Свака одговорна српска политика мора рачунати са фактом да светом доминира западна цивилизација и да ће тако бити и у будућности
„Што се грбо роди, време не исправи“ – то је омиљена пословица академика Косте Чавошког, коју је понављао свакој генерацији студената Правног факултета у Београду.
Безброј илустрација ове пословице, која казује да се из неправа не може створити право, управо гледамо у тзв. октобарским свечаностима.
Гледамо како се војвода Мишић изједначава са Кочом Поповићем, како се понавља лаж о „отписанима“, а правно јасно дефинисан појам окупације претвара у ослобођење.
Деведесетједногодишњи „народни херој“ Стево Опачић, који је на војној паради 16. октобра седео у првом реду, даје ексклузивне интервјуе како је 1941. године отишао у партизане „јер су четници извршили покољ у Лици“!
Министар Александар Вулин изјавуљује како данас не бисмо говорили српски језик – да није било комуниста!
У ствари, ми због њих губимо битку за ћирилицу.
Комунисти, као и припадници других тоталитарних идеологија, имају свој паралелни поглед на свет, у коме очигледно уживају, али невоља је у томе што у њиховом свету нема места за већину грађана. Привилегије мањине почивају управо на тлачењу већине, тј. (нео)комунисти су толико богати зато што је већина сиромашна. По природи ствари, њима је главни циљ чување власти, а то и даље чине агресивном пропагандом о својој „борби за слободу“, којом једва прикривено саопштавају да и њихове нове генерације треба да уживају плодове те борбе, на рачун грађана.
Међутим, у стварном животу, Немци су се повукли из Југославије због пораза на великим фронтовима. Када је Црвена армија прешла Дунав, они су већ имали планове за напуштање Балкана. Да није дошла Црвена армија – отишли би раније него што су планирали, јер је Стаљин зауставио наступање ка Берлину док не окупира балканске земље, што је подразумевало и освајање Београда.
Без совјетске – а уједно и бугарске и албанске – инвазије, наша земља би остала демократска. Биле би задржане предратне стопе развоја и релативно лако се може израчунати колико би данас био већи бруто национални доходак. То је разлика слична оној између, на пример, Чехословачке и Белгије, које су уочи рата биле на приближно истом нивоу, да би од совјетске окупације 1945. године Чехословачка почела драстично да заостаје.
Ипак, ма колико била провидна, комунистичка пропаганда има велике негативне последице, због монопола над масовним медијима. Једна од тих последица је слављење БРИК-а – савеза између Бразила, Русије, Индије и Кине – уз подгревање нада о пропасти западне цивилизације, а нарочито Америке. БРИК ће у догледно време наводно постати водећа светска сила – економски, политички, војно и у сваком другом погледу, тако да ће створити нови светски поредак, бољи и праведнији, у коме ће и Србија имати место какво заслужује.
Тако пишу стотине, а вероватно и хиљаде грађана на Интернету, то тврде многи интелектуалци, а то је и политика неких политичких партија – у извесној мери и владајуће Српске напредне странке и њеног главног партнера Социјалистичке партије Србије. У којој мери, тешко је проценити, али зна се да им је то била главна политика док су владали 1990-тих година (СНС тада под другим именом).
Да ова политика има корен у комунистичкој пропаганди – нема никакве сумње. Почасно место код њих заузимала је управо парола о пропасти „трулог Запада“, насупрот просперитету црвене идеологије, која је долазила са Истока. Када је од 1989. године почео да пропада део по део комунистичког „царства“, а не Запад, парола је привремено стављена у други план, све до оснивања БРИК-а.
Тзв. салонска интелигенција је заверенички ширила изјаве гувернера бразилске Народне банке, Куеља, дате приликом посете Београду 2008. године. Он је тада рекао како Америка и ЕУ више нису способне да „успешно решавају“ проблеме у свету, затим да се Америка налази „у озбиљној кризи“ и да се „не види могућност да она ускоро из ње изађе“, као и да ће земље БРИК-а тражити од Уједињених нација да се њихови ставови прихватају „као основ за будући развој планете“. Све ово гувернер је зачинио проценом како ће „за шест до седам година“ земље БРИК-а имати већи бруто друштвени производ од САД-а и Европске уније, те да ће тако „постати водеће у свету а самим тим и сигуран ослонац за остале земље“.
Разуме се, гувернерова процена била је погрешна. Америка и ЕУ после шест година имају двоструко већи БНП од земаља БРИК-а у апсолутним бројкама и скоро десет пута већи мерено по глави становника.
