Предраг Поповић

Претпостављам да се јуче на друштвеним мрежама имали прилику да погледате насловницу јучерашњег издања Блица на којој је глумац Горан Јевтић оптужен да је силовао малолетника. У пратећем тексту, једно лице (отац малолетника) подигао је приватну кривичну пријаву против глумца оптужујући га да је силовао његовог малолетног сина.

Међутим, ово није текст о Горану Јевтићу као глумцу или човеку. Мој став је врло јасан – ако суд, након спроведеног поступка, без икакве сумње утврди да је он починио кривично дело које му се ставља на терет – треба да буде кажњен у складу са важећим законодавством Републике Србије. Ово је текст о бруталном, сензационалистичком и неетичком понашању медију. У наставку ћу објаснити на шта тачно мислим.

„Па добро, ако текст није о њему и ако га не браниш – о чему онда пишеш?“

Пишем о томе како је један утицајни дневни лист, као и много пута раније, брутално прекршио основне принципе новинске етике. Последње кршење етике је само повод за овај текст.

„Добро, шта је проблем у начину на који је Блиц известио јавност?“

Да  бих описао све оно што је проблем са начином на који је Блиц пренео ову вест као и да бих на најбољи могући начин описао понашање медија у Србији у протеклих неколико година, погледајте насловну страницу.

Извор: Званични сајт

Шта примећујете?

Не знам за вас, али ја видим да је пола насловнице посвећено сензационалистичком наслову са све сликом и огромним насловом који не може да остане непримећен. Дакле, намера издавача је да одмах привуче пажњу људи. Стилизација наслова је сензационалистичка јер у себи носи осуду. Из овакве стилизације наслова једино се може закључити да је обљуба која му се ставља на терет чињеница о којој се не може расправљати одн. да је већ утврђена, што није случај. Наслов не оставља ни зрцне сумње да ли је он заиста то урадио или није већ се одмах доноси закључак, одлука, пресуда да он то јесте урадио без улажења у суштину одн. без испитивања и утврђивања доказа.

Зашто је ово лоше?

Зато што се ради о тешком кршењу тзв. претпоставке невиности. Суштина овог концепта је да је свако невин док се не докаже супротно (ово је иначе једно од темељних начела кривично-процесног права). Зашто је презумпција невиности важна? Зато што је врло лако осудити и отписати неког на основу рекла-казала (користим овај термин управо зато што нечија кривица није заснована на доказима).

Поента је да одмах доносимо одлуке без икаквог улажења у суштину. Ово је лоше зато што се врло лако може десити да наша одлука/пресуда/осуда буде заснована на погрешним чињеницама (људи могу лагати и намерно манипулисати како би добили неку корист – не кажем да је овде то случај). Тек када уђемо у суштину и ствари сагледамо мнооого детаљније, можемо рећи са великом дозом сигурности да је наша одлука исправна. Тако је и са радом правосудних органа – тек када суд, након спроведеног поступка а на основу доказа који су прикупљени на законом прописани начин (који је предвиђен управо да би се што боље ушло у суштину), на несумњив начин утврди да је неко починио неко кривично дело, можемо рећи да је неко крив. Никако пре тога!

„Па добро, зар нисмо сви ми то барем једном урадили – осудили и пресудили на пречац и без улажења у суштину? Сигуран сам да нам се свима то десило у току свађе, расправе, дискусије…“

Јесмо, није да нисмо. Али не ради се о томе. Ради се о томе да то обично чинимо у жару дискусије, тренутку узаврелих емоција – без икакве намере да на туђој патњи и проблему зарадимо. Проблем је у томе што Блиц жели на његовом имену да профитира на лош и неукусан начин. Овде се не ради о намери медија да пренесе одређену информацију тј. да на објективан и непристрасан начин упозна јавност са неким дешавањем већ се ради о медијском лешинарењу.

Проблем је у томе што је Блиц то урадио како би подигао свој тираж и посету сајту па самим тим и зараду. И све то играјући се нечијим животом и каријером. На интернету се појавио текст „Криминално новинарство„ који на невероватно добар и једноставан начин објашњава ово.

Проблем је што су осуду ставили на насловну страну а евентуалну исправку или деманти или ослобађајућу пресуду ће ставити негде скрајнуто тако да се нигде не види њихова грешка. А на крају крајева, да ли ће та исправка, демантиј или ослобађајућа пресуда више бити битни када га је народ „отписао“?

