Шта данас имају заједничко Барак Обама, папа Франческо, Марин ле Пен и Кристин Лагард? Прочитали су „Капитал XXI века“ Томаса Пикетија (Thomas Piketty) и као и ја, остали су затечени, изјавио је лидер европских „зелених“ Даниjел Кон-Бендит.

Књига деценије „Капитал XXI века“ заиста може да промени свет, тврди нобеловац Пол Кругман, а његов колега Џозеф Стиглиц сматра да се ради о капиталном делу које с правом заслужује све похвале.

А да се не ради о некој строго стручној и сувопарној студији из економије намењеној само уском кругу експерата, довољно говори податак да је „Капитал XXI века“ већ месецима најпродаванија књига на „Амазону“ са рекордних 600.000 примерака.

ПИКЕТОМАНИЈА

Када једна врло озбиљна социолошко-економско-историјска студија од 930 страна постане светски бестселер, то свакако представља својеврсни куриозитет. Али, још већи куриозитет јесте чињеница да је аутор, 43-годишњи Томас Пикети, од непознатог француског професора економије преко ноћи постао „планетарни феномен“. „Економист“ га је прогласио за „новог Карла Маркса“, „Њујорк магазин“ прозвао га је „рок старом економије“, а „Фајненшел тајмс“ и „Вол Стрит џорнал“ већ месецима детаљно анализирају његове тезе. Ни Барак Обама није одолео „пикетоманији“ па га је позвао у Белу кућу да његовим економским саветницима објасни шта он то, у ствари, хоће. А Пикети хоће да упозори да под хитно морамо да реагујемо јер се, по критеријумима расподеле богатства и галопирајућим социјалним разликама, на жалост, враћамо на почетак XIX века.

Кроз конкретне примере из историје, економије, социологије и књижевности, уз помоћ прецизних табела, графикона и математичких анализа, он успева да верно реконструише еволуцију и динамику капитализма у протеклих 250 година и да докаже да се од времена Балзака и Џејн Остин ништа није променило. Односно, да смо се после Француске револуције, два светска рата, силних борби за радничка права и свих могућих тешком муком стечених демократских тековина вратили 200 година уназад и да смо данас опет на истом: поново имамо привилеговану и недодирљиву мањину − високу класу (коју Пикети назива А класом) средњу класу, која већ лагано посрће (Б класу) и нижу класу (Ц класу). А шансе за прелазак у „бољу“ класу су практично никакве.

Судећи по статистикама, данас на „богатом Западу“ скоро половина становништва спада у Ц класу, а то значи у тешку сиротињу која више нема новца ни за стан и храну, а камоли за неко школовање и лечење. Средњу или Б класу чини 40 одсто оних који још увек могу пристојно да живе, али врло опрезно и без неких великих прохтева. Уштеђеног новца још има, али се чува за црне дане јер су времена несигурна, живот скуп, плате и пензије мале и нередовне и човек за тили час може да остане без посла или да се разболи. И да се тако експресно стрмоглави међу очајнике из Ц класе. Само 10 одсто становништва припада привилегованој А класи, срећној мањини која не мора много да брине за своју будућност јер поседује онај минимум капитала (2.000.000 евра) који данас може да гарантује безбрижне дане. У оквиру А класе постоји и поткласа од један одсто оних недодирљивих и супербогатих, чије се богатство мери стотинама милиона, па и милијардама евра.

Ситуација је већ постала драматична с обзиром да А класа у Европи већ поседује 60 одсто, а у Америци чак 75 одсто укупног богатства. Европској Б класи припада 35 одсто, а америчкој 23 одсто, док европска сиротиња из Ц класе располаже са пет одсто, а америчка са свега два одсто укупног националног богатства. Да бисмо још боље разумели у ком правцу се крећу западна друштва навешћемо податак да је 1970. године један одсто супербогаташа поседовало 10 одсто БДП, док данас, у време свеопште штедње и наводне беспарице, 33 одсто БДП директно завршава на њиховим рачунима. Професор Пикети упозорава да ако се и даље настави овим темпом, до 2030. можемо очекивати да се у рукама богате елите нађе 90 одсто укупног националног богатства и да ситуација тако постане идентична оној са почетка XIX века.