Међутим, заиста је могуће проценити развој будућих светских односа, на основу дешавања из прошлости. Тако, могуће је да ће Русија постати јача од Америке, јер је то већ била, пре 100 година. Док је комунисти нису разорили, Русија је имала за 30 посто већи БНП од Америке и Немачке заједно, а приближно у том проценту и већи број становника. После црвене пошасти, у време пада Берлинског зида 1989, Русија је имала чак 80 пута мањи БНП од Америке и Немачке. Онда је почела да се опоравља и данас је БНП Америке и Немачке 11 пута већи од руског. Две земље сада имају и много више становника од Русије, скоро три пута. Најзад, амерички војни буџет већи је од руског скоро 13 пута (700 према 54 милијарде долара годишње).
Наравно, сада је руска стартна позиција много слабија него у 18. и 19. веку, али, теоретски, оно што се догодило у далекој прошлости, може се догодити и у далекој будућности.
Данас су актуелнији подаци о америчко-кинеском ривалству, јер је Кина управо претекла Америку у бруто друштвеном производу мереном по паритету куповне моћи: 17,6 према 17,4 билиона долара.
Али, ако се гледа тзв. номинални БДП, који је релевантнији, САД су и даље у великој предности: 16,8 према 9,25 билиона долара. Још већу предност Америка има у бруто друштвеном производу по глави становника: 53.143 према 6.807 долара. Ту је и огромна предност у војном буџету: 700 према 140 милијарди долара годишње.
Од како је у страху од „контрареволуције“, такође у доба пада Берлинског зида, али и масакра својих грађана на тргу Тјенанмен у Пекингу, Комунистичка партија Кине допустила известан степен грађанских слобода, економија Кине бележи велики раст. Високе стопе раста помножене са огромним бројем становника довеле су до високог бруто друштвеног производа, али, ова земља је и даље комунистичка, што значи да је у планирању било премало тржишта а превише партијских одлука. Грешке се још не виде јасно, као што се нису виделе у Совјетском Савезу 1930-тих или у Југославији 1950-тих година. Међутим, нема сумње да постоје и да ће Кина једног дана платити њихов цех.
Упркос томе, могуће је да ће Кина у будућности претећи Америку у већини економских параметара, јер је некада била јача, не од Америке, која тада није постојала, већ практично од целог света. Вековима пре других земаља Кинези су имали барут, па чак и неке врсте минобацача и ракета. Имали су и прекоокеанску флоту јачу од свих других флота заједно. Та њихова флота дошла је до Африке вековима пре Европљана. Кинези су видели неке црне људе и закључили да би пословање са њима представљало чист губитак, па су се једноставно вратили у своју земљу. Касније, када су Британци и други Европљани стигли до Африке, извели су супротан закључак: да су ти црни људи у ствари огроман добитак. Наиме, хватали су их, окивали и користили као робље.
Према томе, кад и ако Кинези економски претекну Америку и Европску унију, то неће пореметити однос снага у свету, због разлике у менталитетима. Тим поводом, амбасадор Кине у Београду је 19. октобра 2014. године изјавио за „Политику“:
„Не треба да их плаши (економски раст Кине – прим. аут) јер ми водимо мирољубиву политику. Никада у историји ни на једну земљу нисмо извршили агресију. Залажемо се за пет принципа мирољубиве коегзистенције, не мешамо се у туђе ствари и то је свима познато.“
Да ће Бразил и Индија једном владати светом, то је, уз све симпатије према егзотици ових земаља, такође искључено.
Дугорочно посматрано, важнија је анализа богатства Америке и ЕУ са једне и земаља БРИК-а са друге стране. Богатство потоњих долази пре свега од сировина, што њихови симпатизери посматрају као предност, а заправо то је мана: прво због тога што су залихе сировина ограничене, а друго јер финална производња доноси већи профит од тзв. примарних делатности. Лаички речено, брендови попут кока-коле – а на страну брендови типа форд, мерцедес, сименс, мајкрософт, итд. – вреде више и од најбогатијег извора нафте.
Сем тога, западна цивилизација је стабилнија због јачег правног система, који такође има немерљиво већи значај од поседовања ма које сировине. Земље БРИК-а чека решење низа питања која су на Западу углавном решена, попут сиромаштва масе грађана, тајкунизације и класног раслојавања, екологије, итд.
