Биће да отаџбинска пијачна управа Пожаревца, непостојећа институција веома постојећег утицаја, тезге по српској пијаци додељује само својим дисциплиновано постројеним миљеницима – следбеницима политике српског придруживања Русији.
Тезге нуде све: од „Јужног тока”, акумулатора за МИГ и јабука, до десет милијарди долара обећаних инвестиција, али да не би извесне Ање Филимонове, магистарке историјских наука, главне и одговорне уреднице портала Фонд стратешке културе (ФСК) на српском језику, не бих сазнао да је улазак Србије у евроазијске интеграције једина рецептура „опстанка српског народа и његовог идентитета”. „Ако се искључи европски пут, евроазијска врата су вам отворена. Србија је део руског света. А за нас је сада, на цивилизацијском плану, најважнија обнова руског света”, изјавила је историчарка која је не знам како обезбедила ударни простор на првој страни ових новина.
Из визуре геостратешке фармацеуткиње, другарица Филимонова констатује да нас је Запад „изгазио до тла”, до те мере да Србију треба темељно обнављати. Како друкчије, него укључивањем Србије у заједницу држава којој ни као део бивше Југославије никада није припадала: некадашњем простору Совјетског Савеза.
Каже историчарка да нам евроазијска интеграција пружа могућност обнове снажне привреде и државе, невиђених тржишта. Зар српска привреда није много снажније економски, трговински или финансијски везана за ЕУ? За исту ЕУ од чије савремене технологије умногоме зависи развој евроазијског простора који је Владимир Путин исцртао као сферу руског утицаја.
Другарица Филимонова нуди нам некакве услуге у борби против радикално исламског вехабијског покрета. Можда би њен приоритет могао да буде више покрет Џаиш ел мухаџирин вал ансар у Чеченији. Или Абу Омар ел Шишани, звани Чечен, риђобради џихадиста који је војни командант ИДИЛ-а у Сирији.
Али, зар Запад већ није покренуо широку коалицију чији је циљ „уништавање” исламиста? Зар премијер Александар Вучић није четири дана по објављивању коалиционог списка Барака Обаме упутио писмо председнику САД у којем се истиче да Влада Србије подржава борбу против ИДИЛ-а и да је спремна да ту борбу помогне „скромним средствима којима располаже”?
Циљ је јасан. Извући Србију из једне коалиције и убацити је у другу. Из Европске уније у евроазијску федерацију, из глобалног фронта борбе против исламиста у руски фронт.
Близу годину дана од избијања украјинске кризе, јасно је да је Србија напустила периферне сфере спољних политика Запада и Русије, и да Американци и Европљани, с једне, и Руси, с друге стране, показују појачани интерес да окупе све савезнике које могу. Србија ту није изузетак.
Отворено сумњам да је „израда мера за јачање српске државности” циљ реченог Фонда и његових руских стручњака за Балкан – све уз подршку српских политиколога, економиста и публициста који су редовне званице свих руских дипломатских пријема на којима и шеф српске дипломатије зна да запева руску химну.
Српску државност заиста тек треба изградити и ојачати после многих изазова, треба створити независне институције слободног и демократског друштва, али зар није иста та држава одабрала приоритет уласка у Европску унију, циљ који никако није компатибилан са интересима Фонда, онако како их он дефинише?
Тачно је када другарица Филимонова истиче „славне странице” српске и руске историје, исписане у временима када су совјетске јединице помогле партизанима у ослобођењу Београда. Узгред да подсетим: Четврти гардијски механизовани корпус под командом генерала Владимира Жданова имао је око 960 погинулих. Прва армијска група под командом Пека Дапчевића око 3.000 мртвих.
Заједничка борба против фашизма је неспорна, али зар у њој нису учествовали и Британци, Американци, Французи? Шта, сем покушаја ревизије историје по рецептима Владимира Жириновског, значи када Филимонова каже: „Историјска истина треба да буде разјашњена до краја и (да буде) одата почаст свим учесницима борбе против окупатора, и четничком и партизанском покрету, као и Црвеној армији?”
Могуће је да историчарка није пажљиво пратила развој ситуације у Југославији од 1942, биће да није чула на чијој су страни били четници током борби на Сутјесци и Неретви 1943, али зар није слушала шта је на ту тему имао да каже председник Путин на паради у Београду 16. октобра? Колико знам није помињао четнике. Није их чак помињао ни Томислав Николић, који је пре него што ће постати председник Србије на Романији 1993. проглашен за четничког војводу.
Какав одјек има изјава Филомонове о „расистичкој идеологији” у Украјини? Сукоб Запада и Русије може да има, и има, све могуће димензије, али расистичку? Будалаштина.
Можда је историчарка заиста уверена да „НАТО у одређеном степену представља претњу попут нацизма у Другом светском рату”, али зар поређење није најблаже речено неукусно. Чак хладноратовски провокативно изречено у земљи која покушава да сачува своју неутралност. Каква год она била.
