Када сам недавно напуштао Берлин који се спремао за обележавање 25 година од пада Зида, одлучио сам да се позабавим финансијским стањем земаља у транзицији током последње четврти века. Оно чиме се економиста бави јесте економски раст.
Хајде да оне земље које тек треба да достигну ниво реалних прихода из 1990, мерено на основу БДП по становнику, назовемо неуспешнима. Хајде да земље које су расле спорије од просека богатих земаља Организације за економску сарадњу и развој, што значи мање од 1,7 одсто по становнику годишње, назовемо релативно неуспешнима. Оне су такве јер се не приближавају нивоу прихода у богатим земљама. Трећу групу чине земље које држе трку са богатим светом и које бележе раст између 1,7 и два одсто. Коначно, долазимо до успешних примера, земаља које су расле најмање два одсто у последњих 25 година.
Групу потпуних промашаја чини седам земаља са укупном популацијом од скоро 80 милиона становника или 20 одсто популације свих транзиционих земаља. Оне су, поређане по степену неуспешности: Таџикистан, Молдавија, Украјина, Киргизија, Грузија, Босна и Србија. Све су прошле кроз грађански рат или међународни конфликт. Не чини се вероватним да ће иједна од њих достићи ниво раста из 1990. Са садашњом стопом раста, можда ће им требати 50 или 60 година – дуже него што су провеле под комунизмом – да би се вратиле на ниво раста који су имале када је комунизам падао.
Релативни промашаји су Македонија, Хрватска, Русија и Мађарска. Њихов раст је око један одсто пер капита.
Земље које успевају да не заостају превише за богатим капиталистичким светом јесу Чешка, Словенија, Туркменистан, Литванија и Румунија. Тамошњи раст је између 1,7 и 1,9 одсто. Коначно, успешни примери, који држе корак са богатим земљама, јесу: Узбекистан и Летонија (раст два одсто), Бугарска (2,2), Словачка и Казахстан (2,4), Азербејџан, Естонија, Монголија и Јерменија (три), Белорусија (3,5), Пољска (3,7) и Албанија (3,9). Успех неколико њих (Азербејџан, Казахстан, Узбекистан) у потпуности се може објаснити експлоатацијом природних ресурса. Прави капиталистички успех оствариле су једино Албанија, Пољска, Белорусија, Јерменија и Естонија (са три или више одсто раста). Неједнакост је екстремно порасла у Русији, балтичким земљама и Грузији, чак двоструко више него у САД између осамдесетих и данас. Али, ако у критеријуме за успех додамо и демократију, из ове групе ћемо морати да избацимо Белорусију и Јерменију. То нас онда доводи до само три успешна примера: Албаније, Пољске и Естоније.
Очекивања већине људи 9. новембра 1989. била су да ће тек придошли капитализам резултирати економским приближавањем остатку Европе, умереним растом неједнакости и очвршћеном демократијом. Она су углавном испуњена у Пољској. Она има 42 милиона становника или 10 одсто становника бивших комунистичких земаља. Тако се за једног од десет становника транзиционих земаља може рећи да је „транзитирао” у капитализам који му је био обећан од стране идеолога који су проповедали тријумф либералне демократије и слободног тржишта.
Не могу сада да залазим у политички развој који је испао многи гори него што се очекивало, нити у ратове који су однели 250.000 живота, нити у скраћивање животног века у Русији и Украјини или у негативни раст становништва у већини бивших европских социјалистичких држава, нити у корупцију и клептократију.
Евидентно је одсуство занимљивих и важних политичких лидера. Овде не укључујем Владимира Путина који је очигледно важан, али чији је утицај био позитиван у првих пет-шест година његове владавине да би од тада постајао све више негативан. Политички лидери ових нових држава једва да су познати и својим становницима, а камоли другима. Деведесет одсто популације транзиционих земаља не би могло да наведе име премијера или председника неке друге транзиционе земље осим своје, са изузетком Путина.
Патуљасте земље су произвеле патуљасте лидере који владају гвозденом песницом (Нурсултан Нузурбајев у Казахстану и Ислам Каримов у Узбекистану) или су створили династије (Алијеви у Азербејџану) или су на власти 30 година (Мило Ђукановић у Црној Гори) или понављају мантре из Брисела и Вашингтона.
