Митрополит Порфирије: Екуменизам је насушна потреба за братољубивим дијалогом

За поједине је екуменизам зло, издаја православног идентитета. За мене је насушна потреба за сведочењем, братољубивим дијалогом, као суштином Цркве. Често заборављамо да имамо више година јединства него раздељености. Надам се да ће овај нови миленијум водити јединству, истиче за Новости митрополит Порфирије

porfirije-novosti

Иако су се многи изненадили када су чули да дужност митрополита загребачко-љубљанскога, након Јована Павловића који је умро у травњу ове године, преузима др. Порфирије Перић, тој су се вијести обрадовали сви који су имало пратили досадашњи рад тога 53-годишњака, донедавног игумана манастира Ковиљ у Војводини. Митрополита Порфирија прати глас приступачног интелектуалца велике животне енергије, који је од војвођанског манастира направио мјесто сусрета и истински расадник добрих идеја и добре духовне енергије. Постао је, уз остало, познат као велики екуменист, борац против болести овисности и духовни пријатељ многих људи из свијета филма и музике. Заступајући мање круте ставове о многим друштвеним питањима, доста се разликовао од традиционалног имиџа већине свештеника СПЦ-а. Његов је избор посебно занимљив у свјетлу тога што долази у средину оптерећену ратном прошлошћу, у заједницу која се бори за очување свога религијскога и националнога идентитета, у окружје у којем јој се широм отварају тек врата асимилације. Српска православна црква добро је процијенила да је митрополит Порфирије права особа која вјерницима, али и свим грађанима српске националности у цијелој митрополији, може пружити нову наду и храброст да не забораве свој идентитет. Част нам је да је за свој први интервју од ступања на нову дужност изабрао управо „Новости“.

ПАТЊЕ И НЕДАЋЕ ПРОЧИШЋУЈУ 

Долазите међу вјернике који су и у материјалном и у духовном смислу претрпјели велике недаће и у Другом свјетском рату и у оном деведесетих. Каква је ваша порука православним вјерницима у Хрватској, који пуно очекују од вашега духовног водства? 

Пре свега, желим да изразим захвалност вама лично, као и уредништву успешног недељника, на прилици да се обратим читаоцима „Новости“, које нису самоникле: оне расту и развијају се на традицији српског издаваштва у Хрватској, које траје веома дуго. Ако се сетимо „Српског забавника“, „Србобрана“, па и „Привредника“, за који сам и лично везан а који као подлистак издају „Новости“, јасно је да ту велику традицију успешно настављате и у овим измењеним околностима.

У Хрватској, Богу хвала, поред мене су још четири архијереја. Ми сви заједно чинимо духовно вођство православних Срба у Републици Хрватској. Осим владике осечко-пољског и барањског, г. Лукијана, на чије се животно искуство у много чему угледамо, нас петорица смо, не само генерацијски него и по сагледавању места Цркве у друштву, веома слични. И епископи сремски, г.Василије, и херцеговачки, г. Григорије, имају овде делове својих епархија. Дакле ми заједно, у духу саборности која је иманентна Православној цркви, треба да дамо одговоре на сва важна питања и проблеме које на плану идентитета и духовног живота имају наши верници. Моја улога коју, еx officio, имам као митрополит загребачко-љубљански је да оснажим саборно сагледавање црквених питања на овом простору, с обзиром на то да делујемо у једној држави, јединственом уставно-правном простору у којем наш народ живи у истим или сличним социјалним околностима. И напокон, ми православни хришћани који живимо овде треба да живот сагледавамо и поучавамо се библијским примерима. Поготову после недаћа које сте поменули. Књига о Јову каже да, кад ме Господ искуша, изаћи ћу чист као злато. То значи да сва патња и недаће прочишћују човека који се узда у Бога. Зато је моја порука: уздајте се у Бога, будите христолики и нека, као што се каже у молитви славске свечарске анафоре, Христос буде између нас! Нека Христос буде између нас православних хришћана, али нека буде увек и између православних и браће католика, са којима делимо ове балканске просторе, свакодневни живот, а до 1054. године и богослужбену традицију.