Дуга је прича, али нек буде поменута још само међузависност светских економија. На пример, ако би пропао долар, што прижељкују симпатизери БРИК-а, то би аутоматски довело до пропасти кинеске привреде, јер Кина има огроман суфицит у размени са Америком, од чак шест билиона долара.
Све у свему, политика заснована на идеји о пропасти „трулог Запада“ уз очекивање спаса са Истока, из Бразила и Индије, апсолутно је погрешна. Избори се одржавају на четири године, па би у том року победничке странке требало да планирају државну политику. За наредне четири године битних промена на светској геополитичкој сцени неће бити – исто као што на пример у том периоду Србија неће ући у ЕУ, али то је друга тема.
Било би добро да се мисли и на дугорочну стратегију, од рецимо 10 или 20 година. И у том периоду не могу се очекивати битне глобалне промене.
Уместо неутемељеног теоретисања о далекој будућности, мудрије је повести рачуна на факат да у овом тренутку у земље БРИК-а Србија извози свега пет посто, а из њих увози преко 20 посто робе. Нарочито се мора узети у обзир да део тог увоза уништава читаве привредне гране, попут текстилне, индустрије обуће и одеће, у којима је на десетине хиљада радника остало без посла, уз губитак милијарди евра. Реч је управо о увозу из Кине. Контејнери робе из Пекинга царине се по симболичним фиктивним ценама, од 20-30 долара. Ако цариници уопште покушају да наплате реалну вредност, увозници се обрате својој амбасади, која позове Владу Србије, која због „више политике“ наређује цариницима да пуштају хиљаде тона неоцарињене робе. И тако још од доба Мирјане Марковић Милошевић.
Према томе, свака одговорна српска политика мора рачунати са фактом да светом доминира западна цивилизација и да ће тако бити и у будућности. Србија у том свету мора да нађе своје место, као што су некада Немањићи умели да се носе са Латинима, кнез Милош са Турцима, а кнез Михаило са Аустријом и Угарском. Држава се не сме водити у нади да ће неко пропасти, већ позитивна политика мора потиснути негативну.
„Слобода“, Чикаго, 25. октобар 2014.
Опрема: Стање ствари
(Погледи)
Categories: Преносимо
@AUTOR:
“…питања која су на Западу углавном решена, попут сиромаштва масе грађана, тајкунизације и класног раслојавања, екологије, итд.”
Autor se ocigledno nije obavestio o drasticnom socijalnom raslojavanju na Zapadu (prvenstveno u USA, manje u Z.Evr.) gde 2-3% populacije poseduju nekih 90% finansijske efektive. Dalje, samo US ima 40 miliona stanovnika bez osnovnog medicinskog osiguranja, a danas svaki sedmi amerikanac kupuje hranu koristeci “food stamps” jsavezne vlade, jer nema novca da se prehrane. A svaki sedmi amerikanac, to je nekih 45 miliona ljudi! Tu je jos 20 miliona imigranata sa juzne strane Rio Granda, vecinom ilegalnih.
Antikomunizam Srba koji su prebegli u USA posle drugog rata je bio opravdan zbog tragedije koju su preziveli. Na osnovu te ideoloske pozicije, neke od njih je iskoristila americka sluzba za svoje planove kad su pripremali i odradjivali rasturanje SFRJ a u kome je najveci gubitnik bio (opet) Srbski narod.
Gledanje ne buducnost sveta i mesto Srbije i Srba u njemu kroz prizmu antikomunizma je istorijski deplasirano do mere da deluje kao naruceno (u ovom tekstu, opet iz iste vasingtonske kuhinje).
Da li je moguce da je M.S., koji moze biti sve samo ne neznalica, progutao istu udicu kao oni koji nisu znali (ili nisu mogli znati) bolje?
Једно је противљење комунистичкој политици а сасвим друго је инсистирање да се однос снага у свету не мења и да промена није потенцијално добра за Србе. Кинеска политика није била експанзиона не због кинеског менталитета већ због односа снага, односно западне премоћи претходних неколико векова.
Било каква српска политика у будућности мора да рачуна на реалну промену расподеле снаге у свету која се дешава пред нашим очима. Ко то не види подједнако је удаљен од реалности као српски политичари (и југословенски) крајем осамдесетих година. За јачање српскох суверенитета није потребно да САД и западноевропске државе доживе тотални суноврат – тако нешто и није могуће у догледној могућности – већ је потребно да не буду способне да агресивно намећу своје интересе у региону попут нашег. А видимо да на неким кризним жариштима нису способни за тако нешто – у Сирији, Ирану и Украјини на пример. САД би могле (осим вероватно у случају Украјине) да овде директно интервенишу али по коју цену? Очито да им је та цена превелика и да су спремни да дејствују само по државама које нису способне за било какву знатнију одбрану (као што је била несрећна Либија 2011. године).
