Полемика Зорана Ђуровића и Радоша Стевлића о књизи „Одбрана од кривоверја проф. др Игњатија Мидића“

Зоран Ђуровић: Артемије vs Игњатије

z-djurovic-240-l

Зоран Ђуровић

Почетком марта 2014 године изашла је нова књига монаха Артемија Радосављевића, који се у јавности појављује и по самонаденутом називу: епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу: Одбрана православног исповедања вере од кривоверја проф. др Игњатија Мидића, епископа браничевског. Књига је у свом суштинском делу била састављена још 2008, и достављена четрнаесторици епископа СПЦ, Синоду и Сабору СПЦ, заједно са пропратним писмом у коме се предлаже да се на Сабору разматра, како тадашњи епископ Артемије сматра, „неправославно“ учење епископа Игњатија Мидића, професора догматике на Богословском факултету у Београду. Предлог није прихваћен, и тадашњи епископ Артемије књигу не публикује, али сада (неко би рекао) када више нема шта да изгуби, одлучује да је представи широј јавности.

Др Артемије је књигу пропратио и једним ДВД диском на коме су забележена нека од Мидићевих предавања. Критички метод др Радосављевића је једноставан: Наведе се једна изјава професора Мидића, а онда се цитирају одломци из „Догматике“ преп. Јустина Поповића,[1] у којима су у доброј мери садржани и цитати, односно референце из светих Отаца. Нема пропратних Радосављевићевих коментара. Цитати треба да буду довољни по себи, а Јустинова Догматика се претпоставља за врховни ауторитет у питању.[2]

Дакле, већ из методолошког избора се да наслутити на ком нивоу се „расправа“ има водити. Она није научничко-дијалошког типа. Нигде се не покушава да се разуме противник. Његове херезе треба уништити ткз. отачким аргументом. Све остало су, како се мени чини да Радосављевић сматра, западњачки софизми. Игњатије је „избацио“, како се потура теза из ових фило-артемијевских редова, Јустинову Догматику јер она говори против његових учења. Наравно да не укључивање неког дела у обавезну литературу, ако је и то тачно, не значи и избацивање истог или забрана читања. Но, овде смо далеко од сваке добронамерности.

Сада бих, на основу само два примера илустовао метод који је Радосављевић применио у побијању Мидићевих ставова. Нећу се расплињати у многобројним објашњењима, јер ни Радосављевић то није чинио, али ћу настојати да у најкраћем илуструјем мањкавост оваквог метода, који, да и то напоменем: никада нити од иједног Оца није био коришћен. Дакле, Артемије пише (поштујем и визуелну презентацију његовог текста): 

Епископ Игњатије:

1. У последњих неколико векова догматика је погрешно посматрана из етичког, моралног угла. (1-02)

Догматика Православне Цркве:

Свети Григорије Ниски дели целокупно хришћанско учење на два дела: на етички део и на тачне догмате (eἰj τὸ ἠθικὸν μέρoj καὶ tὴn τῶν δογμάτων ἀκρίβειαν).

Догматика, I, 17: Свети Григорије Ниски, Ерist. 24.[3]

Кад се прочита овај Артемијев утук, он код неупућеног може да изазове егзалтацију, али ако се чита са разумевањем, и то елементарним, доводи до забуне. Наиме, и Игњатије и Нисенац говоре једно те исто. Како се онда може привести Григоријев текст у циљу побијања Игњатијевог става? Григорије, следећи античке филозофе, разликује и дели дисциплине на ноетичке (теоријске, догматске) и практичне (етичке, моралне). Та одвојеност етике и теорије је била закон за Старе. Зато су могли да одбаце Аријеву догму иако је овај био савршеног моралног живота, прави аскета. Зато су могли да не прогласе за светитеља неког ко је савршено познавао догмате, а био несветог живота. Пожељно је да обе ствари иду руку под руку, али је то доста ретко. Пошто се ради о одвојеним дисциплинама, и методи који се користе у њима су различити, као и циљеви за којима се трага. Дакле, не може се етичка методологија примењивати на догматику. То тврде и Игњатије и Григорије из Нисе.

Иако је ово довољно да покаже каква је ваљаност овог чудног Радосављевићевог метода, ипак се морам осврнути и на контекст Нисенчевог писма. Оно је упућено јеретику Ираклиону, који је, како се може наслутити из писма, био узорног живота. Зато Григорије иде корак даље и аксиолошки дели ове две области: мање штетна по спасење душе је етика. Човек може и грешити, па се стога ђаво, како настоји да нас убеди Нисенац, стара да уведе човека у јерес, јер му је (човеку) онда и врлински живот узалудан. Оставља га на миру да врши Божије заповести јер га је корумпирао у уму.

Дакле, Игњатије и Григорије ће тврдити да је апсолутно непримерено примењивати методе које се тичу инфериорније науке (етике) на ову узвишенију (догматику). Игњатије, као и многи виђенији научници из православног света, примећују колико је протестантски и католички пијетизам контаминирао догматику и колико јој је штете нанео. Но, то је тема за себе. Ја се задржавам само на овоме како је Григорије „искритиковао“ Игњатија. Такође се не задржавам ни на осталим Артемијевим аргументима који се тичу ове теме.

Други пример је следећи: 

Епископ Игњатије:

Циљ хришћанства није испуњавање заповести Божјих и чување моралног закона. (1-03)[4]

Артемије на овом месту не приводи ниједног од Отаца, него се лимитира да наведе из Догматике како се хришћанин бори са смрћу, гресима и ђаволима. Жели да представи како Игњатије тврди да не треба држати Божије заповести.

Међутим, ми налазимо Игњатијеве речи код св. Серафима Саровског, коме је Мотовилов поставио питање: Шта је циљ хришћанског живота? Серафим тамо дословно вели: „Ма колико да су молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела добра сама по себи – у њима, ипак, не лежи циљ нашег хришћанског живота… Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у задобијању или стицању Светога Духа Божијег. А пост, и бдење, и молитва, и милостиња, и свако дело Христа ради учињено, јесу средства за задобијање Светога Духа Божијега. Запамтите, баћушка, да само Христа ради учињено добро дело доноси плодове Духа Светога. Све што се не учини ради Христа, макар и добро, неће нам донети награде у будућем животу нити ће нам дати благодати Божије у животу овдашњем“.[5]

Дакле, Серафим, као и Игњатије кажу да циљ хришћанског живота није држање моралних назора него задобијање Духа Светог. Улазак у Цркву коју сабира Дух. Онда и понашати се у складу са тим. Но, само практично делање није циљ, него средство. То је порука ових двојице мислилаца. Никада од Игњатија нисам чуо, а још мање прочитао: Живи како ти падне на памет; кради, убијај, чини прељубу… Заиста треба бити крајње „добронамеран“ па на овај начин протумачити речи браничевског. Исти проблем је имао и св. Августин када је полемисао са пелагијанцима који су на прво место стављали морални живот. Он их је доводио до лудила павловском тврдњом да је Бог онај који спасава човека, а не добра дела, и да су она добра само ако их као таква Бог види. Зато је Јулијан Еклански формулисао, Августину у брк, пелагијанску доктрину у једној реченици: „Човек је независан од Бога“! (A deo emancipatus homo est).