Како изјавити да се украјински националисти, попут „фашиста и нациста”, „боре и против украјинског народа, јер га лишавају права на слободан развој у духовној, националној, културној, економској, политичкој сфери”, а Москва потом одбије да призна слободне изборе у Украјини и најави да ће дати пун легитимитет изборима које сепаратисти одржавају овог викенда на истоку земље?
Волим да прочитам различита мишљења. Боље је да знам шта мисле него да у тајности кују планове. Речи другарице Филимонове да „Запад који од Србије прави протекторат са високим степеном потчињености” бескрајно ме подсећају на мантре које повремено чујем. Рецимо од генерала Леонида Ивашова.
Нема ту случајности. Сем једне. Док Србија покушава сопствени „дранг нах вестен”, тежњу према Западу, и Русија појачава своју „дранг нах вестен” ка Србији.
Ања Филимонова: Србија је стратешки савезник Русије
Евроазијска интеграција пружа могућност обнове снажне привреде и државе, што је услов опстанка српског народа и његовог идентитета
Запад је изгазио Србију до тла и сада је треба обнављати, поручује у разговору за „Политику” Ања Филимонова, магистар историјских наука, главни и одговорни уредник интернет портала Фонд стратешке културе (ФСК) на српском језику.
Ања Филимонова (Фото: Б. Билбија)
ФСК је руска организација која обједињава експерте из различитих земаља света, а пре свега руске стручњаке за Балкан, као и српске политикологе, економисте, публицисте. Задатак ФСК-а је зближавање народа и израда мера за јачање српске државности, оцена актуелних појава са аспекта њихове корисности или штетности по српски народ и његову државност, објашњава Филимонова:
– Ако се догађају негативне тенденције, као што је јачање вехабијског покрета у БиХ, Рашкој области, на југу Србије и на Косову, онда то треба истражити, јер је то опасност и за вас и за нас. Запад предузима изузетне пропагандне напоре како би ослабио сваку државу, под изговором да јака држава смета развоју економије, демократије и личности. Наш задатак је да објективно размотримо да ли је то тако и ми видимо да није. Да ли је Америка слаба држава? Наравно да није. А зашто онда извозе сасвим другачију формулу другим државама?
Заједно са београдским Факултетом за дипломатију и безбедност, ФСК је 17. октобра организовао међународну научну конференцију под називом „Седамдесет година од ослобођења Београда: борба против нацизма 1944–2014”.
– Фокусирани смо на неколико аспеката. Какве поуке можемо да извучемо из Другог светског рата? Шта још не знамо о том рату, односно да ли знамо све о њему? Наравно да не. Ослобођење Београда је славна страница српске и руске историје. То је наша заједничка херојска борба против фашизма и нацизма, који представљају два модела похода на исток, против Руса и против Срба.
Мислите да ове историјске странице нису до краја исписане?
Историјска истина треба да буде разјашњена до краја и одата почаст свим учесницима борбе против окупатора, и четничком и партизанском покрету, као и Црвеној армији. Када знамо шта смо све способни заједно да урадимо, то треба да буде у темељу наше савремене националне самосвести. Како српске тако и руске. Хероизам српског народа у Првом светском рату и славна борба у Другом, то су два најјача камена темељца која треба, и која морамо, да ставимо насупрот свим покушајима рушења националних држава, одузимања суверенитета и промени матрице самосвести. Важан део наше конференције био је посвећен актуелним дешавањима у Украјини и шта је то неонацизам данас. Како је настала и развијала се та идеологија, али и пракса неонацизма на подручју бивше Југославије и Украјине.
Како препознајете неонацизам у Украјини, са којим аргументима?
То је екстремна националистичка и расистичка идеологија. Реч је о борби против свега што стоји на путу украјинском националистичком моделу који заступају галицијски неонацисти. То је узак слој људи који се бори против руског народа, језика и свега руског. Суштински, они се боре и против украјинског народа, јер га лишавају права на слободан развој у духовној, националној, културној, економској, политичкој сфери. То и јесте фашизам, односно нацизам.
Услед чега је дошло до такве експанзије?
То је сплет многих фактора. Један од њих је и религиозни, односно грко-католичка црква, која се тамо појавила после 1596. године, као и закључивање Брестовске уније. Унијати у Украјини одиграли су исту улогу коју су имали усташки свештеници у НДХ. Ради се о формирању идеологије, али и праксе оружане борбе против оних који другачије мисле, односно против православних. Ту је и улога Запада који Украјину посматра као инструмент притиска на Русију. Дакле, фашизам није нестао, већ је сада добио свој пуни израз у Украјини. То је исти онај поход на Исток који се манифестује у чињеници да је НАТО практично стигао на наш праг. То је крвави грађански рат геноцидног карактера против руског становништва.
Тврдите да НАТО наставља напад на Русију из Другог светског рата?
НАТО води агресивну политику ликвидације држава које имају став супротан англосаксонској политици. Догађаји у Украјини су у директној корелацији са политиком Хитлера према словенским народа. Зато можемо да кажемо да за нас НАТО у одређеном степену представља претњу попут нацизма у Другом светском рату. Не треба то скривати, о томе је говорио и председник Русије Владимир Путин.