СПЦ има важну улогу у животу православних вјерника у Хрватској, али многи овдашњи Срби одгојени су као атеисти и агностици. Желите ли их окренути Цркви? Познато је да су ваша врата увијек била отворена и онима који нису вјерници… 

Животно искуство ме учи да истинских атеиста има врло мало. Сви смо ми призвани да будемо Божја деца. С друге стране, знамо да је Бог дао људима слободну вољу и да сваки човек одговара за свој животни пут. Друштвени систем у коме је атеизам био готово обавезан, нарочито ако сте у државној служби, наследило је доба индивидуализма, конформизма, егоизма. Комуникација је отежана и у оквиру породице, уколико она и постоји. А породица треба да буде домаћа црква. Старији су опхрвани бригама, а млади беже у виртуални свет, виртуално дружење и општење. Због тога је наш задатак да укажемо да јеванђеље Христово упућује на живот у заједници, непрестано давање себе другима, несравњиво тежи. Потребно је, уз лични пример, аутентично сведочење, изградити и нови приступ, нову семантику која ће младима указати да је Христов пут једини који даје смисао животу и гаси метафизичку жеђ. Али све те препреке и искушења, који су код Срба у Хрватској и тежи због недаћа које сте поменули, савладаћемо само уколико ми свештеници будемо слушали тихи глас Христов.

Рат је многе грађане српског поријекла поколебао и уплашио у дефинирању њиховога националног идентитета. Мислите ли да се СПЦ треба активније укључити у заустављање процеса асимилације? 

У приступној беседи дао сам обрисе програма свог рада. Будући да сам упознат са тим проблемом, цитирао сам светог владику Николаја, охридског и жичког, који за светог Саву каже да је свет поштовао и заволео њега, па затим и његов народ, не зато што је прослављао Србе него зато што је прослављао Христа. Владика Николај рекао је заправо шта је посао Цркве и свештеника: да служе литургију, да проповедају јеванђеље, да чине добро свим људима. То је највише, најделотворније и, рекао бих, једино шта Црква треба да ради и по питању асимилације, односно очувања идентитета.

НИКАД ДОСТА БОЖЈЕ РЕЧИ 

Патријарх Иринеј и ви познати сте екуменисти. Недавни сусрет цариградског патријарха Бартоломеја и папе Фрање охрабрио је многе који се надају јачем повезивању православља и католичанства. Мислите ли да екуменизам има будућност у Хрватској? 

За поједине је екуменизам зло, издаја православног идентитета. За мене је насушна потреба за сведочењем, братољубивим дијалогом, као суштином Цркве. Христос је рекао: „Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме Ти послао.“ Често заборављамо да имамо више година јединства него раздељености. Надам се да ће овај нови миленијум водити јединству. Императив је јеванђеља да радимо на јединству, упркос свим препрекама, уздајући се увек у Божју помоћ и промисао Његову.

Гост на вашем устоличењу био је и сисачки бискуп Владо Кошић, којег сте представили као пријатеља из студентских дана, али који у својим иступима неријетко користи антисрпску реторику и дјелује супротно правилима екуменског дијалога. Како с браћом попут њега градити екуменизам? 

Недавно сам провео неколико сати у отвореном и искреном разговору са братом, бискупом Кошићем. Дотакли смо се многих актуелних питања, па и ових која ми постављате. На неке појаве не гледамо исто. Слушао сам га и он је слушао мене. Покушао сам да га разумем, слушајући његове аргументе који су били логични и чврсти, али и ја сам се трудио да моје речи буду братске и благе, а аргументи јаки и јасни. Верујем да искреним дијалогом можемо разумети један другога и постати ближи и да само тако и ми, као црквени пастири, скромно можемо, благодаћу Божјом, допринети да сваки човек, не угрожавајући другог и другачијег, на овим просторима живи потпуно слободно. Ускоро ћемо се опет срести и наставити разговор.

Годинама сте у Србији били на челу Републичке радиодифузне агенције (РРА). Јесте ли задовољни количином програма религијског садржаја у Србији? 

Никад доста Божје речи. Човек не живи само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих. Био сам неко време на челу независног регулаторног тела, али тиме нисам имао већи утицај на телевизијске програме. Уосталом, свака медијска кућа, па и јавни сервис, има своју програмску концепцију, своју уређивачку политику.

На ХРТ-у православци немају своју емисију, а своју редакцију немају ни грађани српске националности. Мислите ли да би се то требало промијенити? 