Пелагијанска јерес, упркос осуди (која се може назрети још на основу Новог завета, Лк. 17, 10, када се вели: И када све (моралне заповести) испуните, реците да сте залудне слуге Божије) и на Ефеском, васељенском, сабору остаје жилава и пројављује се у модификованим формама, јер је блиска људској психи. Много је психолошки лакше ослонити се на извесно (универзални морални закон), него ишчекивати спасење од другог, па макар то и Бог био. Психа се кроз извесност конституише. Поверавање је крајње проблематично. Мора човека да подиђе језа када види да није господар свога бића, свога трајања. Оно је у неком Другом. Августин пак је све инвестирао у Другом. Зато ће се, иако је био ванредан психолог, питати на једном месту: Како је могуће да неко више верује у оно слабо (себе), него у оно јако (Бога)? Ово би била, како ја верујем, Отачка порука, коју еп. Игњатије верно, али и са драмским, уметничким, елементима, преноси.

Рим 30. мај 2014.

(Сајт Зорана Ђуровића)


[1] Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве, 1-3, Београд 1930.

[2] Једна утемељена студија на српском о Јустиновој Догматици, Богдан Лубардић, Јустин Ћелијски и Русија, путеви рецепције руске философије и теологије, Нови Сад 2009.

[3] Артемије, стр. 52.

[4] Артемије, стр. 54.

[5] Видети на: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/Obozenje/Sticanje_Duha_Svetoga05.htm.

Радош Стевлић: Зло семе Игњатијево

rados-stevlic

Радош Стевлић

Одмах по изласку из штампе књиге епископа Артемија (Радосављевића) Одбрана православног исповедања вере од кривоверја проф. Др. Игњатија Мидића, епископа браничевског, нашао се извесни господин, свештеник, сликар, спортиста, филозоф, и не знам шта још, тешко увређен покушао je у свом излагању да оповргне сва тврђења епископа Артемија. Додуше, није био много убедљив и једва је пронашао два места, одосно, два цитата из књиге чиме је покушао да дезавуише читаву књигу. Ко је та особа која се тешко потресла и замерила Владичиној књизи и кога он, уствари, покушава да брани?

Зове се Зоран Ђуровић. Из његове биографије сазнајемо да је рођен 1968. у Бару, а негде пише у Беранама. Основну школу је завршио у Сутомору, а гимназију у Подгорици. Кажу да се бавио разним спортовима и добијао је медаље из каратеа. Дипломирао је на Теолошком факултету у Београду 1995. а на његово верско обликовање највише је утицао његов професор догматике Добривоје Мидић, потоњи епископ браничевски Игњатије, иначе слепи следбеник Јована Зизјуласа и осталих „револуционарних“ (читај јеретичких) грчких теолога. Пише у његовој биографији да се и на факултету а касније у парохији, залагао за често причешћивање верника и „повратак оцима“. Служио је као ђакон у цркви Св. Јована Крститеља и у манастиру Ваведење у Београду.

Студирао је на филозофском факултету али га није завршио, наводно због заузетости у парохији. У чин свештеника рукоположио га је његов учитељ еписком Игњатије и поставио га за свештеника у Смедереву. Тамо је снимио неки серијал из четири дела, наводно, религијског садржаја, али је због своје вулгарности серијал био забрањен. Кажу да је својим политичким радом допринео паду Слободана Милошевића.

Да се не би бавио “политиком” одлази у Рим и уписује постдипломске студије из патрологије на Папском Августиновом институту где је одбранио докторат на блаженом Августину. Пише, даље у биографији, да говори грчки, јеврејски, сиријски, латински, старословенски, савремене словенске језике, италијански, енглески, шпански и француски, не пише, додуше, да говори ромски.

Он вели да књига епископа Артемија (он Владику не ословљава са „епископ“ већ „монах Артемије; усвојио је незакониту одлуку деспота из Синода) није“ научно-диалошког типа јер „не покушава да разуме противника и Игњатијеве херезе треба уништити тзв. Отачким аргументом .“ Како каже: „Артемије се служи западњачким софизмом (што нема логике) и да је Игњатије избацио Јустинову догматику са Факултета и Ђуровић додаје да Игњатије није никоме збрано да чита исту“. Овде се Ђуровић, уствари, служи софизмом. (Не постоји западњачки софизам нити старогрчки него софизам је софизам исти у целом свету, где год се примењује. Ако о једној истој ствари причаш у исто време и позитивно и негативно, добро и лоше, онда је то софизам. Грчки софисти су то изградили до савршенства. Владика Артемије се не служи софизмима. Ђуровић каже да владика Артемије сматра да „Игњатијеве херезе треба уништити тзв. Отачким аргументом. Та премиса еп. Артемија је потпуно исправна. Хереза је фина грчка реч која означава промену система веровања, односно не признавање догмата Православне цркве, што опет значи падање у јерес, јер особа која не признаје утврђене догмате са васељенских и помесних сабора је јеретик.

Ђуровић каже да владика Артемије не покушава да разуме противника, у овом случају, владику Игњатија што је, уствари, доста тежак тест. Како је могуће разумети, на пр. Арију кад је човек отишао странпутицом без шансе на повратак и покајање? Или модеран пример: Како је могуће разумети Јеховине сведоке (којима је Игњатије доста близак) кад они не верују у Господа Христа као Сина Божијега, као Друго лице Св. Тројице, као Спаситеља света, у бесмртност душе а тврдоглаво сматрају да су хришћани. Уствари они су ближи по своме учењу Јеврејима и муслиманима него хришћанима. Покушај да их разумеш; једино што сваки прави хришћанин може учинити јесте да их жали. Можда је владика Артемије направио грешку исправљајући Игњатијево неверје по речима св. Јована Златоустог: Кад је неко тако покварен, те је унапред решио да не мења своја мишљења, па ма шта било, ради чега онда да се узалуд трудиш сејући семе на камењу? Радије тај добри труд треба уложити међу својима расправљајући о милостињи и другим врлинама… Али Владичина књига није уперена само против Игњатија већ и против свих оних који Игњатија отворено или ћутке подржавају.

Ђуровић каже „да се неће расплињати многобројним објашњењима, јер то ни Радосављевић није чинио“, него ће узети само два примера из Артемијеве књиге. А шта да радимо са мнгобројним другим примерима које Ђуровић прескаче у његовој апологији Игњатија?

