Хајде да оне земље које тек треба да достигну ниво реалних прихода из 1990, мерено на основу БДП по становнику, назовемо неуспешнима. Хајде да земље које су расле спорије од просека богатих земаља Организације за економску сарадњу и развој, што значи мање од 1,7 одсто по становнику годишње, назовемо релативно неуспешнима. Оне су такве јер се не приближавају нивоу прихода у богатим земљама. Трећу групу чине земље које држе трку са богатим светом и које бележе раст између 1,7 и два одсто. Коначно, долазимо до успешних примера, земаља које су расле најмање два одсто у последњих 25 година.
Групу потпуних промашаја чини седам земаља са укупном популацијом од скоро 80 милиона становника или 20 одсто популације свих транзиционих земаља. Оне су, поређане по степену неуспешности: Таџикистан, Молдавија, Украјина, Киргизија, Грузија, Босна и Србија. Све су прошле кроз грађански рат или међународни конфликт. Не чини се вероватним да ће иједна од њих достићи ниво раста из 1990. Са садашњом стопом раста, можда ће им требати 50 или 60 година – дуже него што су провеле под комунизмом – да би се вратиле на ниво раста који су имале када је комунизам падао.
Релативни промашаји су Македонија, Хрватска, Русија и Мађарска. Њихов раст је око један одсто пер капита.
Земље које успевају да не заостају превише за богатим капиталистичким светом јесу Чешка, Словенија, Туркменистан, Литванија и Румунија. Тамошњи раст је између 1,7 и 1,9 одсто. Коначно, успешни примери, који држе корак са богатим земљама, јесу: Узбекистан и Летонија (раст два одсто), Бугарска (2,2), Словачка и Казахстан (2,4), Азербејџан, Естонија, Монголија и Јерменија (три), Белорусија (3,5), Пољска (3,7) и Албанија (3,9). Успех неколико њих (Азербејџан, Казахстан, Узбекистан) у потпуности се може објаснити експлоатацијом природних ресурса. Прави капиталистички успех оствариле су једино Албанија, Пољска, Белорусија, Јерменија и Естонија (са три или више одсто раста). Неједнакост је екстремно порасла у Русији, балтичким земљама и Грузији, чак двоструко више него у САД између осамдесетих и данас. Али, ако у критеријуме за успех додамо и демократију, из ове групе ћемо морати да избацимо Белорусију и Јерменију. То нас онда доводи до само три успешна примера: Албаније, Пољске и Естоније.
Очекивања већине људи 9. новембра 1989. била су да ће тек придошли капитализам резултирати економским приближавањем остатку Европе, умереним растом неједнакости и очвршћеном демократијом. Она су углавном испуњена у Пољској. Она има 42 милиона становника или 10 одсто становника бивших комунистичких земаља. Тако се за једног од десет становника транзиционих земаља може рећи да је „транзитирао” у капитализам који му је био обећан од стране идеолога који су проповедали тријумф либералне демократије и слободног тржишта.
Не могу сада да залазим у политички развој који је испао многи гори него што се очекивало, нити у ратове који су однели 250.000 живота, нити у скраћивање животног века у Русији и Украјини или у негативни раст становништва у већини бивших европских социјалистичких држава, нити у корупцију и клептократију.
Евидентно је одсуство занимљивих и важних политичких лидера. Овде не укључујем Владимира Путина који је очигледно важан, али чији је утицај био позитиван у првих пет-шест година његове владавине да би од тада постајао све више негативан. Политички лидери ових нових држава једва да су познати и својим становницима, а камоли другима. Деведесет одсто популације транзиционих земаља не би могло да наведе име премијера или председника неке друге транзиционе земље осим своје, са изузетком Путина.
Патуљасте земље су произвеле патуљасте лидере који владају гвозденом песницом (Нурсултан Нузурбајев у Казахстану и Ислам Каримов у Узбекистану) или су створили династије (Алијеви у Азербејџану) или су на власти 30 година (Мило Ђукановић у Црној Гори) или понављају мантре из Брисела и Вашингтона.
Дакле, шта је биланс транзиције? За само три или највише пет или шест земаља може се рећи да су на путу да постану богате и релативно стабилне капиталистичке земље. Многе заостају, а неке у тој мери да не могу да теже чак ни томе да буду тамо где су биле када је Зид пао. Упркос филозофима „универзалне хармоније” попут Френсиса Фукујаме, Вацлава Хавела и Бернарда Анрија Левија и међународним „економским саветницима” Бориса Јељцина, који су сви маштали о демократији и просперитету, ниједно од та два није дошло за већину људи у источној Европи и бившем СССР. Зид је пао само за неке.
—————————————–
Без трага на светској сцени
Русија, вероватно први пут од почетка 19. века, пролази кроз период од 25 година током којег није оставила никакав траг у свету међународне уметности, књижевности, филозофије и науке. Не морамо ни да спомињемо писце који су, често у сукобу са режимом, написали нека од најбољих дела 20. века (Ахматова, Пастернак, Гросман, Шолохов, Солжењицин) или научни напредак у СССР-у да бисмо схватили да се ништа слично није десило у протеклих 25 година. Капитализам није био благонаклон према руској уметности и науци.