На РТС-у постоје емисије, седмична „Верски мозаик Србије“ и свакодневна „Верски календар“, у којима су, по принципу позитивне дискриминације, равномерно заступљене све цркве и верске заједнице које су историјски утемељене у Србији. Према томе, у њима је редовно заступљена и Католичка црква. Није тешко запазити да ХРТ не примењује овакав принцип. Свих ових месеци откада сам устоличен за митрополита загребачко-љубљанског, поред телевизијског преноса мог устоличења (који је, морам да кажем, био одлично реализован) и неколико емисија које се могу набројати на прсте једне руке, није било других програмских садржаја у којима би било речи о Православној цркви. Слично је и са заступљеношћу других цркава и верских заједница на ХРТ-у. Не знам, можда је то резултат и неких објективних околности. Било како било, ту слику треба поправити. Треба применити европске стандарде и свакоме дати исто право да равномерно буде заступљен на јавном сервису. Лично ћу се, по мери својих могућности, за то заузети, а верујем да ћу наићи на разумевање.

У СУСРЕТ ПАЛОМ ЧОВЕКУ

Предајете на Богословији и то пасторалну психологију. Можете ли нам рећи нешто о том дијелу вашег рада? Хоћете ли остати професор? 

Да, остајем професор. Мислим да је важно бити у додиру са студентима и научницима, имати увиде у достигнућа не само из теологије, него и из психологије, философије, социологије, политикологије, биоетике и других наука. Та сазнања могу да обогате наш пастирски приступ верницима. Битно је разумети антиномије модерног човека. То је немогуће без сазнања, а највиталнији истраживачи на том пољу су студенти. Младост је отворена према вечним питањима. Исусу је млади човек поставио питање: „Учитељу благи, шта да учиним да задобијем живот вечни?“

Пуно сте се бавили младима који болују од различитих овисности и посљедица других штетних активности: мислите ли, у неком облику, с тиме наставити и у Хрватској? 

Мислим да је нужно наставити са друштвеним радом. Болести зависности су један од нових облика отуђења. Бити равнодушан значи бити лишен социјалне емпатије, то јест квијетистички и ускогрудо забијати главу у песак и бежати од наше будућности, а то су млади. Разбијене породице и друштво окренуто среброљубљу управо узрокују девијације као што су наркоманија, алкохолизам, зависност од компјутерских технологија. Црква није истинска црква ако не излази у сусрет палом човеку. Ако му не пружи обе руке, она је само реликт прошлости и естетика љубитеља обреда, било које конфесије или деноминације.

СПЦ је прије Другог свјетског рата имао бројна добра и зграде које су национализиране. Је ли вам познато у којој мјери је извршена денационализација? 

Показало се да је денационализација веома сложен процес, зато што је у међувремену промењено више титулара имовине. Ради се о неотуђивим правима. Држава је већ доста одузетог вратила. Будући да је Хрватска чланица Европске уније, уверен сам да ће одузето бити враћено колико год је то могуће. Са друге стране, то јесте битно питање за СПЦ, али не и најбитније. Наша служба Христу је суштина нашег постојања. Речено је: „Иштите пре свега царство Божје и правду Његову, а све остало ће вам се придодати.“

ПИТАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ НЕГАТИВНО ЈЕ ИСПОЛИТИЗОВАНО 

Не можемо побјећи од тешких питања. Какав је ваш став о беатификацији Алојзија Степинца, о чему су мишљења католика и православаца често дијаметрално супротна? 

Откако живим у Хрватској, увидео сам да браћа римокатолици имају велико поштовање према личности кардинала Степинца. Тема канонизације није нова. Папа Јован Павле II још је 1998. кардинала Степинца прогласио блаженим. Католичка црква има своју процедуру проглашења светитеља, која је различита од праксе Православне цркве. Ми ту не одлучујемо. Желим само да поновим речи патријарха Иринеја да личност светитеља треба да буде поштована и од других хришћана.

Какав је ваш став о актуалном проблему постављања ћириличних плоча у срединама у којима је трећина становника српске националности? 

