Ексклузивно из Луганска за Евроазија.инфо: Оксана Сазонова, новинарка листова Московский Комсомолец на Дону и Новая газета в Южном федеральном

Оксана Сазонова

Да ми је неко рекао да ћу за српски сајт и на српском језику писати шта је рат и како изгледају његове последнице, не бих му веровала. Као свака Рускиња, била сам васпитана причама својих дедова о Другом светском рату, и била сигурна да се, после такве трагедије коју је преживео наш народ у борби против фашизма, ништа слично никад неће поновити. Није прикладно рећи, али НА СРЕЋУ, мој деда, херој Великог отаџбинског рата, није успео да види данашња дешавања у Украјини…

Мој Луганск је постао терористички град у 11. маја ове године. Да, и моја баба старија од 60 година је била на референдуму, што значи да је и она терориста. Да није тужно било би смешно – стари руски израз. Једног дана на власт у Украјини су дошли националисти са туђим идеологијама и вредностима. Крим се одмах отцепио, а Луганск и Доњецк су затражили федерацију. Зашто је лоша федерација? Ми у Русији тако живимо, САД, Немачка… А људи у Донбасу су због тога били проглашени за теророристе, и Кијев је започео рат. Није чудно да после тога људи више нису желели да живе у земљи, која против њих ратује…

Волонтерство

Ја сам грађанка РФ, а рођена сам на истоку Украјине, имам родбину у Луганску. Кад је почео рат у Донбасу, била сам у Ростову на Дону. Ростовска област има најдужу границу са територијом (бивше?) Украјине. Примили смо 54 хиљаде избеглица, а укупно преко Ростова је прошло око милиона грађана суседне земље.

Сваки човек има посебну тужну причу коју је цивилу, посебно кад сте женско, тешко слушати без суза. Брачни пар је на повратку с посла нашао гомилу камена уместо своје куће, коју су градили целог живота. Млада усамљена мајка је остала без плате и није имала чиме да храни дете. Жене рађају бебе у подруму болнице уз светло од свећа и звуке бомбардовања, а пензионери умиру од глади. То сам чула од наших избеглица, а видела сам како се деца чак и у Русији плаше звука авиона и града. Срела сам доста људи из свог родног Луганска који су искрено причали да је ситуација у мом делу града најтежа.

Шта смо ми радили? Све оно што би требало да раде УН, ОЕБС и све светске организације, и радиле би, да то није Русија него нека европска земља. Сваког дана има више од десет хиљада избеглица, а прима их само руска држава уз помоћ волонтера, обично студената. Десетак хиљада! То је цело руско село, и тако сваки дан. Непознати људи из свих крајева Русије их бесплатно примају код себе. Из најисточнијих и најсевернијих регија стиже хуманитарна помоћ. А никада нема довољно. Успећемо, кажемо ми сами себи. Русија је велика, примиће све.

Европа помаже свима избеглицима, осим украјинских, рекао ми је новинар из Шведске после посете Ростову. ЕУ прима Арапе, Африканце, даје им стан, социјалну заштиту, огромна права. Не дај Боже да неки медиј напише нешто лоше о њима. А људи са Донбаса, који су иначе хришћани и ближи европљањима, их не интересују, јер би дали разлог да се окриви влада у Кијеву а да се похвали Русију, а то се сада у Европи не поштује…

Колико пута сам била на граници чекајуће нове избеглице. Колико пута сам чула звуке експлозија са стране своје друге домовине. Али ни једном нисам ту границу пресекла.

Први пут у Новорусији

Месец дана нисам могла да се чујем са својима, нисам знала ни да ли су живи. Нећу причати какви су били ти дани, сваки човек мора да то разуме. добре вести су стигле тек недељу дана након ослобођења села и наше околине од украјинске армије. Моја родбина је успела да оде у центар града где њихов мобилни оператор има сигнал. Баба је опет почела да ради, двапут недељно је била у центру, и то су нам биле „сеансе комуникације“.