Први пример

Игњатије каже: „У последњих неколико векова догматика је погрешно посматрана из етичког, моралног угла.“ То је априори погрешно учење Игњатијево. Свети оци, у огромној већини посвећују највећу пажњу догматима али и моралном кодексу Св. Писма. И етички и догматски закони иду узајамно ако човек заиста тражи спасење. Сви свети оци се слажу у овој поставци. Чак и Ориген сматра да без догмата и св. предања нема спасења. Одрицање од догмата је одрицање од Господа Христа и његове икономије спасења, каже св. Јустин Ћелијски. Нови живот у Христу сав је изаткан из догматских истина светог Откривења каже св. Григорије Ниски и додаје да сазнање о Богу као нашем Творцу и Промиситељу и Судији захтева да наш живот буде безгрешан (у моралном и догматском смислу.) Св. Игњатије Богоносац саветује: Старајте се да се утврдите у догматима Господа нашег Исуса Христа и светих апостола. Јеванђелист Матеј (28, 19-20) саветује: усвајање догмата вером као вечних, спасоносних и животворних истина Божијих доноси сваком човеку спасење и живот вечни. Догматима се називају само оне богооткривене истине које се тичу вере, за разлику од богооткривених истина етичког, обредног и канонског карактера… али све оне , на крају крајева сачињавају једну недељиву целину (Догматика Православне цркве, Књига прва.) Св. Јован Златоусти изрекао је једну аксиому која се већ вековима упражњава: чувајмо тачност догмата и покажимо достојан (моралан) живот.

Зашто епископ Игњатије не чува „тачност догмата“ није тешко разумети. Професор Радован Биговић, иначе лидер екуменизма у СПЦ, у Мидићевој нашминканој биографији пише да се Мидић још као студент теологије није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са „школском“ и „академском“ теологијом устаљеним типом мишљења. По завршеној теолошкој спреми, тадашњи еп. Нишки Јован шаље га у Грчку на постдипломске студије. Тамо је, каже Биговић осетио и доживео у сву пуноћу екуменске димензије… У Грчкој ће срести митрополита пергамског Јована Зизиуласа који је на Мидића оставио најдубљи траг и Мидић сматра да то познанство са Зизиуласом је био „посебан Божији дар“. И тај исти Зизијулас, Мидићев ментор, каже на једном предавању у Пожаревцу прошле године: Одступање од догме се све више толерише у друштву али и у Цркви, међутим, кршење етичких норми је недопустиво. Интересантно је приметити да је овај пергамски, митрополит без митрополије, студирао у Швајцарској на екуменском Институту Светског савеза цркава а касније је докторирао на св. Максиму Исповеднику, што је и Мидић такође докторирао на на овом истом светитељу. Др. Биговић констатује са жаљењем да Мидићев докторат није још преведен на српски. (Да то није можда слично Стефановићевом докторату на Мегатренду?)

Биговић завршава Мидићеву биографију и каже следеће: Он (Мидић) пати и страда као старозаветно Јов, што је то, стицајем многих околности, код нас сведено на најмању могућу меру. Зар владика Мидић, који има све удобности овога света, луксузна кола, приватног шофера, дворац, неколико станова, пати као Праведни Јов, који је био прокажен, избачен из града на ужарени пустињски песак, сав у ранама и гноју, напуштен од свих, чак и од своје жене? Може ли се Мидић заиста упоредити са Праведним Јовом? Тешко нама од таквих теолога!

Други Ђуровићев пример

Епископ Игњатије: Циљ хришћанства није испуњавање заповести Божјих и чување моралних закона. Ђуровић сам постављља питање: Шта је циљ хришћанског живота (ако није испуњавање заповести Божијих)? Да би одговорио на то питање он се служи св. Срафимом Саровским који је у писму свештенику Мотовилову рекао: Ма колико да су молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела добра сама по себи – у њима, ипак, не лежи циљ хришћанског живота…Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у задобијању или стицају Светог Духа Божијег. А све горе наведене врлине учињене Христа ради јесу средство за добијање Светог Духа Божијег. Овде Ђуровић сам побија мишљење Игњатијево речима св. Серафима. Мада се и св. Серафим бави игром речи, јер и мала деца која заврше основе из веронауке знају што професор теологије не зна. Етички постулат је основа, не само за добијање Св. Духа него и Царства Божијег. Чак и Мидићев ментор Зизијулас каже: Етика је дефинитивно добила најважније место у нашем животу али и у животу Цркве. Постоји ли неки атеиста, безверник да упражњава пост, молиту, милостињу? То је једино својствено хришћанима. Наравно овде има изузетака. Вегетеријанци посте не због црквених прописа него због свога тела или се противе убијању животиња. Али без обзира шта каже св. Серафим ево шта каже Господ Христос, пре двадесет векова, како нас извештамају јеванћелисти Матеј и Лука (види Мт. 5:46-47; Лук. 6:32-36). Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајте у зајам не надајући се ничему (добитку); и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега…(Лук. 6:35) Да ли се владика Игњатије икад упитао је ли могуће задобити Свети Дух без моралних обавеза? Господ Христос заповеда: Ако ме љубите (односно ако сте хришћани) заповести моје извршавајте (Јов.14:15). Ако заповести Моје одржите остаћете у љубави мојој… (Јов.15:10). А које су заповести Господње то би професор догматике требао да зна. Игњатијев апологета Ђуровић каже како је Јулијан Еклански скресао блаженом Августину у брк пелагијанску доктрину: Човек је независан од Бога. Боже, каква глупост. И он је докторирао на блаженом Августину који је био далеко интелигентнији и просвећенији од Екланског. Ђуровић додаје: «Никада од Игњатија нисам чуо, а још мање прочитао: живи као што ти падне на памет, кради, убијај, чини прељубу…» То Ђуровићу верујем, изузев што то Игњатије ради дискретно. У писму Иринеја бачког упућено Игњатију браничевском, између осталог стоји:

Возљубљени брате мој у Христу,

Шокиран сам, не могу да поверујем, јер смо, као што знате, на тренутке разговарали о причама које круже о Вама, које сам окарактерисао бесмислицама, међутим предочено ми указује да ту има истине.Из поверљивих изворасам возљубљени брате мој сазнао да сте блудничили са извесном Горданом Станојевић из Крагујевца која Вам је родила мушко дете Матеју, које је по Вашем налогу прихватио за своје свештеник Оливер Милићевић који је, такође с њом дуже време, а зшто сте Ви знали, у дивљем браку живео. Проверили смо ову информацију и сазнали да дотични свештеник, што сте Ви такође знате, тренутно са другом особом живи у дивљем браку а што је најгоре као такав подучава младе генерацијеу вери Господа. Ова спознаја, као и упозорење да Матеју не покушавате да склоните било где (помиње се Француска), нас је утврдила у томе да сте склони обманама и да је разлика у нама у томе што ја, покушавајући да реформама извучем нашу св. Цркву из конзерватизма и паганских наслага. Ви се ради својих прохтева враћате у апостолско време јер су се тада, као што знате, епископи женили…. По оној народној: Кажи ми с киме се дружиш па ћу ти рећи какав си човек саветујем Вам да ове ултиматуме схватите озбиљно јер у противно све ће бити обелодањено… Још једном Вас упозоравам да пазите шта радите, јер сте Ви, дете Матија и свештеник Оливер Милићевић под присмотром особа из окружења и сваки погрешан корак ће бити осујећен. Са појачаном молитвом за спасење душе Ваше, са тугом у срцу, поздравља Вас, Ваш у Христу брат: Епископ Бачки +Иринеј /Буловић). (Цео текст писма можете пронаћи на вебсајту „Новинар-де).