Нажалост, то је питање у великој мери негативно исполитизовано. Појединци злоупотребљавају бол оних који су у несретним и безумним крвопролићима деведесетих година прошлог века изгубили своје ближње. Тај бол разумем и свакодневно се коленопреклоним и молим Богу да им да утеху онако како само он уме. Исто тако, целим срцем се молим да свакој невиној жртви, без обзира ком народу и којој вери припада, подари царство небеско. Али политизацијом питања као што је ћирилица, ради постизања користољубивих, дневнополитичких циљева, појединци не само да не доприносе ублажавању бола, него га још више продубљују и отварају могућности за нове и теже ране. Да будем јасан: свако ко живи у Хрватској треба да поштује законе ове земље, да развијајући личне и колективне потенцијале доприноси општем добру и развоју државе. А држава и друштво су дужни да штите и афирмишу неговање духовне и националне посебности, лично-саборног идентитета сваког народа и појединца. То важи и за Србију, за Хрвате у Србији, као и за Србе у Хрватској. Изражавам наду да ће и Католичка црква допринети очувању верског и културног идентитета Срба, онако како то настоји да чини Православна црква у Србији. Ћирилица је део српске посебности и идентитета! Ипак, да би се трајно решио проблем ћирилице и други слични проблеми, најважније је да постоји политичка воља. Цркве су ту да, са своје стране, створе позитивну атмосферу. Ћирилицу такође користе Бугари, Руси, Украјинци… Замислите кад би трећину грађана неке хрватске жупаније или града чинио неко од њих. Да ли би локална управа због њих поставила ћириличне натписе или не би? Претпостављам да би. Реч је о људским правима и ништа више од тога. Оно што се данас назива западном цивилизацијом, а ја је без обзира на мане и искушења изједначавам са хришћанском цивилизацијом, створио је Милански едикт, давши пре тринаест векова слободу савести сваком народу и свакој личности. Ако смо хришћани, то врхунско начело слободе ћемо неговати, а не гушити.

Разговарао: Саша Косановић

(Српски тједник Новости, 28. 10. 2014)

Darko Hudelist: Najveći izazov bit će mu slučaj Stepinac

Sasvim neplanirano, moj susret s novoustoličenim zagrebačko-ljubljanskim mitropolitom Porfirijem (Perićem) produžio se, u prostorijama Mitropolije kod Cvjetnog trga u Zagrebu, na puna dva sata. To jest, trajao je od 9 do 11 sati u ponedjeljak, 14. srpnja, dan nakon njegova ustoličenja.

porfirije-globus

Inače smo se bili dogovorili da ćemo razgovarati oko pola sata. Taj smo dogovor postigli u nedjelju navečer, kad sam mitropolita direktno nazvao na njegov mobitel. Toga smo se dana i upoznali te već imali dva blic-susreta, neposredno prije i neposredno nakon ceremonije njegova ustoličenja u Sabornom hramu Preobraženja Gospodnjeg, u sastavu Mitropolije.

Moram reći da mi se u samom startu svidjela takva praksa – da se jednog mitropolita Srpske pravoslavne crkve, i to još onoga koji stoluje u Zagrebu, može nazvati na mobitel i s njim izravno dogovoriti sastanak u četiri oka. Kamo sreće, pomislio sam, kad bi takav običaj imao i naš, zagrebački nadbiskup Josip Bozanić. Mitropolit Porfirije mi je, štoviše, rekao da će tako nastojati komunicirati s javnošću i ubuduće, s tim da zasad ima samo mobitel sa srpskim brojem, a za neko vrijeme će, kako mi je najavio, nabaviti i hrvatski.

U zadnjih 10-15 minuta našeg razgovora (oko 10.45) priključio nam se i poglavar SPC-a Irinej, zajedno sa svojim najbližim suradnicima, koji se zadržao u Zagrebu dan ili dva nakon Porfirijeva ustoličenja (ako sam dobro zapamtio, odsjeo je u hotelu „Westin“).

Razmišljao sam, u nedjelju navečer, koju bih taktiku trebao upotrijebiti za svoj prvi službeni susret s Porfirijem. A onda sam odlučio da igram otvoreno, i to najotvorenije što je moguće. Sada sam uvjeren da je to bilo jedino pravo rješenje.

Moram priznati da sam se za vrijeme Porfirijeva ustoličenja, u nedjelju prijepodne, osjećao malo čudno. S jedne strane, sve je bilo besprijekorno, bio je to uistinu pravi spektakl.

