако уништавали свест и духовност Срба. Када су Шубашића упитали зашто комунисти толико журе да `ослободе ` Србију од Срба он је одговорио да журе да би што пре ставили Србе у тор. То је био главни циљ како ваших комуниста, тако и оних који су их подржавали и помагали.А што се тиче `шта би било да су Совјети стигли до Јадранског мора поставља се питање, а шта би било да искрцавање савезника није ишло преко Ламнша него преко наше територије? И на крају подела Југославије је не тако давно извршена и поред `ангажовања комуниста у борби до последњег Србина. Зар није и вама помало чудно што су нове границе отприлике ваше зацртане границе које сте у коментару навели ?Искрен да будем мени није.
Мојом грешком се мој коментар приписује као одговор г.дину Бори Ристићу уместо Слободану Млинаревићу. Извињавам се и г.дину Бори Ристићу и читаоцима