http://www.novinar.de/2010/12/31/vladika-ignatije-midic-pored-ravene-ima-zenu-i-dete.html

Кад би било „само“ ове две стварти које свештеник Зоран Ђуровић износи у одбрани Игњатијевог светогрђа човек би покушао да га разуме. Међутим шта да радимо са осталим безбројним накарадним учењем Мидићевим?
Узмимо на пр. његово тврђење да наша душа није бесмртна. Ти је чисто учење јеретика тзв. Јеховиних сведока. Најбољи доказ против таквог учења је извештај који нам доноси св. ап. и јеванђелист Лука (Лук.23:43.). Разбојник са десне стране грди разбојника са леве и обраћа се Господу речима: Сети ме се Господе када дођеш у царству своме (Лук.23:42). И шта му Господ каже: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају. Ако душа умире са телом како је Господ могао рећи разбојнику да ће данас, одмах после смрти, бити с Њим у рају? Јеховини сведоци у њиховој исквареној библији имају ту исту реченицу „само“ су променили интерпункцију. И код њих пише: Заиста ти кажем данас,(запета) са мном ћеш бити у рају. Значи, кажем ти данас да ћеш једнога дана бити са мном у рају. Смо је запета променила читав смисао Божијих речи. Или други маркантан пример је догађај о Убогом Лазару. (Лук.16:19-26). Питање је где је Игњатије научио ово јеретичко настрано учење?

Друго настрано учење Игњатијево је о хомосексуалности. Он каже да то није пало с Неба, што би требало да значи да је то сасвим природна појава против чега он нема ништа против. Не знам да ли је потребно да га потсетим шта се то десило у градовима Содому и Гомору? (I Мојс. 19: 1-26). Хомосексуалсто каже Св. Писмо је гадост пред Господом (III Мојс. 20:13) и који се ухвате у том чину да се обојица погубе. Св. ап. Павле најоштрије осуђује такво понашање. У посланици Римљанима (1: 26-32) каже да такви који то чине заслужују смрт не само што то они чине него и што одобравају другима то исто.

Дуго би ме одвело да набрајам сва Игњатијева кривоверја. Он каже да Свето причешће (тајна Евхаристије) је симболика јер приликом причећа верник не узима тело и крв Христову него само хлеб и вино. Давно сам негде прочитао да је један свештеник сумњао да се у путиру налази тело и крв Христова, као што и Мидић верује. Међутим десило се, док је он сумњичиво посматрао непокривен путир да су се у њему наједанпут преибразиле ситне честице хлеба у тело а вино се претворило у крв и почело да се згрушава. Можда ће маловерни рећи да је то лепа измишљена прича али зар Господ није рекао: једите од њега ово је тело моје и пите из ње (чаше) ово је крв моја која се пролива за вас? (Види Мт. 26:26-28). Можда би по Мидићевој логици требали да се одрекнемо и Св. крста јер је и крст симбол хришћанства; али је крст величанствен и спасавајући симбол свима који верују у Спаситељево искупљење рода људског.

Епископ Игњатије је посејао и још увек сеје зло семе својим студентима. И нема никога ко би му се супроставио. Владика Артемије је то покушао са својом књигом али његов апел се одбио од ушију „водећих“ епископа. Нико нема три чисте да се Мидићу супростави. По причању, добро обавештених људи, сви они имају путер на глави и нико не сме никога да нападне. Како је то лепо ђаво удесио! Да несрећа буде већа, Игњатије је изабран да 2016 године, на том назови свеправославном сабору у Цариграду, представља Српску цркву а са цариградске стране биће митрополит Зизијулас. Дај Боже да на том сабору не настане белај јер је могуће да дође до великих потреса у Провославној цркви што може да доведе до нежељених последица.

Ко је тај Зоран Ђуровић, пита се један господин Александар Маринковић и између осталог додаје: „читајући…налетим на једног (ваљда православног) свештеника Зорана Ђуровића из некаквог папског института у Риму…морам признати да одавно нисам био толико саблажњен нечијим писањем колико текстовима дотичног свештеника у којима све најлепше пише о папи, римокатолицизму, брани Алојза Степинца, напада Кирила Јерусалимског и сл. Дакле, које ЗоранЂуровић?“

Један други коментатор, теолог отац Љуба: „…човека сам „упознао“ приликом његове полемике са еп. Атанасијем и чини ми се у њој сазнао суштину човека у њему. Горчина и бол неки а још више пркост „естаблишменту“ који је њега створио. Лично мислим да човек не зна на коју страну да крене па тако мисли и говори. Ради оно што су га учили… Тако и за о. Зорана блиски сусрет са римокатолицизмом постаје откровење…. Мислим да је о. Зоран продукт, плод, оних који су га гурали у ту латино-римокатоличку средину… и збот тога пише онаква писма еп. Атанасију… А шта је извод из реченог? Вл. Умировљени Атанасије добио је оно што је и тражио, бунтовника и живца као што је и он сам. Обојица имају таленте али, нажалост, слабог смирења и послушања и све ту пропада. Много сам пута питао: зашто ми наше студенте, који се још налазе у револтним годинама, дакле неоформљене личности, шаљемо на посдипломске студије у протестанске и римокатоличке средине? То је њихово губилиште! Дакле о. Зоран усрдно врши апологију онога што зна… и због тога га не треба осуђивати него само оне који су га овако упропастили.“

Највећу заслугу за Зораново накарадно понашање има еп. Игњарије Мидић. Наставиће и даље да сеје зло семе а ми ћемо да се ибретимо и слежемо раменима уз питање: шта се ово дешава са нама Србима и нашом Црквом?

(Срби на окуп, 21. 10. 2014)

Опрема: Стање ствари

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

Advertisements


Категорије:Разномислије

46 replies

  1. Када прочитам, да православни свештеник о.Зоран пише: „Артемије на овом месту не приводи ниједног од Отаца“, питам се, какав и чији језик говори? Зар је могуће, да се човек или „Оци“ ПРИВОДЕ? Тако је и мене упутио код лекара!!
    Незнам ко је Радош Стевлић, али ХВАЛА МУ! Најзад смо разјаснили, ко је и чиме се бави господин Зоран Ђуровић. Сазнасмо и ко су му мали и велики ментори.

