Свака одговорна српска политика мора рачунати са фактом да светом доминира западна цивилизација и да ће тако бити и у будућности
„Што се грбо роди, време не исправи“ – то је омиљена пословица академика Косте Чавошког, коју је понављао свакој генерацији студената Правног факултета у Београду.
Безброј илустрација ове пословице, која казује да се из неправа не може створити право, управо гледамо у тзв. октобарским свечаностима.
Гледамо како се војвода Мишић изједначава са Кочом Поповићем, како се понавља лаж о „отписанима“, а правно јасно дефинисан појам окупације претвара у ослобођење.
Деведесетједногодишњи „народни херој“ Стево Опачић, који је на војној паради 16. октобра седео у првом реду, даје ексклузивне интервјуе како је 1941. године отишао у партизане „јер су четници извршили покољ у Лици“!
Министар Александар Вулин изјавуљује како данас не бисмо говорили српски језик – да није било комуниста!
У ствари, ми због њих губимо битку за ћирилицу.
Комунисти, као и припадници других тоталитарних идеологија, имају свој паралелни поглед на свет, у коме очигледно уживају, али невоља је у томе што у њиховом свету нема места за већину грађана. Привилегије мањине почивају управо на тлачењу већине, тј. (нео)комунисти су толико богати зато што је већина сиромашна. По природи ствари, њима је главни циљ чување власти, а то и даље чине агресивном пропагандом о својој „борби за слободу“, којом једва прикривено саопштавају да и њихове нове генерације треба да уживају плодове те борбе, на рачун грађана.
Међутим, у стварном животу, Немци су се повукли из Југославије због пораза на великим фронтовима. Када је Црвена армија прешла Дунав, они су већ имали планове за напуштање Балкана. Да није дошла Црвена армија – отишли би раније него што су планирали, јер је Стаљин зауставио наступање ка Берлину док не окупира балканске земље, што је подразумевало и освајање Београда.
Без совјетске – а уједно и бугарске и албанске – инвазије, наша земља би остала демократска. Биле би задржане предратне стопе развоја и релативно лако се може израчунати колико би данас био већи бруто национални доходак. То је разлика слична оној између, на пример, Чехословачке и Белгије, које су уочи рата биле на приближно истом нивоу, да би од совјетске окупације 1945. године Чехословачка почела драстично да заостаје.
Ипак, ма колико била провидна, комунистичка пропаганда има велике негативне последице, због монопола над масовним медијима. Једна од тих последица је слављење БРИК-а – савеза између Бразила, Русије, Индије и Кине – уз подгревање нада о пропасти западне цивилизације, а нарочито Америке. БРИК ће у догледно време наводно постати водећа светска сила – економски, политички, војно и у сваком другом погледу, тако да ће створити нови светски поредак, бољи и праведнији, у коме ће и Србија имати место какво заслужује.
Тако пишу стотине, а вероватно и хиљаде грађана на Интернету, то тврде многи интелектуалци, а то је и политика неких политичких партија – у извесној мери и владајуће Српске напредне странке и њеног главног партнера Социјалистичке партије Србије. У којој мери, тешко је проценити, али зна се да им је то била главна политика док су владали 1990-тих година (СНС тада под другим именом).
Да ова политика има корен у комунистичкој пропаганди – нема никакве сумње. Почасно место код њих заузимала је управо парола о пропасти „трулог Запада“, насупрот просперитету црвене идеологије, која је долазила са Истока. Када је од 1989. године почео да пропада део по део комунистичког „царства“, а не Запад, парола је привремено стављена у други план, све до оснивања БРИК-а.
Тзв. салонска интелигенција је заверенички ширила изјаве гувернера бразилске Народне банке, Куеља, дате приликом посете Београду 2008. године. Он је тада рекао како Америка и ЕУ више нису способне да „успешно решавају“ проблеме у свету, затим да се Америка налази „у озбиљној кризи“ и да се „не види могућност да она ускоро из ње изађе“, као и да ће земље БРИК-а тражити од Уједињених нација да се њихови ставови прихватају „као основ за будући развој планете“. Све ово гувернер је зачинио проценом како ће „за шест до седам година“ земље БРИК-а имати већи бруто друштвени производ од САД-а и Европске уније, те да ће тако „постати водеће у свету а самим тим и сигуран ослонац за остале земље“.
Разуме се, гувернерова процена била је погрешна. Америка и ЕУ после шест година имају двоструко већи БНП од земаља БРИК-а у апсолутним бројкама и скоро десет пута већи мерено по глави становника.
Међутим, заиста је могуће проценити развој будућих светских односа, на основу дешавања из прошлости. Тако, могуће је да ће Русија постати јача од Америке, јер је то већ била, пре 100 година. Док је комунисти нису разорили, Русија је имала за 30 посто већи БНП од Америке и Немачке заједно, а приближно у том проценту и већи број становника. После црвене пошасти, у време пада Берлинског зида 1989, Русија је имала чак 80 пута мањи БНП од Америке и Немачке. Онда је почела да се опоравља и данас је БНП Америке и Немачке 11 пута већи од руског. Две земље сада имају и много више становника од Русије, скоро три пута. Најзад, амерички војни буџет већи је од руског скоро 13 пута (700 према 54 милијарде долара годишње).
Наравно, сада је руска стартна позиција много слабија него у 18. и 19. веку, али, теоретски, оно што се догодило у далекој прошлости, може се догодити и у далекој будућности.
