Критичари су, као што видимо, детаљно анализирали функције суда које стоје у вези са другачијим тумачењем прошлости. Међутим, остала је готово нетакнута и нерасветљена једна изузетно важна димензија рада и употребе овог суда на коју бих овде волео да укажем.
У чувеној и за нас веома значајној књизи „Игра сенки” британски новинар Тим Маршал указује на коришћење институције Хашког трибунала у време припреме оружане агресије на СР Југославију. Наиме, британски високи официри су телефоном директно звали своје југословенске колеге и ускоро противнике, да их упозоре да гледају шта раде и како се понашају јер би могли да заврше на Хашком суду. Не ради се о упозорењу да се током рата не чине злочини, већ о претњи да ако поштено бране своју земљу и током рата обављају своју дужност, ризикују да заврше на суду. Тиме је институција трибунала директно коришћена за подривање одбрамбене моћи земље коју је НАТО ускоро напао.
У складу са тиме треба се подсети да су оптужнице за Слободана Милошевића и Аркана објављене управо након почетка агресије 1999. Дакле, у време кад је Арканова јединица помагала НАТО снагама да се распореде по Босни, оптужница за његово учешће у претходним ратовима или није постојала или је била неважна, да би с почетком новог рата аутоматски била објављена као нека врста уцене и упозорења. Исту функцију Хашки трибунал је одиграо у време обавештајне припреме 5. октобра када су многи високи полицијски и војни официри прешли на другу страну захваљујући обећању да ће тиме избећи изручење и процес у Хагу. Ова улога наставила се и у деценији после Милошевићевог пада. Хаг је десет година коришћен против Србије као омча којом се условљавају читава њена политика и европске интеграције. Неки генерали су помагали да се други изруче, а на крају би и сами тамо завршили. Или, треба се сетити случаја Биљане Плавшић која је одрадила читав процес „смене националиста” у Српској како би избегла Хаг, а на крају је ипак тамо завршила и одлежала вишегодишњу казну.
У питању је дакле дневно-политичка употребаХашког трибунала као инструмента за арбитрирање и усмеравање актуелне, а не само прошле политике. Врхунски пример је срамни случај Војислава Шешеља. Овај човек, формално гледано, због оптужнице за вербални деликт лежи у хашком затвору скоро дванаест година! Присетимо се: човек који је сам сведочио како је својим рукама клао људе Насер Орић, осуђен је на две године затвора и затим пуштен. Шешељ је у Хаг отишао након што је тадашње руководство Србије тражило да се он одведе и да га више у Србију не враћају. Свима је јасно да је он заиста одведен у Хаг без икаквог озбиљног доказа и да је тамо све време само да не би „сметао” реализацији онакве политике какву је запад овде креирао. Он дакле дванаест година лежи тамо, држе га без пресуде са све горим здрављем, а овде ће га вратити искључиво ако процене да би могао да политички угрози власт која им није по вољи.
Хаг се на овај начин користи не само према Србији и Србима, него све више и према другима. Првостепена пресуда Готовини и Маркачу искоришћена је као уцена над Хрватском да промени и похапси неподобно руководство. Кад се Хрватска вратила на жељени колосек, пресуда је оборена на апелационом већу. Тренутно се на исти начин користи случај првостепене пресуде војним лидерима Херцег-Босне (Прлић, Праљак и остали) као вид притиска на Хрватску и Хрвате из БиХ да подрже процес препакивања Дејтона, што они и даље одбијају. Хашки трибунал је дакле и врло снажно геополитичко оружје којим велике силе контролишу и усмеравају политике земаља на простору бивше Југославије.
Виши научни сарадник, Институт за европске студије