Дакле, шта је биланс транзиције? За само три или највише пет или шест земаља може се рећи да су на путу да постану богате и релативно стабилне капиталистичке земље. Многе заостају, а неке у тој мери да не могу да теже чак ни томе да буду тамо где су биле када је Зид пао. Упркос филозофима „универзалне хармоније” попут Френсиса Фукујаме, Вацлава Хавела и Бернарда Анрија Левија и међународним „економским саветницима” Бориса Јељцина, који су сви маштали о демократији и просперитету, ниједно од та два није дошло за већину људи у источној Европи и бившем СССР. Зид је пао само за неке.
—————————————–
Без трага на светској сцени
Русија, вероватно први пут од почетка 19. века, пролази кроз период од 25 година током којег није оставила никакав траг у свету међународне уметности, књижевности, филозофије и науке. Не морамо ни да спомињемо писце који су, често у сукобу са режимом, написали нека од најбољих дела 20. века (Ахматова, Пастернак, Гросман, Шолохов, Солжењицин) или научни напредак у СССР-у да бисмо схватили да се ништа слично није десило у протеклих 25 година. Капитализам није био благонаклон према руској уметности и науци.
Исто важи за Пољску, Мађарску, Југославију и Чехословачку које су између 1945. и 1990. дале важне песнике, писце, филозофе и уметнике. Не могу да се сетим икога из источне Европе, уз часне изузетке, ко је оставио трага у интелектуалном или уметничком свету. Изузеци углавном долазе из бивше Југославије: Емир Кустурица, Горан Бреговић, Славој Жижек. Сви имају корене у Титовој несврстаној Југославији и често у њој проналазе инспирацију: Бреговићева музика не би постојала да је морао да се ограничи на једну од бивших република. Тој листи могу да додам бугарског политиколога Ивана Крастева.
Ненад Радичевић: Немачка највише профитирала
Житељи некадашње НДР још не успевају да осете привредни бољитак у којем уживају њихови сународници са запада сада уједињене земље
Исток земље достигао 67 одсто западног БДП-а (Фото: Ројтерс)
Два пута смо победили Немце и ево их – поново долазе, рекла је британска премијерка Маргарет Тачер после пада Берлинског зида 1989, страхујући да би уједињење Немачке довело до превласти те државе у Европи. Четврт века касније, немачка политичка доминација у Европи није заснована толико на војној моћи колико на економској снази, тако да више није тајна да у Европској унији највећа моћ лежи у рукама владе у Берлину, а не Европске комисије у Бриселу или владама у Паризу или Лондону.
Политичка ћерка немачког канцелара ујединитеља Хелмута Кола – Ангела Меркел – без сумње је најмоћнија жена на Старом континенту, али и на свету ако је веровати Форбсовој ранг-листи најмоћнијих политичара. То не би било могуће да није дошло до пада Берлинског зида, па је научница, која је живела и радила у Источној Немачкој, могла да се политички ангажује и пробије у сам врх немачких демохришћана. Међутим, уједињење две Немачке је значило много више. У оквиру тадашње Европске заједнице Западна Немачка била је економски равноправна Француској, али преокрет се дешава не само уједињењем већ и чињеницом да је гвоздена завеса пала и за остале земље источне Европе. Оне постају савршено тржиште за немачку индустрију, али место где ће изместити производњу зарад коришћења јефтине радне снаге.
Према оцени Ханса Кунднанија, из Европског савета за спољне односе, требало би ипак резултате пада Берлинског зида и раст немачке моћи размотрити у светлу европске економске кризе, која још у потпуности не јењава.
„Последице пада Берлинског зида пре 25 година делују сасвим друкчије него што се то чинило на 20. годишњицу, 2009. године”, рекао је он.
И заиста, пре пет година, политичка моћ Немачке је била знатно мања, али је избијање светске економске и финансијске кризе драстично повећало значај овог богатог индустријског гиганта који се нашао у ситуацији да својим новцем пуни финансијске рупе других европских земаља како европски брод не би потонуо. Иако су до тада заједно биле привредна локомотива Европе, Француска није имала новца да спасава Грчку, Ирску и Португалију и самим тим је моћ Немачке драматично порасла. Чињеница је да Меркелова није тако лако трошила новац немачких пореских обвезника и да је њена моћ додатно порасла, а она је успела да наметне непопуларне мере штедње и строжи фискални надзор у земљама широм ЕУ.