ДИНАМИКА НЕЈЕДНАКОСТИ

Пикети врло убедљиво илуструје динамику настанка нових неједнакости; по њему, од 1945. до 1983, у тзв. златном добу (Golden Age) дошло је до свеопште обнове и изградње и до незапамћеног привредног бума. Самим тим и до наглог економског раста, тако да су и примања Б и Ц класе прогресивно расла. Затим долази до стагнације, а убрзо и до постепеног опадања производње. Видимо да линије економског раста и раста плата почињу вртоглаво да се спуштају, али истовремено се јавља и својеврсни парадокс: док се плате Б и Ц класе срозавају, линија која прати зараде А класе незадрживо расте. Преведено на језик бројки, то значи да су плате у протеклих двадесетак година углавном расле за само неколико процената, док су оне највише, које су раније износиле око 500.000 евра, данас достигле милионске износе. Наиме, јаз између богатих и сиромашних већ је постао толики да онај ко је рођен богат или је пак то постао захваљујући неком великом наследству или богатој удаји/женидби тешко може да доживи да се његов капитал данас смањи. Штавише, по Пикетију, тај ће се капитал сам од себе све више увећавати, а власник ће, да малим прстом не мрдне, из дана у дан постајати све богатији. Јер, када настане клима која омогућава да капитал расте брже од саме производње, долази до парадокса да профит од новца који сте уложили много премашује приходе свих оних који живе искључиво од свога рада. Тада социјалне разлике постају све веће, зауставља се и социјална покретљивост, а темељи на којима почивају модерне западне демократије, попут социјалне правде и меритократије, полако одлазе у ропотарницу историје.

однос 1:300 Недавно је у земљама ЕУ спроведено истраживање на тему социјалних разлика, а једно од питања било је и колико више зарађују суперменаџери од осталих запослених. Већина анкетираних одговорила је да је однос 1:30 и то, наравно, у корист свемоћне менаџерске касте. Одговор би био тачан да се још увек налазимо у 1960. с обзиром да је овај однос сада 1:300. Западни топ-менаџери данас зарађују најмање два милиона евра годишње: дакле 5.500 евра дневно, док су они из финансијског сектора још богатије награђени. Тако је 25 менаџера једне инвестиционе банке са Вол Стрита у 2013. зарадило по милијарду долара, 82 менаџера италијанске банке „Интеса Санпаоло“ те исте године поделило је торту од 41 милион евра, и то само на име божићног бонуса. Лука Кордеро ди Монтецемоло, бивши менаџер „Ферарија“, недавно је добио чек на 27 милиона евра, уз доживотно месечно издржавање од 58.000 евра. Ситуација у „глобалистичком кинеском рају“ је још драстичнија: годишња плата Тима Кука, генералног менаџера „Епла“, у 2011. износила је 378 милиона долара. Добро, ништа чудно за менаџера његовог ранга да не следи шокантан податак да је раднику „Фокскома“ (кинеска фабрика и партнер „Епла“ где се склапају ајфон и ајпод) потребно 60.000 година рада да би зарадио тај новац.

Међутим, и ако нисте неки „вук са Вол Стрита“ и моћни суперменаџер, и за вас има наде да крочите у ексклузивну А класу а да, притом, чак ништа не радите. Довољно је да добијете неко велико наследство, огромну премију на лотоу или да се богато удате/ожените. Пикети наводи један конкретан пример: 1909. Ежен Шилер измислио је боју за косу и то је био почетак козметичке империје „Лореал“. Богатство његове кћерке и једине наследнице, Лилијан Бетанкур, у периоду од 1990. до 2010, са две, нарасло је на 25 милијарди евра. Госпођа Бетанкур у свом дугом животу никада ништа није радила, али се њен капитал сам од себе увећавао, и то у просеку за 13 одсто годишње. Али, наследница „Лореала“ није усамљен пример за богаћење без рада и труда. Прошле године наследници „Фијата“, породица Ањели, поделили су између себе 150 милиона евра само на име дивиденди, Силвио Берлускони је добио милијарду евра исто на име дивиденди свог „Фининвеста“. Неколико наследника италијанске поп звезде Луча Дале годишње деле 500.000 евра само oд ауторских права.

Обичан свет, онај који је приморан да ради све више, и то за све мање новца, а са врха му се већ годинама строго поручује да и даље мора да „стеже каиш“, наивно мисли да се на врху финансијске пирамиде налазе филмске звезде, фудбалери, певачи и остали селебритији који живе пред публиком и бахато се размећу својим луксузним животом. Међутим, ако погледамо зараде анонимне господе са врха финансијске пирамиде, испада да је Леонардо ди Каприо, једна од најбоље плаћених холивудских звезда, са својих 30 милиона долара годишње − права сиротиња.

Цео текст је доступан регистрованим корисницима на сајту Печата или у штампаном издању

(Печат, 23. 10. 2014)

Categories: Преносимо