    Свиђа ми се

  2. Нијесам читао предмет полемике, књигу епископа Артемија, а, нажалост немадох новца да купим „Хришћанску онтологију смрти“ епископа Игнатија. Овај одговор „Срба на окуп“, популарног сајта који се зове по познатој франковачкој лозинци „Хрвати на окуп“, напабирчен је од антициганизма до реклаказализма и мислим да не заслужује озбиљну пажњу. Проглашавање Зизјуласа јеретиком је манир потпуних незналица, а спрдати се са судбином Пергамске цркве, „митрополит без митрополије“, јесте крајње хришћанско неваспитање. „Васпитање је знати шта се доказује а шта се не доказује“, дефинисао је Аристотел. Др Ђуровић износи аргументе који су сваком иоле православно образованом човјеку сасвим појмљиви. Али и он, нажалост, епископа Артемија назива монахом који се некада, што је, слажем се, сасвим неисправно представља као „епископ рашко-призренски у егзилу“ и, што је по елементарном канонском праву сасвим недопустиво служи, бесједи, отвара „катакомбе“ по јурисдикцији других архијереја и не помиње Предстојатеља Цркве на великом входу. Ово ми даје прилику да се осврнем, на тобож теолошке, а у ствари властољубиве коријене раскола у СПЦ. Почело је одбраном литургијске праксе од „новатараца“, чему је допринио Атанасије Јефтић својим уврједљивим писањем о Владици Јефрему и другим „необразованим“ владикама и то у „Православљу“.Камо среће да наши свештеници знају „Учитељноје настављеније“ и карловачко благољепије које тако смета Атанасију. Нити је Свети Петар Могила био криптокатолик, још мање наш учени архимандрит Јован Рајић. Званичан највиши орден Украјинске канонске цркве зове се по Светом Петру Могили, а високо га цијени и отац неопатристике (и Јована Пергамског и Блаженог спомена владике Данила будимског) Г. Флоровски у „Путевима руског богословља“. Наравно мора се изаћи из схоластике, али како рече др Ђуровић, то је други проблем. Касније, због болијести нијесам могао да пратим даља собитија, али сам када сам се опоравио прегледао све званичне сајтове и форуме, „вјерујем“, „газиместане“ „ихтусе“ итд, груписање владика пред избор новог патријарха (владика Артемије је био специјални гост код Качавенде, Пахомије није пропушта прилику да општи са Иринејом бачким). Једном ријечју, братија се по манастирима заиграла интернетом (лијепо га је патријарх Кирил забранио руским калуђерима). Било је лако предвидјети избор патријарха, „превагу“ су држали гласови садашњег патријарха и епископа Лаврентија. Жена ми је свједок да сам пред изборе тачно погодио број гласова за нишког епископа, за Амфилохија су гласали и они који му дугују Филарет, Константин и други, а ионако се знало да га власт неће за патријарха. Одлучујући је био трећи круг гласања у коме је за један глас Иринеј Бачки надјачао Јефрема Бањалучког. Тиме је запечаћена судбина епископа Артемија. Свети Дух благоизволе да добисмо Најсветијег Патријарха и Оца нашега Иринеја, али он није могао да се одупре притисцима за смјену Артемија. Да се вратим на предмет полемике. Епископ Артемије се само тако потписао на наслову. И то је исправно. Саборска одлука о рашчињењу није му уручена, а сам је потписао своје пензионисање, па се не може титулисати као активни епископ. На тој основи треба тражити начин за превазилажење раскола властољубивих. И на крају, безброј пута сам се у болници увјерио да обраћање Светог Серафима Саровског Мотовилову, које је пацијентима дијелио неуморни прота Благоје Крупниковић, дјелије лијековито.

    Свиђа ми се

  3. @ Slobodan/Elefterije. Ја сам вам већ рекао да не читате ни Оце, али ни наше старије ауторе. Не бисте пропливавали овако. Да сте прочитали макар један текст од великог Милаша, не бисте се улубили. Привести значи навести, цитирати. Ми не читамо исте ауторе, и то је дефинитивно. Да ли да вам „приводим“ места из Милаша? Да се ваше незнање на болан начин по стоти пут потврди?
    Иначе, „не знам“ се пише одвојено, мада није страшна грешка. Мало сведочи о поманкању фамилијарности са литературом, али, боже мој, да не будемо ситничави.
    Опет, о том ауктору и његовом „осврту“ ћу се изјаснити.

    Свиђа ми се

  4. СрБско „православље“ мора да је у тешкој кризи кад бивши партијски секретари устају да га бране од попова.

    Свиђа ми се

  5. Супруга ме прекорјева, што нијесам тачно дао њен омиљени цитат Аристотела: „Знак је, наиме, неваспитања не знати шта се доказује а шта се не доказује.“

    Свиђа ми се

  6. @ Живковићу, хвала. Јесте да не делимо сасвим гледишта, али је ово било одмерено. Опет, званично је Артемије рашчињен од стране цркве која је у општењу са свим другим канонским православним црквама, и која је послала допис о свом акту који су све те цркве прихватиле, тако да се не може вадити на „није му уручен акт“. Ни мртвоме не можеш уручити умрлицу. Нисмо у америчком систему где долазе непознати ликови и изненада те питају: Ти си Момчиловић? – Да? – И онда ти баце позив вичући: Уручен позив.
    Артемијева рехабилитација може бити само на сабору. А каква је ситуација, Артемије је сасвим добро разумео, тако да наставља са својом радњом. Није неразумно. Зато га критикују акакијевци. Наравно и званична СПЦ, јер прави раскол. Наравно да Артемије треба да ужива своју епископску пензију. Заслужио ју је. То ни по каквом закону (изузимам Шеријатски или комунистички) не може да му се одузме. Све деценије је радио као православни свештенослужитељ. Зато сада нико не би смео да га дира, али и пресуде црквеног суда он мора да поштује. Да би остао у канонском јединству.
    Није више епископ. Зна се, апелација васељенском патријарху. Ако неће, сам себе ставља ван игре. Може, што би била заиста перверзна ситуација, и да се позове на право апелације папи, али ни та карта није за игру…

    Свиђа ми се

  7. Супруга света жена: „Супруга ме прекорјева, што нијесам тачно дао њен омиљени цитат Аристотела: „Знак је, наиме, неваспитања не знати шта се доказује а шта се не доказује.“ У томе је цела прича. Има се текст, а не аутор. Шта је речено. Овде се није бавило текстом.

    Свиђа ми се

  8. У праву сте. И Дамаскин (Давидовић) је тако рашчињен у вријеме патријарха Павла и једнодушношћу свих епископа, укључујући Артемија. Али, ја се некако досјећам излаза из ове наше шизофреније, жа ми је младих људи који са радошћу отварају у Звечану „Катакомбу Светог краља Милутина“, поред толико неодржаваних Милутинових задужбина. То је ка што Мираш диже на Цетињу цркву Ивану Црнојевићу, поред Господар Иванове велике задужбине.

    Свиђа ми се

  9. Са Дамаскиновим братанцем смо били колеге у Смедереву. Дејан је тамо и даље свештеник у браничевској. Код Игњатија. Нема никаквих проблема осим оних који сваки свештеник има. Лепо се увек видимо.