Проблем је у томе што ће једном изречена реч заувек остати у ваздуху када се помене његово име.

О лешинарењу данашњих медија можете прочитати овај одличан чланак.

Зашто је презумпција невиности битна у време масовних медија?

У време интернета и масовних медија, врло је лако манипулисати јавношћу.

Довољно је да поменете дете које је доживело тешку судбину па да одмах покренете људе против неког или нечега. Сетићемо се случаја када је једна манекенка оптужила једног момка да ју је силовао. Верујем да се сећамо да је јавност бурно реаговала на ту вест подржавајући младу девојку а брутално осуђујући тог момка. Након неког времена (чини ми се месец дана), полиција је утврдила да она није била силована и да је девојка све то измислила. Али његова судбина је већ била запечаћена – на његово име је већ бачена љага која се тешко може спрати.

То колико је једноставно народом манипулисати се може видети и кроз коментаре грађана на интернету – од обљубе убрзо се почело писати о њему као силоватељу, „педеру“ и сл. а све са намером да се он вређањем дискредитује као човек (напад на човека, а не на проблем – ad hominaem). Читава ситуација подсећа на линч јер бројни грађани управо говоре како би га тукли све док не умре и томе слично.

Да ли је проблем само презумпција невиности?

Не, није. У вези са овом претпоставком је и кршење права на фер суђење. Јер, како евентуално суђење може да буде фер ако га је нека новина или медиј (а обично их буде више) већ осудила? Како може судија непристрасно да донесе пресуду када је јавност чији је он део већ пресудила и осудила неког (просто речено, напујдана, острашћена)?

Такође, према наводима Блица, против Горана Јевтића покренута је приватна кривична пријава за кривично дело обљубе над дететом (чл. 180 Кривично законика РС). Према овом члану, свако ко обљуби дете или изврши какав са обљубом изједначени чин, казниће се затвором од 3 до 12 година.

Обљуба подразумева природни полни однос између две особе а са њом изједначени чин представља сваки други вид задовољења полног нагона предузет према телу другог лица. За постојање ово кривичног дела, битно је да је радња предузета према детету одн. према лицу које је у време извршења кривичног дела било млађе од 14 година. Даље, ово кривично дело не подразумева употребу силе или претњу употребе силе као код кривичног дела силовања (чл 178. КЗ РС).

За ово кривично дело предвиђено је да се кривично гоњење предузима по службеној дужности. Дакле, у овом тренутку још увек није ни покренут кривични поступак јер је подигнута приватна кривична пријава. Тек када надлежни орган процени да, након разматрања приватне кривичне пријаве, постоје елементи за покретање кривичног поступка, биће подигнут оптужни акт и тек тада би се могло рећи да је глумац осумњичен да је учинио ово кривично дело.

Огроман терет

Имајући управо ово у виду, наслов ставља глумцу на плећа огроман терет. Само, то није терет попут онога који се ставља особи која је наводно украла новац разним махинацијама или недозвољеним радњама. То није терет који се ставља човеку да је пребио, опљачкао или преварио неког.

Не! То је сасвим другачија врста терета која је по својој тежини већа од мало пре поменутих терета а то је наводна педофилија (кажем наводне јер у тренутку писања овог текста, његова кривица није утврђена правноснажном судском пресудом).

Зашто ово кажем?

Мислим да није потребно да говорим колико је читаво друштво у последњих годину-две а нарочито у последњих неколико месеци било дирнуто трагичним судбинама мале Тијане Огњановић и Тијане Јурић. Такође, није ни потребно да говорим колико је најлакше манипулисати осећањима људи када су у питању трагедије деце. Управо зато су ове дневне новине одлучиле да им насловна страница изгледа управо овако.

Штавише, управо имајући на уму шта се све десило, Блиц је морао да буде посебно осетљив према овој теми. Не зато што се ради о познатом глумцу већ зато што се ради о осетљивој теми која се тиче малолетника. Управо због тога су и медијска удружења оштро осудила писање Блица.

Такође, проблем је и то што ће Горан Јевтић сада бити стављен на стуб срама. Проблем је што ће он, иако његова кривица није утврђена на истинит и несумњив начин од стране суда, бити мета напада свих људи који су револтирани не само свим оним стварима које су се десиле у протеклих пар месеци већ и мета напада због свих злодела која су њима учињена (притом мислим на нпр. отпуштања, смањење плата и пензија, професионални и лични неуспеси итд.). Он ће бити нова врећа за ударање у наредних неколико дана како би народ из себе избацио све оне фрустрације које су се временом из бројних разлога у њима накупиле. О томе сам већ писао у овом тексту па не бих да се понављам.