А инсистирање на повезивању са државама БРИКС-а и мањим државама које нису Запад (арапски и афрички свет, Латинска Америка) је нужно за сваку државу нашег нивоа развоја јер са овим државама можемо да остваримо узајамно корисну сарадњу у безброј сфера док је за западним државама економска сарадња готово по правилу на нашу штету.
Читам тачку по тачку овог текста и не могу да се начудим о чему аутор пише. На пример стоји да се у периоду од 10 или 20 година не може рачунати на знатнијим променама на геополитичкој арени. Замислимо само, примера ради, где је Кина била пре 20 година а где је сада или где су САД биле пре 20 година а где су сад! Шта се може десити за 20 година готово ни најобавештенији аналитичари не могу да предвиде.
Али без обзира на детаље морам да подвучем да је главни тон чланка дубоко погрешан – он полази од претпоставке да мора доћи до слома Запада да би се остварила корисна сарадња са Истоком (иако су оба појма врло неодређена) што је потпуно погрешно. А иначе Запад и Исток не само да сарађују него обим те сарадње износи стотине милијарди долара на годишњем нивоу!
Стоји једна фундаментална чињеница: мора да се истакне: српски национални интереси не могу бити остварени у условима амерички хегемоније, то смо видели пре двадесетак година наовамо; можда могу да буду остварени у мултиполарном свету где постоји блага америчка надмоћ; а врло је замисливо да ствари крену са мртве тачке када се западне силе буду још повукле у геополитичку дефанзиву.
Branko Dragaš je sistematski, tačku po tačku, argumentovano pobio svaku od nesuvislosti kojima je ovaj Samardžićev pamflet prepun:
http://www.dragas.biz/category/sadrzaj/rasprave
Reblogged this on P R E V R A T.
“3. Kina ima u parlamentu 86 milijardera, prosečna imovina 2% članova Narodne Skupštine Kine iznosi 1,44 milijarde dolara, dok prosečno bogatstvo 2% američkih kongresmena 323 miliona dolara. Ko je kapitalistička zemlja?”
Анализа заснована на методама Костадина од Ћустендила. Драгаша за Цара!
Аргументација господина Самарџића ме много подсјећа на писање бугарске “мејнстрим” штампе по којој су Американци ипак јачи од Руса, па им се треба приклонити. То је, наравно, легитимно мишљење. (Узгред Бугари, не знам да ли је то господину Самарџићу познато, доста пишу о томе како су пропусти што нијесу довољно искористили везу са Дражом Михајловићем и формирали прозападни фронт 1944.) Питање са нама јесте, како је лијепо написао још 2001. г. наш најцитиранији спољнополитички новинар, потомак славне шумадијске сенаторске куће, Драгослав Ранчић, “што није проблем да ми нећемо да будемо вазали, него што нико неће да нам буде сизерен”. То се нарочито мора видјети из равногоске перспективе и историје. Још је Веселин Ђуретић 1985.г.. у преломној књизи “Савезници и југословенска ратна драма” показао да ко има такве савезнике, непријатељи му нијесу потребни. Недавно је издавачка кућа “Дерета” објавила “Лондонски дневник” Милана Гавриловића у припреми његове ћерке Косаре (она која је била преводилац владици Артемију и тврдила да су вл. Амфилохије и Атанасије Јевтић уцијењени Хашким трибуналом). Из дневника овог министра југословенске владе јасно се види да су Британци још 1942. г. водили “прототитовску политику”, спречавали ширење истине о геноциду, за нас су неким чудом били задужени католици у британској спољнополитичкој служби, док касније не преузе комбинација “комуниста-хомосексуалаца” из S.O.E. За то вријеме Петар Други се бавио љубавним јадима. То су могли да поднесу једино нерви једног Слободана Јовановића.
.
Неопходно полазиште мени јесте моја држава, која са овом политиком данашњом коју воде “изабрани”није нигде. Помињање “две столице” је само обмана.Тачно је да се Црвена нит веома уочава. Итекако, црвенкаста деца и унуци сада на положајима, јер им је то дедовска и очева борба “дала” (мисле!) праве ред.. Црвену нит, са наднационалним у опредељењу, је запад добро и на време уочио на нашу несрећу, додао им мало и мало више изобиља, да се спремни на сарадњу, не пате, а од последица сада опипљивих, главобољу има народ; осиромашен,опљачкан, још по неки, у недоумици шта нас стрефи.