    Свиђа ми се

  10. @Зоран Ђуровић
    „Привести значи навести, цитирати“.!!?? У ком језику нађе ово значење? Хвалиш се знањем безброј језика. Ја нешто знам српски, по мало немачки и енглески. У тим језицима нема твог ИЗМИШЉЕНОГ тумачења. Уколико га има у стручним православним књигама, ово је рачунам световни сајт, па има смисла, да пришеш на српском, да те сви разумемо. Питам се, што се бавиш нама ситном буранијом. Има ли стручних часописа којима су примеренији твоји „стручни“ текстови, на посебном језику којим се нама обраћаш? Бави се Радошем. Волео бих и да ме мало разулубиш. А сигурно нећу дозволити, да ме било где приводите.

    Свиђа ми се

  11. @ prevrat
    „Савез пролетера је организација која ће учинити све да окупи што већи број слободних, слободоумних и слободољубивих људи заинтересованих да допринесу како би се Србија дефинисала као национална држава слободних појединаца, а већински народ – Срби – као модерна нација која око себе окупља квалитетне људе, док од ње отпадају екстремисти, залуђеници и штеточине.“
    Погледах сајт ПРЕВРАТ и ово нађох. Поред тога, спомиње се и револуција. И сада се неки ПРЕВРАТ пита, „СрБско „православље“ мора да је у тешкој кризи кад бивши партијски секретари устају да га бране од попова.“. У Уставу ове државе каква год да је пише „СРПСКИ“. А пропустио сам, да сазнам, да православље има било какве везе са РЕВОЛУЦИЈАМА, или да револуције проповеда. У цитираном тексту, нигде се не помиње православље, само национална држава? Зар то све заједно не личи, да нам попови нису блиски?

    Свиђа ми се

  12. Ова Зоран је у праву. Изразе које употребљава су сасвим легитимни у српском језику, можда некоме понекад зазвуче архаично или као да су употребљени на погрешном месту, али су у реду. Ја немам никаквих проблема с њима, напротив. Што рече, треба читати и старије писце, нарочито из оног доба сербског језика кад „историјске“ беху „историске“, „парохијске“ беху „парохиске“, итд. Садашњи српски је „сређен“ од САНУ, по мом скромном мишљењу, горе да не може бити, јер је одавно изједначен, по правилности а не по употреби, једино исправан глагол „ИЗИЋИ“ с глаголом „ИЗАЋИ.

    Елем, моји истомишљеници и ја, пре једно 13 година, подржавасмо редовно причешћивање и љуто се у „оквиру канона“ супротстављасмо свећеницима. Они, као и сви удбашко усмерени људи трчаху код тадашњег администратора једне епархије, не да би се посаветовали о нама с Његовим преосвештенством и нашим накарадним стремљенима, него да би у складу са сопственим богословским уверењима подржали сопствену праксу немара и нерада, и издејстоваше један указ или опомену о причешћивању верних, која се специјално односила на нас. Тако нам је за певницом, муфљуски, без обавештења било и потурено под нос. Е сад, све ово није много битно. Битан је језик којим је срочен био овај указ. Наиме, у њему се каже: „Да се верници не смеју припуштати“ светом причешћу без седмице строгог поста“. Овај израз „припуштати“ је једном мом пријатељу и истомишљенику у вези с причешћем, толико засметао да га је нагонио на повраћање сваки пут кад би га прочитао, јер по његовом схватању тај израз је био резервисан за приплод стоке. Знате оно, кад доведу краву код бика, или овцу овну, сељаци кажу: „припуштамо“. Иако сам га убеђивао да израз није погрешан, да није нимало узак каквим га он доживљава, он није одустајао. Није желео да чита старе писце. А бити ава по дефиницији је ознака за древност. Зато се текстовима аве Зокија мора прилазити уз „привођење“ Светих Отаца и освртање на древност Патерика, уз нарочити морални живот који треба да врхуни „припуштањем“ светој Чаши. Опростите на дужини.

    Свиђа ми се

  13. @Миливоје
    Наводим два примера, која указују, да је у сваком тексту неопходно примењивати одговарајућа значења, а не измишљати нова или користити неодговарајућа.
    1.Privesti(сленг)
    Dovesti devojku u stan i obavezno imati snošaj sa istom. Kulturan način da se nekome saopšti da je skoro pamprčio neku ribu u svom ili ortakovom stanu.
    2. legitiman (l.legitimus)
    zakonit, zakonski; pravedan, opravdan,pravilan (zahtev);rođen u zakonitom braku, bračni.

    У првом примеру је недопустиво и нетачно га употребити у озбиљном тексту. Нема разлога да се употребљава ни као архаичан, ако цео текст није такав.

    Други пример показује, да га је могуће употребити, али такође у одговарајајућем тексту.

    Изгледа да Вас је употреба „легитимно“ од стране политичара, када говоре о свему и свачему, навела, да је и Ви употребите. Зашто сте је употребили када сте могли да кажете, оправдан. Уосталом, употребљена реч није српска реч. Што се тиче, Зокија, он се својски труди, да нас зблене својим мислима, па и речником.

    Привођење има значење и употребу у судској и полицијској терминологији, те је у основи моја основна примедба на реч привести, била везана за употребу у тексту.

    Свиђа ми се

  14. Evo imamo novog lika na vezi, „Milivoje“ kaze da podrzava „Zorana da je sasvim u pravu“, Nije jasno samo u cemu, jer je gornje pisanije Z.Dj. jeftina paskvila koja se teoloskim argumentima moze pohvaliti koliko i ocerupana kokica perjem. „Milivoje“ se i ne trudi da podupre, kako kaze, „ovog Zorana“, teoloski ali zato pokusava da nadoknadi nenadoknadivo svojom posprdnom tiradom o „pripustanju“. Pri tome „Milivoje“ mozda ne primecuje da se izruguje, sa svetinjom. Nije li sasvim nekulturna i neukusna ova elaboracija „pripustanja“? Gde je tu strah Bozji? Nema ga. Ali nije „Milivoju“ cilj etimologija pripustanja, nego samo zgodna prilika da Zorana proglasi za Avu — kaze, „ava Zoki“. I to sve jos ne bi bilo vredno, „pripustanja“ „Milivoja“ ovom komentarisanju, da je „Milivoje“ uistinu Milivoje. Ali on to nije. Nego se „ava Zoki“ potpisao pseudonimom. E da bi citaoci SS-a mogli da vide kako i on ima istomisljenika. „Ava Zoki“ i „avet(?) Milivoje“. O tempora, o mores!