Зашто је новинарска етика важна?

Хајде овако – замислите адвоката и судију који прекрше правила професионалне етике и то тако што адвокат подмити судију да донесе одлуку у корист његовог клијента иако сви докази упућују да је његов клијент крив. Да ли бисте ово подржали? Да ли бисте рекли „Па добро, шта сад?“ ако би се то догодило вама? Не, неправда би вас заболела. На сличан начин је важна и етика јер етика представља скуп правила по којима нека професија обавља своју делатност. Иако етички кодекси немају снагу закона и последице за њихово кршење су доста блаже, то не значи да треба да пренебрегавамо правила по којима једна професија пружа своје услуге.

И још два проблема који су ми упали у очи

Погледајте још једном насловницу (не морате да скролујете горе, слика понављам одмах испод):

Погледајте која је друга вест на насловници: „Србија неће бити држава док они не плате порез“ заједно са фотографијама људи који су од стране Пореске управе Републике Србије означени као највећи порески дужници.

У држави са слабом економијом (која је на путу да се према економским параметрима окарактерише као рецесија), човек би рекао да би вест о томе колико неко дугује држави на име пореза бити главна вест. Тим пре ако у обзир узмемо чињеницу да друштво у тренутку кризе није наклоњено тајкунима (а када је била?). Зар вам се не чини логичиније да ће се о томе више причати? И зар није логичније да је то информација која се заправо највише тиче јавности (у контексту смањења плата и пензија)?

Такође, погледајте однос између ове две вести: фотографија самог глумца је велика колико цела вест о највећим пореским неплатишама.

Да ствари буду занимљивије, када сам писао овај текст, отишао сам до сајта Блица како бих преузео насловницу. Уместо оне које сам видео јутрос, наишао сам на једну мало другачији:

Извор: Страница на званичном сајту Блица која садржи насловницу поменутог издања.

Да ли сте нешто приметили?

Хајде, три пута погађајте.

Тајкуни су одједном нестали са насловнице! Опет нелогично обзиром на оно што сам мало пре поменуо – да народ не воли тајкуне и увек их помиње када су смањења плата и пензија у питању (типа: наплатите тајкунима порез који дугују и неће бити потребна фискална консолидација). Са овим у вези, постављају се неколико питања:

Како и зашто је дошло до промене насловне странице?

Да ли лепа и позитивна вест заиста заузима толико пажње као једна негативна? Јер моје искуство на друштвеним мрежама је потпуно другачије – о лошим стварима се више прича него о позитивним.

И да ли ће народ заиста пре купити новину због лепе вести пре него због лоше и сензационално представљене вести?

Порука за крај

За крај, волео бих још једном да нагласим да овим текстом немам намеру да кажем да је Горан Јевтић учинио или није учинио оно што му се ставља на терет у приватној кривичној пријави нити да на било који начин утичем на органе Републике Србије. Другим речима, не желим да умањим, релативизујем или негирам да је он то учинио или није учинио нити да судим о његовој потенцијалној кривици јер сматрам да је то посао суда. Сматрам да ако суд на несумњив начин утврди да је Горан Јевтић (или било ко други) учинио оно што му се ставља на терет (са степеном истине), треба да буде осуђен на адекватну казну. То не спорим нити доводим у питање.

Овим текстом желим да преиспитам понашање медија у данашњем времену. Овај текст тиче се начина на који се медији понашају према људима које је задесила одређена несрећа. Желим да скренем пажњу на то како неодговорно понашање медија које слепо јури за профитом, често прелази границе не само укуса већ и брутално крши правила професионалне медијске и новинарске етике па чак и законе.

И на крају, ако вам се понашање медија не допада, ако га осуђујете и желите да се борите за боље новинарство – дигните свој глас! Поделите текст са својим пријатељима. Јер, „све што је потребно да би зло (под тим мислим на неодговорно, сензационалистичко и спиновано новинарство) победило је да добри људи не учине ништа“.

Опрема: Стање ствари

Аутор је апсолвент Правног факултета у Нишу

(Блог Предрага Поповића, 23. 10. 2014)

Categories: Преносимо