U i ispred crkve bilo je jako puno ljudi, među njima i dosta uglednika (nadbiskup Bozanić, gradonačelnik Bandić, srpski ministar vanjskih poslova Dačić, neizbježni Buda Lončar, predstavnici srpske zajednice u Hrvatskoj Pupovac i Stanimirović itd.); HTV je izravno prenosio taj događaj, što je već samo po sebi predstavljalo prvorazrednu senzaciju, a prijenos se mogao pratiti i preko dva velika TV-ekrana koja su bila postavljena na pročelje crkve, točno preko puta Horvatinčićeva trgovačkog centra „Cvjetno“… I puno, puno osmjeha i srdačnosti na svim stranama; ali koliko iskrenih i koliko spontanih – to je već bilo puno teže procijeniti.

Svi se smješe, svi su međusobno srdačni i ljubazni, a, opet, svatko šuti i misli si u sebi svoje – stalno mi je na um dolazila ta misao. Pitao sam se je li toga svjestan i sam novoustoličeni mitropolit Porfirije.

Priznao mi je, u ponedjeljak, da je pomalo zatečen svim tim što ga je snašlo. I potpuno je svjestan svih razlika i suprotnosti između Katoličke crkve u Hrvatskoj i Srpske pravoslavne crkve – razlika i suprotnosti koje su obilježile (gotovo) cijelo 20. stoljeće, uključujući i dva protekla rata (Drugi svjetski i rat iz 1990-ih). A da ništa od toga u međuvremenu nije prevladano niti riješeno, nego je samo stavljeno pod tepih – i to je točno.

Evo nekoliko mojih prvih dojmova o mitropolitu Porfiriju, koje sam stekao nakon dvosatnoga druženja s njime.

Moji su dojmovi, prije svega, pozitivni. Gotovo sam uvjeren da će Porfirije biti konstruktivan, možda čak i vrlo konstruktivan, čimbenik u odnosima između hrvatske i srpske Crkve. Ali, naravno, neće sve ovisiti samo o njemu.

Ono što smo na samom početku razgovora ustanovili, to je da u Srbiji imamo (točnije rečeno, imali smo, jer su oni u međuvremenu poumirali) neke zajedničke poznanike, pa, uvjetno rečeno, i prijatelje. U prvome redu mislim na Dejana Medakovića i Dobricu Ćosića, ali i na još neke vrlo istaknute pripadnike srpske intelektualne scene.

Naravno, pritom ipak postoji jedna bitna razlika: Medaković, Ćosić i ostali bili su, prije svega, moji sugovornici u mom istraživačkom projektu na temu hrvatsko-srpskih odnosa i sukoba, dok je Porfirije Perić s njima (bio) povezan i na sasvim osobnoj razini. On je, zapravo, pripadnik one iste intelektualne, javne i društvene scene kojoj su i oni sami pripadali.

U svemu tome je osobito važan Dejan Medaković, točnije – njegov djed, Bogdan Medaković. Bogdan Medaković (po zanimanju odvjetnik, ali i političar, na liniji Hrvatsko-srpske koalicije) bio je zadnji predsjednik Hrvatskog sabora prije jugoslavenskog ujedinjenja 1918. (na toj se funkciji nalazio gotovo 10 godina), a po svom društvenom statusu bio je jedan od najbogatijih ljudi u Zagrebu i tadašnjoj Hrvatskoj. Dvokatnica na Zrinjevcu 15, tamo gdje je danas Lenuzzi, bila je njegovo osobno (tj. obiteljsko) vlasništvo.

Tada – potkraj 19. i na početku 20. stoljeća – zagrebački su Srbi (naravno, ne svi, ali značajan broj njih) bili vrlo imućni i društveno utjecajni, a neki od najprepoznatljivijih oblika njihova, u prvome redu, gospodarskog djelovanja bili su Srpsko privredno društvo „Privrednik“, čuvena Srpska banka (sa sjedištem u Jurišićevoj), kao i čitav niz štedno-kreditnih zadruga.

Tu su moć i taj utjecaj zagrebački (hrvatski) Srbi u međuvremenu izgubili, ali su među njima – među samim Srbima – ostala vrlo živa sjećanja na to njihovo slavno razdoblje. A u novije je vrijeme uspostavljen i određeni kontinuitet – ponovnim osnivanjem „Privrednika“, ali ovaj put u Novom Sadu. Porfirije (čije svjetovno ime glasi Prvoslav) Perić bio mu je dugo godina na čelu.

