Гостујући у емисији Упитник, премијер Александар Вучић је наговестио реконструкцију Владе почетком идуће године. Пошто смо већ били сведоци једне реконструкције (када је на челу Владе био Ивица Дачић) и пошто она није имала никакве ефекте, премијер Вучић је овога пута у свој дискурс укључио и метафоре како би нас уверио да ће исход реконструкције овога пута бити другачији.

Навешћемо најпре метафоре које је премијер Вучић употребио како би нас убедио да је реконструкција Владе неопходна: ,,Ми се тиме хвалимо јер увек хоћемо да убрзамо крвоток, хоћемо да радимо брже, јаче и боље. Хоћемо да не станемо у томе, него да наставимо још снажније. Дакле, ако будемо могли да пронађемо решење и да видимо може ли то још боље – супер; ако не – идемо овако док не видимо, док неки шраф, рекао бих, не зарђа и не застане, па не морамо да га подмажемо, променимо или било шта да урадимо.”

Са лингвистичког становишта употреба оваквих метафора је очекивана. Влада је један апстрактан и комплексан систем, те је непходно грађанима објаснити и приближити њено функционисање помоћу појмова који су конкретни и њима искуствено ближи.

Занимљиво је, међутим, да је премијер Вучић у овом случају употребио два различита метафоричка система како би нам најавио један те исти догађај (реконструкцију Владе). Нагомилавање метафора на малом простору најбоље објашњава премијерову амбицију да нас по сваку цену наведе да на реконструкцију Владе гледамо онако како он то жели. А ево како се то и постиже.

Најпре је премијер Вучић рекао да се реконструкцијом Владе треба хвалити јер се тако ,,убрзава крвоток”, те ће се радити ,,брже, јаче и боље”. Из тога се намеће закључак да на предстојећу реконструкцију Владе треба гледати позитивно. Међутим, тек када се развије цео метафорички сценарио, добијамо одговор због чега се заправо спроводи реконструкција. Тај метафорички сценарио гласи овако: ВЛАДА ЈЕ ЉУДСКО ТЕЛО; НЕЕФИКАСНОСТ ВЛАДЕ ЈЕ БОЛЕСТ; РЕКОНСТРУКЦИЈА ВЛАДЕ ЈЕ ОЗДРАВЉЕЊЕ (убрзавање крвотока).

Премијерова манипулација се састоји у томе што није експлицитно изрекао целу метафоричку слику, већ само један њен део. Читава метафоричка слика гласила би овако: Влада болује од слабог крвотока (што је прећутано), а реконструкција ће убрзати њен крвоток (што је поменуто). Када би грађани били лингвисти и имали у виду читав метафорички сценарио на коме је заснован појам реконструкције, било би им савршено јасно да премијер ниједне земље не би смео да се хвали нити поноси реконструкцијом, јер је она у уређеним земљама увек показатељ да влада те земље ради лоше или да је владајућа већина те земље у кризи.

Други метафорички сценарио открива нам како ће изгледати та реконструкција: ВЛАДА ЈЕ МАШИНА; МИНИСТРИ СУ ШРАФОВИ У МАШИНИ; РЕКОНСТРУКЦИЈА ВЛАДЕ ЈЕ ОДРЖАВАЊЕ МАШИНЕ (промена и подмазивање шрафова).

Дакле, реконструкција ће се, као и прошли пут, свести на то да ће бити промењено неколико министара. Поменутом метафором о машини чије шрафове треба подмазати и променити када зарђају премијер жели да остави утисак да повлачи државничке и озбиљне потезе. Нажалост, реч је о најобичнијој демагогији и обесмишљавању изборног циклуса и самог појма реконструкције. Наиме, у озбиљним земљама министар се бира на основу плана са којим се претходно усагласила његова странка и даје му се мандат од четири године како би своје замисли спровео у дело. Након истека тог периода анализира се какве је резултате постигао. Ниједан министар, макар он био и геније, не може за шест месеци постићи много тога, а нарочито не у земљи у којој се проблеми годинама нагомилавају. Ако се томе дода и чињеница да је Србија вероватно једина земља у којој председник странке која има апсолутну већину у парламенту реконструише владу, очигледно је да никакве метафоре не могу прикрити неспособност владајуће већине.

Студенткиња Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду

Categories: Судбина као политика

Tags: Јелена Думић, Александар Вучић