Приморах себе да синоћ одгледам макар део дуго најављиване „Ћирилице“ са премијером… да боље упознам тај ментални склоп.
Ништа ново. Миломир (Марић), како га премијер ословљава све време – зауздан! Али срећан, Алекс му дозволио да га ословљава са – ТИ! Публика млада, лепа, пробрана.
Питања – безазлена, спрдачина. Све сами зицери који дају шансу за ефектно поентирање. Нигде луцидних потпитања, провокација, неслагања са саговорником – на шта смо навикли од Марића. Није било ни оног његовог чувеног кеза… а ни пућкања електронске цигарете. Једном речју – одвратно и дозлабога досадно.
Ипак, остали су бисери… (Парафразирам , нисам записивао)
– Миломире, па нисам ја, бре, ПОСЛУШНИ ПАТУЉАК да потпишем све што Путин тражи од мене… (облизивање). Громогласни аплауз! Миломир – ћути.(Колосална, али провидна, логичка акробација! Уместо да призна да није смео да потпише Јужни ток због Брисела, „непослушни патуљак“, не трепнувши – доведе у питање информисаност и ниво интелигенције просечног гледаоца)
– Ја (и нико више), попут Шредера, чиним ове болне реформе ризикујући да, као он, изгубим следеће изборе за један глас… Али, видите где је сада Немачка! (Лакнуло ми је! Не што ћемо бити као Немачка, већ што помиње силазак са власти)
– Нећу ја, као Пајтић, да владам са 6% гласова… ни са 10%, ни са 16%… (Није наставио лицитирање процентима знајући добро да је на изборима добио 25% подршке укупног гласачког тела)
– Ових десетак хиљада што ме напада… Стефановић, Живковић… и остали, то су интелектуалне громаде које од школе имају једино – велики одмор!(АЛЕЈУП! Урнебесни аплауз! Камера шара по публици…)
– Упркос томе што сам мета свих хумористичких емисија, кажу да сам увео цензуру?! (облиз)
– Најтеже ми је пало – пребијање брата! Тата се уздржао, није пустио сузу… мама је плакала… Али, кога то интересује?
(у публици – мук, без суза...)
Нисам мог`о да издржим дуже…