Из разговора сам сазнала да су живи и здрави, али да живе тешко. Кућа је пострадала од бомбардовања. Нема струје, воде, грејања, у септембру и на почетку октобра нису имали ни гас. Баба ради у центру, али и тамо ретко има струје, а о грејању може само да се сања. Међутим, ноћу напољу је већ -5-7 степени. Плате се не примају. Тако сам се решила да их посетим, узела сам онолико хуманитарне помоћи, колико могла сама да подигнем, и купила карту до Луганска.

Неки моји познаници нису веровали да ћу то заиста урадити. Питали су: „Зар те није страх? Ја се нисам плашила тешких услова или чак звука бомбардовања (у Луганску је сад мирно, али има борби у суседним селима). Чак и неке избеглице се сада враћају назад у град. Знала сам да ће ми бити тешко да видим вољени град у оваквом стању, са порушеним зградама и несрећним људима. Надала сам се да неће бити проблема због мог руског држављанства.

Велики аутобус је био пун људи, а сваки дан их иде по 3-4. Већина путника су бивше избеглице, неки су дошли у Ростов да виде родбину и да ту узму неке неопходне ствари. Нас Руса има само четири. Са стране све изгледа као у стара добра времена, само су разговори између путника сада другачији. Има ли код вас струје? Јел пуно пострадала кућа? Где може да се узме вода у флаши? Да ли има дечије хране у продаји?

Идемо преко исте царине, ко и пре рата. Са руске стране то је град Новошахтинск. У јулу је ова царина била срушена током украјинског бомбардовања. Р уски део је већ изграђен, види се да је све ново. Све иде по страром: пасошка контрола, преглед ствари.

• Где идете? Који је циљ доласка? – питају ме руски царинци, кад им дајем личну карту. Никада пре нису ме ставили такво питање.
• У Луганск, носим ствари за родбину, – одговарам искрено, али ћутим да имам храну у торби. Раније је то било забрањено. Мене без проблема пуштају.

Касније сам приметила да је одговор „код родбине“ довољан, а кобасица у торби не интересује ни царинског пса. Битно је да немам ништа ратно.

Миграционе карте, које су Руси увек имали за долазак у Украјину, сада не попуњавамо. Фактички то значи да смо стигли у Новорусију у којој то се не тражи. А у градове под контролом Украјине не смемо да путујемо јер се по њиховом закону налазимо у Украјини незаконито.

Иза руске царине се налази порушена украјинска, која још увек није сређена, само је очишћен пут за кола. Иза ове гомеле метала стоји контролна постаја козака са заставама Донске козачке војске и Новорусије. Контрола тамо траје пар минута, они само гледају папире код мушкараца. На другим постајама милиција Новорусије може да гледа само украјинске личне карте јер их интересује из ког града су људи.

Брзо, без заустављања, осим контролних тачака, стижемо у Луганск. Наш аутобус већ чекају таксисти.

• До трговинског центра „Украјина“, – кажем једном. То је неколико аутобуских станица одавде.
• 50 гривна (око 3 евра), – каже таксиста и виде моје изненађено лице. – А како сте хтели? Ја сам увек користио гас за кола, сад га нема. Да ли сте видели, колико бензин сада кошта?
• А колико?
• Скоро 18 гривна! Литар тамо, литар назад, и мени од ваших 50 остаје само 16.

Добро, мислим. Ростовска цена. На срећу и примање ми је ростовско, то јест од прилике дупло веће него просечно предратно у Луганску.

Какав је био сусрет са родбином, свако разуме… Нисмо се видели од јануара, они су преживели рат. Уместо лепих женских разговора целу ноћ причамо о војним дејствама. Некада сам носила на поклоне необични чај и кафу и разне лепе ситнице, а сада – лампе, акумулаторе, свеће, каше, макароне, шећер и радио који је баба хтела, јер без струје другачије не може да слуша вести.

Бабино лето

Ја и моја баба седимо код ње на послу, у гимназији. Напољу је -7. Прошле ноћи неко је пуцао на прозор. Уместо стакла радници лицеја су залепити картон од кутије који никако не спасава од мраза. Грејемо се чајем. За 15 минута шоља постаје хладна. А баба прича оно што раније није смела причати телефоном.

