Рекоше ми неки да се саблажњавају јер у Цркви виде много наопаких ствари, а ја сам им рекао: „Ако упиташ муву; „Има ли овде у околини цвећа?“, она ће рећи: „Не знам: али тамо доле има много конзерви, ђубрета, прљавштине“ па ће ти набројати сва ђубришта које је обишла. А ако упиташ пчелу: „Јеси ли видела неку прљавштину у околини?“, рећи ће ти: „Прљавштину? Не, нисам је видела нигде; овде је све пуно мирисног цвећа“ и испричаће ти ког све цвећа има по баштама и пољима и тако даље. Видиш, мува зна само где постоји ђубре, док пчела зна да тамо цвета љиљан, а мало даље зумбул…

Колико сам схватио, једни људи личе на пчелу, а други на муву. Они који личе на муву у свакој ситуацији траже само да виде чега има рђавог и заокупљени су тиме. Нигде не виде ништа добро. Они који личе на пчелу свугде, налазе само оно што је добро. Покварени човек покварено мисли, све прима слева, све види наопако. Са друге стране, онај ко има добре помисли, што год да види, што год да му кажеш, имаће добру помисао.

Једном је један дечак из другог разреда гимназије дошао у колибу и ударио звекиром по вратима. Имао сам читав џак писама да прочитам, али сам рекао, хајде да изађем да видим шта дете хоће. „Шта је било, дечко?“ Кажем. „Да ли је ово колиба старца Пајсија?“ – упита ме. „Желео бих да разговарам са оцем Пајсијем.“ „Ово јесте његова колиба, али он није овде. Отишао је да купи цигарете.“ Кажем му. „Вероватно да је пошао да послуша некога, да му купи цигарете“ – рече он са добром помишљу. „Ма не, пошао је да купи цигарете за себе“, кажем ја. „Остао је без цигарета, па је полудео. Мене је овде оставио самог, и уопште не знам када ће да се врати. Ако видим да га дуго нема, отићи ћу.“ Очи му засузише, али он, опет са добром помишљу, рече: „Замарамо старца.“ „А шта ће ти он?“ упитам поново. „Хоћу да тражим благослов од њега“, рече. „Какав благослов, море, да узмеш! Он је варалица. Нема од њега никакве вајде. Ја га добро познајем. Немој без потребе да чекаш; јер, и када се врати, биће нервозан, можда чак и пијан, јер и пије, поред свега.“ Али дечак је непрестано имао добру помисао… „Добро“, кажем, „ја ћу га ипак причекати још мало. Шта да му кажем?“ „Имам једно писмо да му предам“, каже он, „али причекаћу да узмем и благослов“. Јесте ли видели? Што год сам му говорио, прихватао је са добром помишљу. Рекао сам му: „Полудео је за цигаретама“, а он, јадничак, уздахну, очи му се напунише сузама. „Ко зна“, рече, „сигурно је пошао некога да послуша, да му купи цигарете“.

Други толико читају, а он, дечак од дванаестак година, па поседује тако добре помисли! Поквариш му помисао, а он проналази бољу и извлачи још бољи закључак. Задивио ме! Први пут сам видео нешто такво!

Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету

(Светосавље.орг)

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: преподобни старац Пајсије Светогорац