Због тога поједини европски аналитичари сматрају да је „моћ Берлина вероватно само привремена” те да ће садашња доминација Немачке опасти због њених дугорочних проблема са ниском стопом природног прираштаја и смањењем броја становника.
Многи истичу да је Немачка од уједињења до данас доживела огроман преображај, те је тако могуће да грађани Немачке који су потомци имиграната дођу у политички врх. Штавише, на челу Немачке су двоје источних Немаца – Меркелова и председник Јоахим Гаук, који је бивши харизматични свештеник из Ростока и борац за људска права у НДР. Упркос томе, реалност је да исток Немачке још чека привредни бољитак иако је од уједињења до данас између 1,5 и два билиона евра дато за исток земље, при чему је лавовски део узет из новчаника грађана западне Немачке.
Спајање две Немачке и потом оснивање монетарне уније 1. јула 1990, тако да је немачка марка била валута и за исток и за запад, био је можда подстицај за грађане на истоку земље да се не селе на запад, али су зато источнонемачка предузећа углавном пропала не могавши да издрже конкуренцију. Резултат свега тога јесте да је исток Немачке достигао БДП који износи 67 одсто западног, али и даље посрће по питању извоза, па се на западу извози 50 одсто производње, а на истоку тек нешто више од 30 одсто.
Међутим, није све тако црно-бело. На пример, Дрезден, који је био део НДР, један је од примера успешне транзиције. У овом граду стопа незапослености је осам одсто, а град од 2006. нема јавни дуг. С друге стране, град Дортмунд, који је некад био индустријски гигант рурске области у Западној Немачкој, сада бележи незапосленост од 12,4 одсто, што је безмало дупло од националног просека. Осим тога, од 580.000 грађана Дортмунда, чак 83.000 њих прима неку врсту социјалне помоћи, док у појединим деловима града цвета криминал, проституција и наркоманија.
Због тога поједини експерти сматрају да би програм подстицаја истока земље, када се 2019. заврши, требало наставити, али преусмерити на све привредно ослабљене регионе, којих има и на истоку и на западу Немачке.
Categories: Преносимо
Разочаравајући Милановић. Ипак он није Пикети, а имао је све прилике да то постане. Ипак, најзанимљивији глас у нашој економији.
Mr. Milanovic is a hack for the NWO. He has nothing of substance to say except to relay what he is told by the institution that he serves – the World Bank. It comes as no surprise that one of the “success stories” is Albania.
I thank you for posting his nonsense and thus exposing who Stanje Stvari is – a Trojan Horse. Thank you for helping me decide to stop reading you in the future.
@ Александар Живковић
Уистину, Бранко Милановић није Тома Пикети. То што је експерт Светске банке, не значи да га треба дисквалификовати као “страног плаћеника”, који као “бели поглавица” проповеда (погубну) идеологију “Индијанцима”. С друге стране, стичем утисак да прилично балансира.
Што се тиче његовог чланка, проблематични су критеријуми којима је фаворизовао одређене земље. Требало је да саопшти и размере депопулације, висину спољног дуга, стопу запослености итд. Хоћу да кажем да земља у неком периоду може да забележи раст захваљујућу великој неравнотежи – нпр. неконтролисаном расту спољног дуга. Албанија је, на пример, имала ниску базу и веома девастирана земља, па је раст у неку руку и очекиван.
Упитна је његова констатација да “Русија, вероватно први пут од почетка 19. века, пролази кроз период од 25 година током којег није оставила никакав траг у свету међународне уметности, књижевности, филозофије и науке.”
Руска књижевност у периоду 1989-2014 није била толико велика као у 19. веку, али чудно је да се г. Милановић није сетио нпр. веома познатих филмских режисера као што су Никита Михалков и Андреј Звјагинцев. Даље не бих ишао.
@ Александар Живковић
Када сам написао “то што је експерт Светске банке, не значи да га треба дисквалификовати као ,страног плаћеника’, који као ,бели поглавица’ проповеда (погубну) идеологију ,Индијанцима’,” мислио сам на опште расположење мислећих грађана према Светској банци, ММФ-у, ЕБРД-у итд.
Не слажем се са Simon Saivil, да не треба објављивати и овакве текстове, Напротив! Имао оно, ваљда неки Кинез: Упознај непријатеља.