Како онда тумачити Путинову посету Београду?
Свако има своју истину. Има је Запад који од Србије прави протекторат са високим степеном потчињености, где државне одлуке зависе од спољних фактора. Руска правда је у томе што је Србија православна држава, наш природни стратешки савезник и братски народ кога смо заиста оставили на цедилу 1999. године, док је Русија била на коленима и није могла ни себи да помогне. Сада говоримо о неопходности најшире руско-српске сарадње на узајамно корисној основи која ће Србији омогућити да са Западом разговара равноправно.
Шта данас може да учини Русија, а што није могла 1999?
Као што смо видели на примеру Сирије, Русија је искористила цео арсенал могућности, од дипломатске подршке, укључујући и директне преговоре са западним лидерима, па до испоруке оружја.
Русија се више заложила за Сирију сада, него за Србију пре 15 година?
Савршено очигледно. Али, треба знати да су тадашња и данашња Русија, две потпуно различите Русије.
Какву поруку је Путин донео у Србију?
Основна порука је: темељни стратешки преокрет. Русија долази не само са „Јужним током”, већ са читавим пакетом. То су инвестиције, војни споразум о размени информација, развој српске железнице, повољни кредити… Србија је постала руски стратешки савезник првог реда.
Као Белорусија?
Земље бившег СССР-а су посебна категорија, али изван њих Русија нема никог ближег и важнијег од Србије. Европске земље могу бити наши стратешки партнери, али Србија је стратешки савезник. Ето, у томе је разлика. И то је формула по којој ће се од сада Русија понашати према Србији.
Али, могли смо прошле године чути од тадашњег премијера Ивице Дачића да му је Путин рекао да Србија не може да уђе у Евроазијску унију, чак и када би то желела?
Волела бих да сам чула ту изјаву у оригиналном и потпуном контексту. Такође, да ли му је у Москви речено да све док Србија иде у Европску унију, не може истовремено у Евроазијску унију? Ако је то речено у контексту српских евроинтеграција, онда је то потпуно логично, јер те две ствари у потпуности једна другу искључују. Не можете истовремено седети на две столице које се налазе у две различите собе. За нас је то директна претња, јер је захваљујући нашем споразуму о слободној трговини могуће да преко Србије покуља роба из ЕУ. Ту је, наравно, и читав низ непремостивих политичких препрека, па је логично да не можете и у ЕУ и у ЕАУ истовремено.
Значи, за Русију није прихватљив европски пут Србије?
Русија се не противи уласку Србије у ЕУ, али се отвара читав низ питања. По правилу, балканске земље прво улазе у НАТО, а тек потом у ЕУ. За нас је ова опција неприхватљива апсолутно. Зато видимо противречност: на који начин српске евроинтеграције одвојити од интеграције у НАТО, ако за њих, за Европу и САД, све то иде заједно? Наш споразум о слободној трговини, у том случају, биће ликвидиран моментално. То ће нанети удар по српској економији, не по руској. Зато, да одговорим на ваше претходно питање: ако се искључи европски пут, евроазијска врата су вам отворена.
Какве предности за Србију доносе евроазијска врата?
Ако Србија одустане од евроинтеграција, постоји низ предности. Пре свега, Русија не поставља никакве политичке услове и не примењује инструменте које користи Запад, попут уцена, притисака и уништавања економије и суверенитета. Србија добија могућност сувереног унутрашњег развоја, уз приступ огромном руском тржишту. Чак и да цела Србија производи храну само за Москву, опет вероватно не би могла довољно да произведе! Евроазијска интеграција пружа могућност обнове снажне привреде, а то доноси и снажну државу. Услов опстанка српског народа је очување његовог идентитета, његове славне историје. Срби су заиста изузетан народ, јер статистички имате рат на сваких 17 година. И ви, у тим невероватним условима притисака и са Истока и са Запада, успевате да сачувате идентитет, веру и националну самосвест. Не бих могла да наведем други народ у свету коме је то пошло за руком. Русија може много од вас да научи, пре свега о умећу борбе за своју земљу, дуго, вековима, напрежући све своје снаге, али тачно знајући за шта се борите. Задивљујуће је како један релативно малобројан народ успева да оствари таква историјска достигнућа.
Стиче се утисак да сте ви у Русији тек у последњих неколико година открили те „задивљујуће Србе”. Протеклих деценија као да нисте много марили?
Да, то је апсолутно тачно. Али, и Србија поново открива Русију, пронашли смо једни друге после дугог лутања. Имала сам прилике да се уверим да се људи из Русије, који почињу да се упознају и раде са српским народом, налазе под најдубљим и снажним утисцима. Сви су настројени на највеће могуће ширење сарадње. Испоставило се да у Европи постоји братски народ који је прошао другачији историјски пут од нас, али који има невероватну привлачност за Русе. Откривајући Србију, Русија се враћа себи, враћа своју потпуност. Јер, Србија је део руског света. А за нас је сада, на цивилизацијском плану, најважнија обнова руског света.
Бојан Билбија