Странке и њихових четири или осам или…година владања да планирају државну политику?Или–било би добро…..стратегију 10-20 год? БИЛО БИ ДОБРО? Ови планирају дневно,и месечно.Побогу! Још “у том периоду не могу се очекивати глобалне промене”? Да у месец, можда годину, али 10-20 г. ?На страну што се овде помиње само економско-политички аспект, као да је то једино чему се Србин радује и постоји!
А тек што нам је увоз из Кине допринео урушавању текстилне,обућарске,конфекцијске и др. индустрије?!
Господа-другови са васпитањем еуро—безалтернативним скривеног НАТО опредељења, на подлози наднационалној, буду ли још мало шетали, сукреирали и дочекивали креаторе прљавих ципела и још прљавијих руку, ми нећемо имати о чему, или боље рећи, неће имати ко, у овој окупираној државици, да се огласи.Западни “пријатељи” тако уочљиво препоручени, са врлим овдашњим сарадницима завршиће посао.Гледање на Исток је у ДНК већини, али и то треба без самообмане ; Оно што је , за сада сигурно—они не струшише ни један мост, не завише ни једну мајку у црно, не бриде нам образи и не црвене, од њихових шамара.
Овој земљи треба државник, који свој живот везује за своју земљу и људи свесни проблема,стручни и одани, којима јесте опстанак земље циљ(прво не видим, али ови други могли би мало да пожуре,много су спори док нам гори под ногама).То ниједна странка није у стању да понуди јер, НЕМА. Сви они само гледају своје позиционирање и банковне рачуне.Терет су нам,плаћамо их, уживају неповерење многих, а најважније ; на постојећем систему граде, а то је утопија.На лош систем нико не може надоградити ни западно ни источно, јер климаво је оно испод, не држи.
Нема нам ни Истока ни Запада, овако унеређеним, а ни опстанка са овима, у врх распоређеним.
Материјална премоћ Запада је очигледна,али људи и државе се не опредељују за свој однос према некоме само на основу такве оцене.Говорити о Западу само кроз ту призму,а заборављати на вишевековну традицију тог Запада да поробљава,пљачка и убија широм света је тенденциозно величање истог.Бар Срби добро знају и на својој кожи шта су претрпили од тог назови културног Запада за последњих сто година.Узимајући у обзир основне карактеристике Срба које се битно разликују од околних народа,место Србије није на Западу.
Г. Самарџић се замрзао у шесдесетим и сада се пробудио…ваљда му је испран мозак као и већини Американаца и Европљана, а богами и Срба како овде у бившој држави тако и у дијаспори…
@Penzioner
Није се он “замрзао”, прилично је живахан. Има још великих потенцијала, који су се ухватили за сопствену фикс идеју и ништа около не виде, нити чују. Ко може знати, какве је трауме Самарџић покупио у младости, па сад ми “проучавамо” његова писнија.
” Ко може знати, какве је трауме Самарџић покупио у младости…”
Колико је мени познато, није покупио баш никакве трауме већ је открио златну коку која живи у САД и којој је смисао постојања “исправљање историјске неправде” и победа на интернету након пораза у реалном братоубилачком рату. Данас се може и треба расправљати о улози Драже и Тита у југословенској ратној драми, али ово што ради Самарџић је чист памфлетизам. А памфлети се по правилу пишу за новац.
Што се тиче Србије и њене будућности, слажем се са онима који тврде да треба сарађивати са онима који највише уважавају наше интересе. Што ће рећи, не да нам неко поклања нешто из љубави, већ да нашу робу купује јер је боља и јефтинија од конкурентске, да нас кредитира на бази заједничког (а не само сопственог) интереса, да нам на светској политичкој сцени нуди не безусловну подршку (јер то не постоји, увек су у позадини скривени интереси) – већ стратешко савезништво… У овом тренутку по тим питањима нам је ближи БРИКС, једино што још нико не говори о моделу на који би сарадња била успостаВљена. А и што би кад смо се (преко својих “изабраних” представника) одлучили за ЕУ (и НАТО, само још не смеју да нам саопште)?!
Хвала господину Анђелковићу, што нас упути на одговарајућо сајт и текст у коме је све речено, па и о лику и делу Самарџића. Откриће златне коке је само помогло, да истреса своје трауме. Слажем се у потпуности са другим пасусом Превратовог коментара.