    Свиђа ми се

  15. @ Slobodan/Elefterije. Лазић да вам да рачун где ћете уплатити да бисте могли да он лајн учите код Аве Зорана; нема Ава сво слободно време овога света. Али да вас сада гратис назидам, пошто вас је тешко, ако не и немогуће, „привести“ памети (без сексуалних или полицијских алузија, јер ви само ово значење познајете).
    Рекао сам вам да се глагол „привести, приводити“ употребљава и у смислу: „цитирати, навести“. Такође сам вам казао, а ви болно својом тврдовратошћу (упс, и ово је нека „измишљена“ реч) да не читате српске црквене ауторе, али вас то не пречи да солите памет другима и да се у све мешате. Скромност и свесност својихлимита је врлина у хришћанству, верујте ми на реч, а ако мени нећете, навешћу вам црквене Оце.
    Ево вам примера да се „привести, приводити“ употребљава и у смислу: „цитирати, навести“. Епископ Никодим Милаш: „Свети Василије Острошки, Разјашњење једнога питања из светитељевог живота“, Српска дубровачка штампарија, Дубровник 1913:
    1) „Колети приводи из записника архива конгрегације de Propaganda Fide текстуално“, стр. 2
    2) „Овај запис приводимо у оригиналу у Додатку под бројем I“, стр. 2
    3) „Писмо је ово приведено под бр. III у Додатку“, стр. 3.
    Дакле, ко је Милаш, видите у Википедији, да вас не упућујем на стручне студије. Далматински је био епископ, књижицу му напечатила Српска дубровачка штампарија 1913. И ови Срби завереници и изналазачи речи! Наравно да је примера много, али сте вредни па до краја прочитајте ову књижицу, не би ли вас привела познању права и истине.
    Знам да ћете запијукати: А, ово је архаично, 1913! Добро, јесте, али то исто значење налазимо и код Архимандрит ЈУСТИН Поповић, „ЖИТИЈА СВЕТИХ“, 24. ДЕЦЕМБАР, ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ ЕВГЕНИЈЕ: „Али да не би неко помислио да ми ово апостолово сведочанство приводимо не ради изналажења истине већ из бојазни, ја предлажем ово“… Реченицу изгуглујте и привешће вас претраживач тексту. Ово Житије је преп. Јустин написао 1977. Дакле, дели нас непуних 40 година. Тежак архаизам! – ако сте укачили да се ради о значењу које сам вам привео.
    МАТИЦА СРПСКА, РЕЧНИК СРПСКОХРВАТСКОГА КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА, 1990 разликује барем 7 значењских група овог глагола, а за нас су битни: 2) „указати правац, пут, бити, послужити као узрок да се ко доведе до чега“ и 3), „дати, донети, пружити коме што, снабдети кога чим“, као што ја опскрбљујем вас знањем и цитатима.
    Ово значење је широко распрострањено у словенском свету. Да вам приведем „PУCKO-СРПСКИ РЕЧНИК, 55.000 речи У РЕДАКЦИЈИ БОГОЉУБА СТАНКОВИЋА“, Друго, исправљено и допуњено издање, БУДУЋНОСТ • НОВИ САД, МАТИЦА СРПСКА • НОВИ САД, РУСКИЙ ЯЗЫК • МОСКВА 1998: „привести, -еду, -едешь, -едут; прошл. -ел, -ела, -ело; -еденный сврш. 1. кого довести;… 2. само 3. л. к чему, куда довести до чега; дорога ~ела к дому пут је довео до купе, 3. кого к чему довести кога до чега; ~ к выводу довести до закључка; ~ к мысли навести на мисао; ~ к победе довести до победе; … 5. что навести шта, позвати се на шта; ~ пример навести пример; ~ доказательства навести доказе; ~ цитату цитирати“…
    Хајде, будите добри и уплатите за курс.

    Свиђа ми се

  16. Слободан Млинаревић
    „…не читате српске црквене ауторе, али вас то не пречи да солите памет другима и да се у све мешате“

    У Савезу пролетера је много православних верника али (колико знам) немамо ни једног богослова, зато се (углавно) и не оглашавамо на теме у којима се дискутује о догми. Мада не значи да нас не занима…

    Аутор је детаљно објаснио шта значи за вас споран глагол, али вама то очигледно није довољно већ инсистирате на промоцији сопственог незнања по принципу: „Нисам читао текст али одбацујем наводе из њега“ (што је судећи према СиВију на које сте нас благоизволели упутити) веома разумљиво (барем нама старијима) али није рационално објашњиво.
    Начин на који се људи колоквијално изражавају о пампрчењу није тема текста, поготово јер се нигде не помињу ни Качавенда ни Пахомије… Тако да: Млинаревић у ништа 🙂
    драгослав павков, пролетер овдашњи

    Свиђа ми се

  17. Ето sto ti je jezuitski trik — zatrpa nas nepotrebnom gomilom reci o „privodjenju“, које nije bilo ni pomenuto, a o poenti mog komentara, da se „ava Zoki“ lazno predstavlja kao „Milivoje“, bas nista. Inace je rec bila o „pripustanju“, nikako privodjenju. Sada je samo pitanje ko je stvarni autor prethodnog komentara, da li „ava Zoki“ ili dvojnik mu „Milivoje“? Kako god bilo, Zokinom „pripustanju“ nikad kraja. A sto se uplate tice, mozda i nije losa ideja, samo svrha uplate mora biti druga, kao kad se plati muzikantima — da prestanu.

    Свиђа ми се

  18. P.S. moj prethodni komentar je naravno upucen jedinom „avi“ na SS-u.

    Свиђа ми се

  19. @ Elefterije.
    Elefterios said:24. октобар 2014. у 11:33 „Ето sto ti je jezuitski trik — zatrpa nas nepotrebnom gomilom reci o „privodjenju“, које nije bilo ni pomenuto“. Ја сам већ поменуо да Елефтерије прибегава шибицарењу. То, као и већ доказано незнање, овде опет болно потврђује.
    Наиме у првом јављању из Дизниленда, слободан млинаревић 23. октобар 2014. у 19:24 исправно приводи моје речи и спори се око исте: „Када прочитам, да православни свештеник о.Зоран пише: „Артемије на овом месту не приводи ниједног од Отаца“, питам се, какав и чији језик говори? Зар је могуће, да се човек или „Оци“ ПРИВОДЕ? Тако је и мене упутио код лекара!!“
    Слободан је макар прочитао текст и исправно навео речи. Сада Елефтерије покушава: „Где је куглица, испод ове, ове или ове“? Ко је „језуита“ види се чим се погледа први коментар. Но раскринкавање мотива и спреме ових полемичара је заиста болно. Зато вас „Преврат“ лепо саветује да се не брукате јавно. Али привести вас познању… Ваљда бруку не осећате пошто сте анонимни? Само тако овај феномен може да се објасни.
    Елефтерије воли да употребљава и речи за које не зна шта значе (пашквил), али воли да се прави паметан. Лекцију о значењу те речи сам одржао и вл. Атанасију. Читајте, тако ћете да се заштитите од незнања. Нема другог лека. Јесте горак, али нема другог.
    Инсинуације о томе да сам ја аутор који стоји иза позитивних коментара су изречене од доказаног „језуите“. Ко ли је то? Такође да се избегне генерализовање, јер сам на једном месту показао како ни максима: „Циљ оправдава средство“, није језуитска. Сада опалите по језуитству, да би се заборавило на ово болно раскринкавање! Јесте да су Срби кратког памћења, али овде је довољно видети шта је речено у првом коментару, тако да се Елефтеријево бацање прашине у очи одмах да разумети.
    На крају да поновим оно што сам вам на једном другом месту рекао: морате да се сконцентришете на питање, пажљиво прочитате текст, па онда кажете што имате. Овако нема смисла ни да вам одговарам.