Исто важи за Пољску, Мађарску, Југославију и Чехословачку које су између 1945. и 1990. дале важне песнике, писце, филозофе и уметнике. Не могу да се сетим икога из источне Европе, уз часне изузетке, ко је оставио трага у интелектуалном или уметничком свету. Изузеци углавном долазе из бивше Југославије: Емир Кустурица, Горан Бреговић, Славој Жижек. Сви имају корене у Титовој несврстаној Југославији и често у њој проналазе инспирацију: Бреговићева музика не би постојала да је морао да се ограничи на једну од бивших република. Тој листи могу да додам бугарског политиколога Ивана Крастева.
Ненад Радичевић: Немачка највише профитирала
Житељи некадашње НДР још не успевају да осете привредни бољитак у којем уживају њихови сународници са запада сада уједињене земље
Исток земље достигао 67 одсто западног БДП-а (Фото: Ројтерс)
Два пута смо победили Немце и ево их – поново долазе, рекла је британска премијерка Маргарет Тачер после пада Берлинског зида 1989, страхујући да би уједињење Немачке довело до превласти те државе у Европи. Четврт века касније, немачка политичка доминација у Европи није заснована толико на војној моћи колико на економској снази, тако да више није тајна да у Европској унији највећа моћ лежи у рукама владе у Берлину, а не Европске комисије у Бриселу или владама у Паризу или Лондону.
Политичка ћерка немачког канцелара ујединитеља Хелмута Кола – Ангела Меркел – без сумње је најмоћнија жена на Старом континенту, али и на свету ако је веровати Форбсовој ранг-листи најмоћнијих политичара. То не би било могуће да није дошло до пада Берлинског зида, па је научница, која је живела и радила у Источној Немачкој, могла да се политички ангажује и пробије у сам врх немачких демохришћана. Међутим, уједињење две Немачке је значило много више. У оквиру тадашње Европске заједнице Западна Немачка била је економски равноправна Француској, али преокрет се дешава не само уједињењем већ и чињеницом да је гвоздена завеса пала и за остале земље источне Европе. Оне постају савршено тржиште за немачку индустрију, али место где ће изместити производњу зарад коришћења јефтине радне снаге.
Према оцени Ханса Кунднанија, из Европског савета за спољне односе, требало би ипак резултате пада Берлинског зида и раст немачке моћи размотрити у светлу европске економске кризе, која још у потпуности не јењава.
„Последице пада Берлинског зида пре 25 година делују сасвим друкчије него што се то чинило на 20. годишњицу, 2009. године”, рекао је он.
И заиста, пре пет година, политичка моћ Немачке је била знатно мања, али је избијање светске економске и финансијске кризе драстично повећало значај овог богатог индустријског гиганта који се нашао у ситуацији да својим новцем пуни финансијске рупе других европских земаља како европски брод не би потонуо. Иако су до тада заједно биле привредна локомотива Европе, Француска није имала новца да спасава Грчку, Ирску и Португалију и самим тим је моћ Немачке драматично порасла. Чињеница је да Меркелова није тако лако трошила новац немачких пореских обвезника и да је њена моћ додатно порасла, а она је успела да наметне непопуларне мере штедње и строжи фискални надзор у земљама широм ЕУ.
Због тога поједини европски аналитичари сматрају да је „моћ Берлина вероватно само привремена” те да ће садашња доминација Немачке опасти због њених дугорочних проблема са ниском стопом природног прираштаја и смањењем броја становника.
Многи истичу да је Немачка од уједињења до данас доживела огроман преображај, те је тако могуће да грађани Немачке који су потомци имиграната дођу у политички врх. Штавише, на челу Немачке су двоје источних Немаца – Меркелова и председник Јоахим Гаук, који је бивши харизматични свештеник из Ростока и борац за људска права у НДР. Упркос томе, реалност је да исток Немачке још чека привредни бољитак иако је од уједињења до данас између 1,5 и два билиона евра дато за исток земље, при чему је лавовски део узет из новчаника грађана западне Немачке.
Спајање две Немачке и потом оснивање монетарне уније 1. јула 1990, тако да је немачка марка била валута и за исток и за запад, био је можда подстицај за грађане на истоку земље да се не селе на запад, али су зато источнонемачка предузећа углавном пропала не могавши да издрже конкуренцију. Резултат свега тога јесте да је исток Немачке достигао БДП који износи 67 одсто западног, али и даље посрће по питању извоза, па се на западу извози 50 одсто производње, а на истоку тек нешто више од 30 одсто.
Међутим, није све тако црно-бело. На пример, Дрезден, који је био део НДР, један је од примера успешне транзиције. У овом граду стопа незапослености је осам одсто, а град од 2006. нема јавни дуг. С друге стране, град Дортмунд, који је некад био индустријски гигант рурске области у Западној Немачкој, сада бележи незапосленост од 12,4 одсто, што је безмало дупло од националног просека. Осим тога, од 580.000 грађана Дортмунда, чак 83.000 њих прима неку врсту социјалне помоћи, док у појединим деловима града цвета криминал, проституција и наркоманија.
Због тога поједини експерти сматрају да би програм подстицаја истока земље, када се 2019. заврши, требало наставити, али преусмерити на све привредно ослабљене регионе, којих има и на истоку и на западу Немачке.