Данас су актуелнији подаци о америчко-кинеском ривалству, јер је Кина управо претекла Америку у бруто друштвеном производу мереном по паритету куповне моћи: 17,6 према 17,4 билиона долара.
Али, ако се гледа тзв. номинални БДП, који је релевантнији, САД су и даље у великој предности: 16,8 према 9,25 билиона долара. Још већу предност Америка има у бруто друштвеном производу по глави становника: 53.143 према 6.807 долара. Ту је и огромна предност у војном буџету: 700 према 140 милијарди долара годишње.
Од како је у страху од „контрареволуције“, такође у доба пада Берлинског зида, али и масакра својих грађана на тргу Тјенанмен у Пекингу, Комунистичка партија Кине допустила известан степен грађанских слобода, економија Кине бележи велики раст. Високе стопе раста помножене са огромним бројем становника довеле су до високог бруто друштвеног производа, али, ова земља је и даље комунистичка, што значи да је у планирању било премало тржишта а превише партијских одлука. Грешке се још не виде јасно, као што се нису виделе у Совјетском Савезу 1930-тих или у Југославији 1950-тих година. Међутим, нема сумње да постоје и да ће Кина једног дана платити њихов цех.
Упркос томе, могуће је да ће Кина у будућности претећи Америку у већини економских параметара, јер је некада била јача, не од Америке, која тада није постојала, већ практично од целог света. Вековима пре других земаља Кинези су имали барут, па чак и неке врсте минобацача и ракета. Имали су и прекоокеанску флоту јачу од свих других флота заједно. Та њихова флота дошла је до Африке вековима пре Европљана. Кинези су видели неке црне људе и закључили да би пословање са њима представљало чист губитак, па су се једноставно вратили у своју земљу. Касније, када су Британци и други Европљани стигли до Африке, извели су супротан закључак: да су ти црни људи у ствари огроман добитак. Наиме, хватали су их, окивали и користили као робље.
Према томе, кад и ако Кинези економски претекну Америку и Европску унију, то неће пореметити однос снага у свету, због разлике у менталитетима. Тим поводом, амбасадор Кине у Београду је 19. октобра 2014. године изјавио за „Политику“:
„Не треба да их плаши (економски раст Кине – прим. аут) јер ми водимо мирољубиву политику. Никада у историји ни на једну земљу нисмо извршили агресију. Залажемо се за пет принципа мирољубиве коегзистенције, не мешамо се у туђе ствари и то је свима познато.“
Да ће Бразил и Индија једном владати светом, то је, уз све симпатије према егзотици ових земаља, такође искључено.
Дугорочно посматрано, важнија је анализа богатства Америке и ЕУ са једне и земаља БРИК-а са друге стране. Богатство потоњих долази пре свега од сировина, што њихови симпатизери посматрају као предност, а заправо то је мана: прво због тога што су залихе сировина ограничене, а друго јер финална производња доноси већи профит од тзв. примарних делатности. Лаички речено, брендови попут кока-коле – а на страну брендови типа форд, мерцедес, сименс, мајкрософт, итд. – вреде више и од најбогатијег извора нафте.
Сем тога, западна цивилизација је стабилнија због јачег правног система, који такође има немерљиво већи значај од поседовања ма које сировине. Земље БРИК-а чека решење низа питања која су на Западу углавном решена, попут сиромаштва масе грађана, тајкунизације и класног раслојавања, екологије, итд.
Дуга је прича, али нек буде поменута још само међузависност светских економија. На пример, ако би пропао долар, што прижељкују симпатизери БРИК-а, то би аутоматски довело до пропасти кинеске привреде, јер Кина има огроман суфицит у размени са Америком, од чак шест билиона долара.
Све у свему, политика заснована на идеји о пропасти „трулог Запада“ уз очекивање спаса са Истока, из Бразила и Индије, апсолутно је погрешна. Избори се одржавају на четири године, па би у том року победничке странке требало да планирају државну политику. За наредне четири године битних промена на светској геополитичкој сцени неће бити – исто као што на пример у том периоду Србија неће ући у ЕУ, али то је друга тема.
Било би добро да се мисли и на дугорочну стратегију, од рецимо 10 или 20 година. И у том периоду не могу се очекивати битне глобалне промене.
Уместо неутемељеног теоретисања о далекој будућности, мудрије је повести рачуна на факат да у овом тренутку у земље БРИК-а Србија извози свега пет посто, а из њих увози преко 20 посто робе. Нарочито се мора узети у обзир да део тог увоза уништава читаве привредне гране, попут текстилне, индустрије обуће и одеће, у којима је на десетине хиљада радника остало без посла, уз губитак милијарди евра. Реч је управо о увозу из Кине. Контејнери робе из Пекинга царине се по симболичним фиктивним ценама, од 20-30 долара. Ако цариници уопште покушају да наплате реалну вредност, увозници се обрате својој амбасади, која позове Владу Србије, која због „више политике“ наређује цариницима да пуштају хиљаде тона неоцарињене робе. И тако још од доба Мирјане Марковић Милошевић.
Према томе, свака одговорна српска политика мора рачунати са фактом да светом доминира западна цивилизација и да ће тако бити и у будућности. Србија у том свету мора да нађе своје место, као што су некада Немањићи умели да се носе са Латинима, кнез Милош са Турцима, а кнез Михаило са Аустријом и Угарском. Држава се не сме водити у нади да ће неко пропасти, већ позитивна политика мора потиснути негативну.
„Слобода“, Чикаго, 25. октобар 2014.
Опрема: Стање ствари
(Погледи)