Тешко је и непотребно коментарисати текст писан за потребе дневних новина. У том смислу Дејанов коментар је сасвим довољан. Међутим, Бранко Милановић, рођен 24. октобра 1953. године у Паризу, економиста. Завршио је Економски факултет у Београду, где је и докторирао. Специјалиста је за питања сиромаштва, неједнакости у расподели дохотка и социјалне политике. Ради у Светској банци као водећи економиста, а предаје о транзицији на Универзитету Џон Хопкинс у Балтимору, САД. Члан је Института Г-17 и Центра за либерално-демократске студије.
Ово што стоји у Википедији је сасвим довољно, да знамо о коме се ради и да се ради о СТРАНОМ ПЛАЋЕНИКУ. Који то “водећи економиста” у Светској банци, може бити независтан и макар мало навијати за Србију и земље у транзицији? И чланство у наведеним удружењима само по себи све говори. У том смислу Simon Saivil је потпуно у праву.
@ слободан млинаревић
Саопштићу Вам своју перцепцију. Експерти које окупља Светска банка су прилично „шарено друштво“. Изузетно мали број њих успева да “неокрњи” своју научну репутацију, нешто већи број успева да балансира, док велика већина (мислим на двотрећинску) продаје владајућу идеологију. Рекао бих да Бранко Милановић спада у ону групу која балансира.
@Инжењер Дејан
Шарено је то друштво у сваком случају. Надам се, да знате, који су “неокрњени” и “балансери”. Мислим именом и презименом. Мени нешто не падају на памет. И како то може, код ГАЗДЕ и то Светске банке, да се балансира. Светска банка није институт. А ни удружења чији је члан “балансеро”, што изгледа пропуштате.
Солидна анализа, али и пример шта се добије од економије кад се истргне из политичке и историје међународних односа.
Посматрати транзициони период као једну целину је потпуно несувисло за многе државе, попут СРЈ и БиХ због ратних сукоба, или Русије због систематске пљачке која је уследила у раној фази и довела земљу на руб финансијске пропасти. Такође ни појам раста није проблематичан – обухватна анализа би морала да се позабави темама у којим секторима се остваривао раст, како је распоређен доходак у секторима где је остварен највиши раст и сличним важним темама. Нажалост не може се свим овим позабавити у једном тексту, за то је потребна обимна књига или више њих за сваку појединачну државу.
Такође има и неких мањих нејасноћа: не знам по ком критеријуму је Казахстан мала држава? Има нешто преко 17 милиона људи – више него било која балканска држава – и огромну теритоију са значајним природним енергетским ресурсима.
@ слободан млинаревић
Кад већ инситирате, поменућу двојицу индијских економиста. Њихова имена Вам, вероватно, ништа не значе: Каушик Басу (1952) и Рагурам Раџан (1963). Други је, додуше, неколико година радио у ММФ-у, а од 2013. је на челу индијске централне банке.
Толико од мене на ову тему.
П.С.
Знате, некада моћне финансијске инстутиције дозвољавају да у њима делују и људи који мисле другачије, као доказ демократичности.
@Инжењер Дејан
Двојица од ко зна колико и не рекосте, да ли спадају у “неокрњене” или “балансере”. То и није било битно, већ оно о питању рада у Светској банци и чланства у Г-17 и Центра за либерално-демократске студије. Из тога ја закључујем, да Милановић није ни ” неокрњен” ни “балансеро”, него спада у ону трећу групу.
Interesantne i civilizovana diskusija o Milanovicu i Svjetsko Banci. Kao neko ko je tamo radio dozvolite da svima postavim jedno pitanje i dam jedan primjer:
a, Pitanje: Imenujte mi jednu – ponavljam jednu! – zemlju koja je prosla dobro i ekonomski uznapredovala pod savjetima i vodstvom Svjetske Banke.
b, Primjer: neko spomenu da je Milanovic “strucnjak za siromastvo.” Citava Svjetska Banka smatra sebe takvom. Njen motto je: To alleviate poverty in the world. Pod vodvostvom James Wolfensona, (ciji ego je bi nesto veci od kontinena sa kojeg je – Australia) pojavila se u banci propovjednicko-apostolska revnost. Sam Wolfenson je prednjacio u licnim uvredama prema ruskim strucnjacima i ekonomistima. Patka da do 2/3 svjetskog stanovnista zivi od 2 dollara na dan bila je Bogom data mu mogucnost da ne prestaje sa svojom “vizijom.” Odjednom je odlucio da svako odjeljenje Banke posalje po jednog ili dva zaposlena u udaljene djelove svijeta (kao Indoneziju) i da provedu dvije sedmice sa lokalnim (“domorocima”) i da vide kako se zivi sa dva dollara na dan. Mongi koje znam su isli. Problem je u tome da su ti cinvonici (duhom i mentalitetom piskarala, “cate”,) da bi stigli u zemlje od dvadesetosmodolarsko iskustva dvosedmicnog zivota letjeli ili prvom klassom ili business klassom, cija cijena je bila nekih deset hiljada dollara. Mislim da komentar za “disconnect” nije potreba.