„Красни Јар – село код Луганска, око наше околине која се зове Вергунка – је била под украјинким армијом од јула“, каже она.

„Почетком августа они су дошли и у Вергунку. То су били најстранији дани. Ја сам ишла с посла, ко увек. Код улаза у Вергунку милиција је зауставила наш аутбус и рекла да тамо нема улаза. Ми смо молили да нас пусте, али они су само показали: гледајте, каква је ваша Вергунка. Тамо је све горело. Одједном, док смо ми причали, са друге стране су почели да пуцају на бус. Почео је хаос. Неки су се сакривали иза аутобуса, други покушавали да уђу унутра. Возач је сачекао да сви уђу и окренуо се назад, у центар. Ја сам ишла на посао и плакала сам јер нисам знала како су тамо кући моји син и тетка. Мобилни није радио.

Пет дана сам покушавала да се вратим кући, али нас нису пуштали. Коначно са мном је била жена, која је пре тога радила на железници. Она није имала где да иде осим кући у Луганску. Кренула је пешке, и ја с њом. „Наши“ су рекли да идем средином пута да би нас Украјинци добро видели, а по крајевима су још биле мине. Шта сам видела узпут, нећу заборавити до краја живота. Био је мушкарац коме је остало само пола тела. Жена са разбијеном главом. Затим два ополченца који су погинули пре неколико дана. Лежали су на сунцу све то време, али нису могли да буду однешени јер украјинци минирају мртве.

Прво сам дошла код теткекоја има већ 91 годину. Она је јела суви хлеб с водом, то је јој била једина храна за пет дана. Не може да кува сама, обично јој ја носим јој храну. Сада ју је родбина примила у Москви…

Рат против цивила

• Да ли је наша кућа пострадала? – одмах питам бабу.
• Мање него друге. Иберица је разбила прозор у купатилу и запалила тепих, још једна је пала око улаза. Ништа страшно, нико није био повређен.
• А код комшија јел било жртава?
• Јесте… Током експлозије је погинуо момак. Није имао никакве везе са милицијом. Још један је трчао за кравом која је побегла на поље и није приметио мину. Има и оних који су изгубили куће, али остали живи. Шта још? Изгорела је пумпа, скроз срушена продавница. Има пуно запаљених кола код цивила. А кад су бомбардовали ТЕЦ у Сћастју? Или гасовод? Видећеш сутра…

Није Стаљинград

„Мислио сам да је страшније“, – тако каже већина људи који сада први пут долазе у Луганск сада, а током рата су били негде гдеје мирно. Вести о дешавањама и у центру су биле невероватне. Током једног бомбардовања на аутобуској станици је погинуло 7 људи. У приватну кућу је улетела бомба, девојчица од 7 година је остала без ноге. Још увек се не сме ући у зграду аутобуске станице јер што кров може да се сруши. Касе су напољу, код аутобуса.

Реално, слике из града не личе на филм „Стаљинград“. Млада република не показује своја страдања. Улице су чистије него пре рата, остатака зидова и стакла на путевима нема. Само ако се намерно гледа, може се видети да на скоро свакој кући има прозова са шперплочом уместо стакла. А свака од њих је у ствари експозија у центру великог града и смртна опасност за мирну породицу!

Застава на зградама нема нигде, али зидови су скроз осликани руским и луганским триколорима и проруским натписама. Толико љубави и наде према Русији ни у самој Русији се не може видети, можда само на Криму. „Фашисти бомбардују наше куће!“, „Независности – да!“, „Русија + Новорусија“.

Мој драги Луганск, хунта је направила од тебе још више проруски град него си био пре рата.

У нашој околини слика је другачија. Овде нема ни једне потпуно целе зграде, свака је мање-више пострадала. Породице скупљају остатке мина које су нашли у кући или у дворишту. Што богатија колекција, то више могућности да ће је људи ставити одмах испред улаза у кућу. Обично су то шкољке од ракета „Града“. Код породице где смо узимали воду видела сам и целу мину.