Unuk Bogdana Medakovića – Dejan Medaković – bio je po zanimanju povjesničar umjetnosti i pisac, a od 1999. do 2003. i predsjednik Srpske akademije nauka i umetnosti. U drugoj polovici 1980-ih, uključio se, kao srpski akademik, u izradu poznatog Memoranduma SANU – no tu činjenicu, držim, ne bi trebalo previše mistificirati jer je gotovo cijela ondašnja srpska intelektualno-politička javnost bila, više-manje, na liniji Memoranduma. Kao zagrebački Srbin po svom podrijetlu, Dejan Medaković je jedan od ključeva za dešifriranje „tajne“ srpsko-hrvatskog sukoba u drugoj polovici 20. stoljeća i osobno mi je bilo drago kad sam se uvjerio da je mitropolit Porfirije, kao njegov dugogodišnji bliski suradnik i prijatelj, apsolutno svjestan te činjenice.

Stekao sam dojam da je mitropolit Porfirije pomalo i uplašen (ali ne u nekom zabrinjavajućem smislu) možebitnim političkim konotacijama koje će se sigurno vezivati za njegovu novu ulogu i funkciju u SPC-u. Nije slučajno nedavno izjavio da dolazi u Zagreb s radošću – ali i „sa strahom“. Svejedno, učinio mi se kao čovjek koji je spreman nositi se s tim izazovom.

Ako smijem prognozirati, Porfirije će voditi relativno samostalnu politiku, pa (donekle) samostalnu i u odnosu na srpskog patrijarha Irineja. To mi nije decidirano rekao, ali ja sam tako, na temelju nekih njegovih odgovora, zaključio.

Porfirije je potpuno svjestan toga da se nalazi u Zagrebu, a ne u Beogradu (ili Novom Sadu), pa će to značajno utjecati na njegovo buduće djelovanje i ponašanje.

Ono što, čini mi se, ni njemu samome nije u ovome trenutku sasvim jasno – to je kakvi će biti odnosi i možebitna suradnja (ili nesuradnja) s vrhom Katoličke crkve u Hrvatskoj, konkretno sa zagrebačkim nadbiskupom i metropolitom Josipom Bozanićem. Sada, prigodom njegova ustoličenja, njih su dvojica razmijenili nekoliko kurtoaznih riječi ili rečenica, i to je bilo sve. Za istinsku suradnju i za istinski suživot bit će potrebno puno više.

A izazova će biti mnogo; štoviše, neki se već sada nameću. Najveći je među njima „slučaj Stepinac“ – ako je uopće umjesno ovdje upotrebljavati riječ „slučaj“.

Svatko tko se imalo razumije u hrvatsko-srpski (ili srpsko-hrvatski) spor u 20. stoljeću zna da je Alojzije Stepinac – točnije rečeno: odnos prema Stepincu – u samim temeljima ili u samoj jezgri, u „najdubinskijim dubinama“, toga sukoba. Kao što se Hrvati i Srbi nikada neće složiti u političkoj ocjeni hrvatske vojno-redarstvene akcije „Oluja“ iz 1995., tako se i hrvatska Katolička i Srpska pravoslavna crkva nikada neće složiti oko političke (i svake druge) ocjene djelovanja i držanja Alojzija Stepinca – u Drugom svjetskom ratu, ali i inače. Za Hrvate i hrvatske katolike Stepinac je oličenje svega najboljeg, najpozitivnijeg i najplemenitijeg, simbol i konstanta hrvatskoga identiteta i autentičan svetac – dok je za Srbe i Srpsku pravoslavnu crkvu on oličenje zla.

I tu se, po mom mišljenju, ništa bitno neće promijeniti, barem u idućih 200 ili 300 godina. Nemoguće je na tom planu napraviti bilo kakav kompromis. Ili bilo kakav značajniji pomak.