Kao sto jedan moj bivsi kolega i prijatelj iz Banke rece “Banci ne nedostaju kvalifikacije i intelectualni dometi nego kicma!”
Branko Milanovic se vise nego uklapa u okolinu u koj radi i ja ostajem pri mojoj ocjeni – “a hack!”
@ Simon Saivil
Poštovani gospodine,
Prvo Vam hvala na komentarima.
Drugo, na Vaše pitanje zašto Stanje stvari prenosi Politikin članak (nije ono naš članak, nego je B. Milanović za njih napisao i inače piše) sami ste odgovorili:
Stanje stvari svakako ne stoji ni iza svih stavova tekstova koje pišu saradnici (a kamoli za tekstove koje prenosimo), ali uvek na umu imamo ono što je Danilo Kiš formulisao kao “Mnoge knjige nisu opasne, a samo jedna jeste”.
srdačan pozdrav,
Aleksandar Lazić
@Simon Saivil
Одговор на питање а) сви заборављају и добро је, да сте их потсетили. Нажалост, дуго смо учени, да је Светска банка и ММФ нешто што доноси користи сиротињи. Сви су заборављали, да те установе служе за пласман слободног капитала по нижим каматним стопа, али са ДРЖАВНИМ обезбеђењем и гаранцијама. И наравно, да тамо нема никакве три групе “стручњака”, да су сви најобичнији ЧИНОВНИЦИ и да сви спадају у исти кош То треба знати, а те људе треба разумети. Отишли трбухом за крухом и раде оно што је “визија и мисија” СБ и ММФ, како је то модерно, да се данас каже.
@engineer Dejan:
“Знате, некада моћне финансијске инстутиције дозвољавају да у њима делују и људи који мисле другачије, као доказ демократичности.”
U pravu ste. To se na americkom engleskom zove “token Nigger!” Poznat je primjer bivseg Ministra James Watta, koji je rekao stvari koje su “politicki neispravne.” Nekad je dokaz “otvorenosti stavova” bilo prisustvo “nepodobnih” (Crnaca.) Sada se po jedan dva od takvih trpe da bi se pokazalo raznomislije. Nema dokaza da Branko Milanovic spada u tu grupu. Po svemu sudeci on ide “po partijskoj liniji” (toes the party line.)
Много сам финих нијанси сазнао из ове дискусије. Хвала свима. Сада када би главно унутрашњеполитичко питање требало да буде “аранжман” са “сестринским ММФ”, бар неђе да се прочита која аргументована ријеч о економији. Слажем се са г. Дејаном да и у оквиру Свјетске банке, а додао бих, још више ван ње, има занимљивих и другачијих приступа. Нијесмо сами. Поуздано знам да на Западу постоји цијела плејада истакнутих интелектуалаца који критикују тзв. World Bank Pedagogy, односно њихову “агенду о образовању и људском капиталу”. Такође, тешко је одговорити на питање г- Симона: којој земљи је Свјетска банка, донијела бољитак? Бивша Југославија је имала развијене односе са Свјетском банком, седамдесетих година, у вријеме Макнамаре, је у инфраструктурним пројектима зависила великим дијелом од ње. Резултати ове сарадње, колико ми је познато, нијесу дискутовани у нашој литератури. Дозвољавам своју необавијештеност о томе.
Bice paraaaa, dos’o Maknamaraaaa, bice paraaa — pevalo se kasnih sedamdesetih. Posle smo zapevali, a nismo znali zasto…
@ Александар Живковић
Поента је, која Вам измиче: НЕМА ДРУГАЧИЈИХ ПРИСТУПА у СБ и ММФ. Наравно, да у свету има оних који другачије мисле. Нема потребе имати “уравнотежен” приступ, када је око овога све јасно. Историјски и у садшњости. Мотиви Макнамаре су били исти, као и ових данашњих. Једино што смо од Макнамариних пара неку корист имали. Какву такву. А ови данашњи, страни и домаћи не остављају ништа за собом.