Локалне атракције

Ја и мој отац остављамо флаше за воду код комшија и идемо да гледамо локалне „туристичке атракције“, како што он каже. Асфалт је скроз покварен тенковима. Због тога кола преко њих пролазе са звуком авиона. А шта ће да буде са тим путевима зими?

Прво свраћамо на пут око реке Северски Доњец. Прошле године овде ме је отац учио ме да возим. Сада око пута лежи гомила метала која је некада била украјински тенк. Они су га сами уништили кад су бежали из Краског Јара. Ближе ка центру био је други тенк, у њему је погинуло неколико борца ЛНР. Још увек код нега има пуно свежег цвећа.

Затим долази продавница, о којој је причала баба. Ја је сликам са свих страна, радим пар слика унутра кроз разбијени прозор, и одједном видим нешто велико, вири из земље. Ракета која се није експлодирала чека своје време. У Красном Јару има још више срушених зграда. Страшан поглед.

„Не сликај ту, – моли тата. – Овде још живе људи, њима је то непријатно“.

Узпут сретнемо старог мушкарца са колицима.

• Тамо у Красном Јару примају метал, – каже он срећно. – Ево, прошетао сам се по њиви, нашао ове, од „Града“.
• Супер! Живимо! – радује се и мој отац.

 Мишљење није исто

Док ми пролазимо, људи су се скупили у дугачки ред за воду. Причају, као увек, о рату. Неки ме знају и сећају се да сам ја из Русије.

• Видео сам и једне и друге, и ја сам за Украјину, – каже један од њих, Владислав. – Не, ја нисам за Бандеру, овде никада неће бити нацистичких маршева. Свакако неће. Али, шта ћемо са овом малом „републиком“? Горе од Јужне Осетије. Нас ни Русија не признаје.
• Због оваких, како што си ти, ми ратујемо, а не живимо лепо као Крим, – одговара му стара жена са јаким украјинским нагласком. – Русији не требају људи који у њој сумњају.
• Путин је издајник, – тихо каже трећи, гледајући директно на мене. Ја опуштам очи…
• Сви они кажу и једно и друго, а хвале руску хуманитарну помоћ, – коментарише кући тај наш разговор моја баба. – Ево ко је стварно помагао. Такве укусне хране код нас ни у продавницима нема, а Русија нам поклонила. Од Украјине ништа ми нисмо добили. Руску хуманитарну помоћ једу, а Русију псују. Не обраћај пажњу. Јасно је да нас неће од рата спасти ни ако се Русија умеша. Једноставно биће још већи рат.

Лепа Русија, леп Луганск

Враћам се у Русију опет аутобусом. Нас има само осам, чак и војници на контролним станицама су били задивљени тиме. Русима уопште не гледају личне карте, а нас има троје. За пола сата пролазимо царину. Ова ноћ ми пролази тихо, мирно и у топлини… Кад бих још ја то оценила.

„Како је? – питају ме рођаци и пријатељи? – Јел страшно?“. Не, кажем ја. Није страшно. Тешки услови могу да се преживе, а и људи увек имају могућност да побегну у Русију. Жалосно. Жалосно је што они морају уопште о томе размишљати. Жалосно је што човек може цео живот да гради кућу, улаже сву душу у њу, а једна бомба је може срушити. Људи чекау нови рат, и питају мене као новинарку из Русије: хоће ли га бити? Шта да им кажем? Да хоће? Да то проговорим и да одем назад у лепу, удобну Русију?

А Луганск је руски град. Ја не кажем „росијски“, што на би руском језику значило да он припада Руској Федерацији. Руски свет не зависи од државних граница. Али ово је град Руса, место, где живе Руси. Они би живели и у саставу Украјине, али Украјина је сама уништила ту могућност. Луганск се према за своје, ЛНР-овске изборе, а од 26-г октобра чак и живи у другој временској зони. Луганск прича и моли се за мир на руском језику. Лично нисам ни сумњала да ће тако бити ако дођу на власт западноукрајински националисти.

(Евроазија.инфо, 3. 11. 2014)

Categories: Преносимо