Mnogi smatraju da bi bilo najbolje – za neku idealnu projekciju suživota Hrvata i Srba, ili Srba i Hrvata – kada se o Stepincu (kao i još nekim „temama-svađalicama“ iz nedavne nam zajedničke prošlosti) uopće više ne bi govorilo, i kada tog čovjeka više nitko ne bi javno spominjao. Ali to je nemoguće: Stepinac je jedan od ugaonih kamena u prvome redu hrvatske nacionalne (i crkvene) povijesti, on je njezina vertikala i njezin svjetionik, a osim toga, a to je u ovome trenutku i najaktualnije, Vatikan će ga, sudeći po svim najavama, već za nekoliko mjeseci proglasiti svetim.

Upozorio sam, sada u ovome našem razgovoru, mitropolita Porfirija da to može u značajnoj mjeri utjecati na buduću (možebitnu) revalorizaciju hrvatsko-srpskog spora u 20. stoljeću. Rekao sam mu da Vatikan sigurno zna sve činjenice o Stepincu – pa i o njegovu javnom i političkom djelovanju uoči, za vrijeme i neposredno nakon Drugoga svjetskog rata – i sada, kada je pred odlukom da Stepinca proglasi svetim, ta odluka ne može a da u sebi nema i neke političke konotacije. U krajnjoj instanciji, to bi moglo zazvučati – ili bi to čak moglo i realno biti – i kao službena „presuda“ Katoličke crkve u predmetu hrvatsko-srpskog spora u 20. stoljeću (i, naravno, Stepinčeve uloge u njemu).

Za Srpsku pravoslavnu crkvu to, sasvim sigurno, ne bi bila ugodna činjenica. Naprotiv. I sada se stvari oko toga počinju zahuktavati.

Kao što je već objavljeno na nekim portalima, patrijarh SPC-a Irinej nedavno je poslao pismo papi Franji u kojemu je izrazio svoje nezadovoljstvo skorašnjom (pretpostavljenom) kanonizacijom Alojzija Stepinca. A onda je to na odgovarajući način komentirao u svom intervjuu za beogradski dnevni list Politika.

Malo smo i o tome popričali – u ovome našem kratkom susretu i razgovoru u zagrebačkoj Metropoliji. Patrijarh Irinej mi je rekao da ne odustaje od svojih stajališta. U jednoj sam ga stvari, međutim, morao ispraviti. Irinej je kazao kako je Stepinac puno više popularniji i omiljeniji kod hrvatskih biskupa nego u samome hrvatskom katoličkom puku.

Ja se s tim nisam složio. Rekao sam mu da je Stepinac itekako popularan i kod običnoga hrvatskoga čovjeka-vjernika. Kao argument u prilog tome, spomenuo sam mu i dnevničke zabilješke Dejana Medakovića koji, za jednoga svog posjeta Zagrebu 1976., nije mogao vjerovati koliko puno cvijeća i svijeća hrvatski vjernici donose na Stepinčev grob u zagrebačkoj katedrali.

Moram priznati da je patrijarh Irinej vrlo brzo uvažio moj argument, nije mi ničim protuslovio, a koliko sam razumio stvari – i mitropolit Porfirije se odmah svrstao na moju stranu.

Ali sada je Porfirije u svojevrsnoj „gabuli“, točnije rečeno – između čekića i nakovnja.

Evo sad su ga nedavno pitali – u njegovu ekskluzivnom intervjuu Hini, u povodu ustoličenja – što misli o mogućem kanoniziranju Alojzija Stepinca, a slutim da će ga tek daviti takvim i sličnim pitanjima. Izvukao se, koliko je mogao, ali ipak nije mogao a da ne kaže kako po tom pitanju pitanju „dijeli mišljenje patrijarha srpskog Irineja“.

Kada već govorim o tome – u ovome našem razgovoru, od ponedjeljka, mitropolit Porfirije mi je otkrio jedan vrlo zanimljiv detalj. Novinar Hine, koji ga je intervjuirao, to mu je pitanje, o Stepincu i njegovoj kanonizaciji, postavio naknadno. Dakle, najprije ga je propustio ili „zaboravio“, a onda je u redakciji Hine procijenjeno – s pravom, naravno – da je to ipak „pitanje svih pitanja“. I Porfirije se „morao“ o njemu izjasniti.

Moje je mišljenje da bi se vodeći ljudi u hrvatskoj Katoličkoj crkvi, na čelu s nabiskupom Bozanićem, trebali u ovoj situaciji ponašati – koliko god je to moguće – „fer“ prema svojim kolegama (ili suparnicima, kako se uzme) iz SPC-a, ako Stepinac doista bude proglašem svecem.

