Све што блатној земљи принадлежи,
то о небу поњатија нема.
П. П. Његош: Луча микрокозма
Мали осврт на дело и прилику најугледнијег интелектуалца црногорског народа, освајача свих књижевних и других награда које следују таквим умовима у србском окружењу.
„Геноцидни“ свеци: Његош и Петар Цетињски
Наиме, не би могао ни претендовати на тако висок положај у друштву и региону да се није коснуо Његоша и сместио га тамо где треба да буде, а не тамо где је сам себе сместио и народ чији је владика и владар био. Наравно, реч је о Андреју Николаидису. (Његош је умро отприлике тачно сто година пре настанка народа којем овај интелектуалац припада.) Нисам сигуран ко у својим иступима завређује већу пажњу муфтија Зукорлић или дотични Николаидис, који се утркују, подстакнути светским „наградама“, да покажу завидно познавање србске историје, вере и културе. На такав вокабулар смо навикли слушајући разне непристрасне представнике НВО у Србији, али ова величина ми је привукла пажњу, управо јер се одмерила ни мање ни више него о Његоша. Мада, искрено, сумњам да човек оваквог размишљања може прочитати, а камоли разумети Његошева дела, чији стихови потичу са границе земаљског и небеског, дакле предела недоступних ситним душама злих намера.
Андреј Николаидис
У интервјуу за „Ферал трибјун“ досети се млађани интелектуалац (који је ономад много жалио што није успео атентат на србске политичаре у Бањалуци, кад је пронађена пушка), да је Његош написао сценарио у Горском вијенцу а Радован Караџић га спровео у дело. Не знајући да је Горски вијенац, „историческо собитије при свршетку XVII вијека“, одговор на турске зулуме и попритезање узде „е је раја ка остала марва“. На велику жалост овог малишана Горски вијенац је зауставио потурчавање србских племена у Црној Гори у време Осман паше и велише суше. Него, нећу се много бавити адвокатуром и одбраном Свеца од шиштавца, знајући да ко пљује на небо, пљувачка му пада на чело, само ћу навести неке стихове из Луче микрокозма:
Будалама кад би вјеровали,
поете су покољење лудо.
Нашу сферу да ноћ не полази,
би л’ овако лице неба сјало?
Без остријех зубах ледне зиме,
би л’ топлоте благост познавали?
Без будалах тупога погледа,
би л’ умови могли блистат св’јетли?
Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.