Za one koji su skloni da budu dobronamjerni i da u institucijama kao WB i IMF vide velikodusne, visionarske organizacije prozete visim idealima i zeljom da olaksaju zivot siromasnih u svijetu da Vam dam jos jedan primjer.
U jednom odjeljenju Banke od 28 zaposlenih bilo je 19 razlicitih nacionalnosti. Medju njima nisu bila dvije osobe koje bi se medjusobno mogle smatrati prijateljima jedno drugog. Vladala je uzdrzana, da ne kazem hladna pristojnost i uljudnost. Svi su odobravali poglede svih. Drugo lice te politike je bilo da je svak gledao da ne pokrene nesto sto bi bilo kontroverzrno (“don’t rock the boat,” kako se to kaze na aengleskom.)
Na jednom od obaveznih godishnjih “retreat” konferencija, pod diktaturom James Wolfensona, to odjeljenje je provelo citav dan oko formulisanja svoje vizije (“mission statement.”) Na kraju se je pristalo na jednu prozaicnu, tehnokraticku formulaciju, koja je zvucila kao uputstvo za popravku karburatora na automobilu:
“Working together in harmony to protect the assets and provide low cost of funds to our clients.”
Mozda cete pomisliti da je vic, ali nije. To je doslovno cime su se tih 28 osoba ujedinili. Obratite paznju na prve cetiri rijeci “working together in harmony” – radeci zajedno u slozi. Ti tehnokrate u dubini znaju da im je “sikira upala u med” i njihov cilj je da se drze onog cega su se dochepali, Don’t rock the boat “ne ljuljaj brod,” cuti tu gdje si i uzivaj boga svoga. Sa platama daleko vecim nego sto mnogi, od njih daleko sposobniji i intelectualno nadmocniji, mogu samo pozeljeti, njihov cilj je da se status quo odrzhi i da oni ostanu privilegovana elita.
Jedini koji imaju ikakvu korist od SB-e i IMF-a su njihovi sluzbenici.
Потпуно прихватам примједбу г. Млинаревића, г. Симон је поткрјепио снажном аргументацијом, а г. Тимотије све украсио сјајном пјесмицом, коју прије нијесам чуо. Хвала свима. Остадох дужан, објашњење поређења Милановић и Томаса Пикетија. Када се Пикетијева књига “Капитал у 21 вијеку” појавила, нијесу били ријетки свјетски медији који су Пикетија, тада мало познатог, представљали као сарадника Бранка Милановића. Нажалост, Пикети је за нашу јавност, осим за читаоце “Стања ствари”, остао непознат, а економисти се упорно не оглашавају о њему. Тишина која говори. Док је Пикети у интервјуу “Печату” снажно критиковао ЕУ, Бранко Милановић је остао под идеолошком копреном и његова критика недостатка “новог Толстоја” у Русији је потпуно неутјемељена. Инг. Дејан је добро указао на то. Додао бих само: Сукуров је у једном ремек-дјелу екранизовао Гетеовог Фауста са њемачким фантастичним позоришним глумцима. Можда је таква сарадња будућност Европе “послије рушења зида”?
@Александар Живковић
“Додао бих само: Сукуров је у једном ремек-дјелу екранизовао Гетеовог Фауста са њемачким фантастичним позоришним глумцима. Можда је таква сарадња будућност Европе „послије рушења зида“?” О чему се ради? Или ћемо овде пласирати туђе цитате, који само ономе ко их цитира нешто значе? Симон је све лепо и стручно објаснио и какав је ту коментар потребан? Какве сад ту име везе Пикети, са којим сте почели и први коментар?
Милановић тврди да Русија у посљедњих 25 година није дала ништа значајно у умјетности. Само скрећем пажњу на филм А.Сукорова “Фауст”, по мом мишљењу, умјетничко ремек дјело. Запитао сам се да ли руско-њемачка сарадња, као у том филму, представља будућност Европе. Милановић Европу не види у сарадњи са Русијом, Пикети, Милановићев близак сарадник у истраживању друштвене неједнакости, Европу не препознаје у садашњој ЕУ. Само толико.