To znači da ne bi trebali nastupati trijumfalistički (posebice ne prema SPC-u), odnosno da možebitnu Stepinčevu kanonizaciju ne bi trebali (barem ne preeksplicitno) politizirati. Ali, naravno, to isto vrijedi i za SPC: i njihova bi politizacija tu itekako mogla raspiriti strasti. Bojim se da će tu još biti svakojakih komplikacija.

Učinilo mi se da bi se novoustoličeni zagrebačko-ljubljanski mitropolot Porfirije želio što češće sastajali s nadbiskupom Bozanićem i njegovim suradnicima. I s njima otvoreno razgovarati i o najbolnijim temama. Bila bi šteta ako ta njegova dobra volja ne bi bila prepoznata na Kaptolu.

Po svojoj nekoj generalnoj (političkoj i svakoj drugoj) profilaciji, Porfirije je demokrat. Kao predsjednik Vijeća Republičke radiodifuzne agencije (RRA) u Srbiji, borio se za slobodu medija i pritom doživio nekoliko neugodnih iskustava (zamolio me da ih u ovome tekstu ne spominjem). Osjetio sam iz njega, za našeg razgovora, neko pozitivno zračenje i volio bih da uspije – ali da zajedno s njim uspije i hrvatska Katolička crkva.

Makar znam da ovo zvuči kao nezamisliva utopija.

(Globus, 18. 7. 2014)

 

Advertisements


Категорије:Преносимо

5 replies

  1. Макар на једном месту можемо да видимо како екуменизам види наш црквени врх а како га доживљају римокатолици – наши као „братски дијалог“ а ови као „конструктивне чимбенике“. Није то тако баш у тексту дословце тако речено, али ја бих рекао да је, кад се све узме у обзир, то права порука која из ова два текста излази, као и одличан опис и шире слике.

    Свиђа ми се

  2. Pozdravljam mudre i odmerene reci g. Porfirija i g. Hudelista

    Dobri odnosi izmedju Srba i Hrvata su cement mira na zapadnom Balkanu, kljuc uspeha. Potrebno je graditi zajednicku buducnost, naci zajednicki interes, smisliti zajednicke projekte . . . prevazici razlike i ostaviti proslost istoriji.

    Imamo zajednicki jezik, veru i Knjigu od Negotina do Istre, od Podgorice do Subotice.

    Свиђа ми се

  3. Деда ђоле опет нешто поздравља. Као да је погрешно разумео Худелиста, који нигде не спомиње заједнички језик и заједничке пројекте. Као да је здрав и прав југоносталгичар? Чуј само ово: „Imamo zajednicki jezik, veru i Knjigu od Negotina do Istre, od Podgorice do Subotice.“. И где је ту Никола Варагић, „филозоф-аматер“, да разјасни Деда ђолету основне проблеме „филозофске природе“ између Хрвата и Срба и да Деда ђолета прогласи за некаквог БОТА? Деда ђоле га тапше по рамену и није БОТ, а Преврат и ја, који имамо другачије мишљење смо БОТОВИ? Можда би вредело и са Худелисом поделити идеје о родољубљу? Било би занимљиво, шта околни народи мисле о генијалним замислима „филозофа-аматера“. Нажалост, филозоф-аматер чита само своје текстове.

    Свиђа ми се

  4. Ante Gugo (Вијенац, гласило Матице Хрватске, бр. 537)

    Hrvatsko-srpsko pomirenje počinje na lokalnoj razini
    Porfirije je sve rekao šutnjom
    Što bi se dogodilo kad bi Pupovac i Porfirije jasno svojim sunarodnjacima rekli da je djeci srpske nacionalne manjine pametnije učiti hrvatski školski program za budućnost u Hrvatskoj nego da uče iz knjiga koje su pisane po srbijanskom školskom programu?
    http://www.matica.hr/vijenac/537/Porfirije%20je%20sve%20rekao%20%C5%A1utnjom

    Свиђа ми се

  5. @Александар Живковић
    Ето и Ви употребисте Србијанац! Пардон србијански. Шта ли ће на то да каже СРБИН, Шумадинац,…?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s