    Свиђа ми се

  20. Аман људи, престаните са јаловим расправама!
    Зар вам није јасно да Србљи из хришћанства (православља) полако али сигурно хрле ка будизму!?
    СрБски Буда (или мали срБски Будо) је дефинитивно постао божанство.
    А, и 25 % Срба су (за сада) његови верници!
    Доказ:
    http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-hrabre-mere-za-izlazak-iz-krize-srbija-ima-makroekonomsku-stabilnost.html

    Свиђа ми се

  21. Додао бих једну допуну:

    …његови ФАНАТИЧНИ верници!

    Свиђа ми се

  22. Пазите, тебра, мене су некада звали вампир, а ово је ново стање: авет. Нисмо исте личности ава Зоки и ја али концелебрирамо. Знате ону нашу причесну песму: „Запјевајмо бијелој хостији“?
    Горе у поруци сам погрешно откуцао „о“ уместо велико „А“. Да не буде да сам рекао „Ова(ј) Зоран, него, Ава Зоран.
    Теолошку аргументацију нисам ни пружао, него сам се накратко упустио у језички неспоразум. О Авином богословљу спремам двоструки докторат. То значи да човек „пише“.
    Што се тиче неумесности, сложио бих се с Вама када би то биле моје речи, моје мисли, али оне то нису. Све то се јавило у мозгу једног мог бившег пријатеља. Ја иначе, такве алузије, и оне које помиње госн Млинаревић никада нисам ни имао будући да сам у брак као девственик ушао, а о „привођењу“ девојака нисам ни размишљао. То ми је дакле, потпуно страно. А Ви треба да се задржите на језичким објашњењима а машту, поготову вулгарну да ставите у страну.

    Свиђа ми се

  23. Пустите Ви Буду и осмокраки пут, него колико ће Буда да Вам крајцује пензију?

    Свиђа ми се

  24. „Изгледа да Вас је употреба „легитимно“ од стране политичара, када говоре о свему и свачему, навела, да је и Ви употребите. Зашто сте је употребили када сте могли да кажете, оправдан. Уосталом, употребљена реч није српска реч. Што се тиче, Зокија, он се својски труди, да нас зблене својим мислима, па и речником.“

    Јесте, у праву сте, просто су ми досадили употребом сличних речи, попут, транспарентно, легитимно, а нарочито „бенефит“. Од последње добијам оспице. Али постоји Штокхолмски синдром, па се ја полако проналазим у њему. Подражавам критику мене у овом смислу, али на Аву који одговара владикама не дам!

    Свиђа ми се

  25. @Миливоје
    „концелебрирамо. Знате ону нашу причесну песму: „Запјевајмо бијелој хостији“?“ Ја се питам, да ли ми исти језик користимо. Ја покушавам, да пишем на стандардном српском језику. Зоки и Ви пишете на неком свом језику који ја не разумем. Ако претпоставимо, да је Ваша жеља, да неке Ваше мисли саопштите, није примерено, да их саопштавате на језику, који друга страна не разуме. Ако Вам снета употреба страних речи, а то смета и мени, зашто их употребљавате?
    Безусловна подршка Зокију је насхватљива. Као што је за мене несхватљиво, да се један научник забавља коментарима на сајту. Можда ми Ви можете објаснити ту појаву?

    Свиђа ми се

  26. @Зоран Ђуровић
    Лако је некоме, ко је на папином платном списку, да мене саветује, да ми треба лекар и да могу, да се јавим, ако ми Лазић испостави рачун. Питао сам коме то лекару, да се јавим? И колико то треба да платим, да ми Зоки буде учитељ? Као што сам већ рекао, текстови су ти вредни пажње, али коментари су ти дно дна. Прегледај питања која сам ти поставио и покушај да ме „приведеш“.

    Свиђа ми се

  27. @ prevrat
    Да поновим моју дилему. Какве везе имају пролетери и православље? Где се у било којим текстовима православних мудраца спомињу пролетери. За разлику, а ваљда сам то већ рекао, свесно и намерно сам скоро све о себи написао на пословној мрежи Линкедин, што Ви нисте учинили. Чињеница, коју наводите, да у некаквом Савезу пролетера има и православаца, ништа не значи, јер само показује, да тим својим следбеницима, нисте објаснили, да пролетери и православци, идеолошки немају везе. Чини ми се, да сам већ написао, да за мене имају везе у моралном смислу. Очекујем, да ми објасните моју дилему?
    Ја сам наравно за пролетере. Да ли сте и Ви?

    Свиђа ми се

  28. @Milivoje i „ava Zoki“

    Predlozio bih web-majstoru sa SS da, ako ima mogucnosti, proveri IP adrese sa koje se javljau „ava Zoki“ i novopridosli „Milivoje“. Uveren sam 99% da je poruke obojice poslala jedna te ista osoba (tj.. „ava“). Stil teksta i odsustvo relevantnih argumenata, tj. ispraznost poruka su gotovo identicni za obojicu, i to ih identifikuje. Pa osim ako je jedan od njih klon onog drugog, ne ostaje mnogo prostora nego da se zakljuci da se ipak radi o jednom coeku. Koriscenje visestrukih nadimaka je oprobana praksa trolova i manipulatora internet univerze. Taj trik uveliko moze da izmanipulise tok diskusije i tako delom sabotira originalnu svrhu sajta. Valjalo bi sacuvati stanjestvari od tog internet „sibicarenja“, kako se elokventno izrazio i sam „ava“.

    Свиђа ми се

  29. @Elefterios
    С обзиром, да нам се Зоки повремено истим коментаром обраћа, морам да се оградим од предлога. Нема потребе, да било ко губи време истражујући, ко је ко иза псеудонима. Псеудоним сам за себе говори. Требали губити време и утврђивати, ко је иза Вашег псеудонима?

    Свиђа ми се

  30. @Slobodan
    Mozda nisam bio potpuno jasan, pa ste me pogresno protumacili. Upotreba pseudonima na otvorenim portalima kao ovaj je uobicajena i ja ne mislim da bilo ko treba da istrazuje identitet osobe. Ali u slucaju Z.Dj. sam predlozio da se lako utvrdi da li on zloupotrebljava portal i pri tom otvoreno laze (kao „ava“ i kao „Milivoje“), a to je tehnicki trivijalno proveriti.

    Свиђа ми се

  31. @ Elefterios

    Врло нерадо ово радим, али имам утисак да сте мало изгубили нерве и почели да без икаквог основа оптужујете да неко „злоупотребљава портал“ и „отворено лаже“, па сам притеран да кажем:
    1. Корисници „Зоран Ђуровић“ и „Миливоје“ имају различите IP адресе.

    2. Корисници „Elefterios“ и „Слободан Млинаревић“ имају различите IP адресе.

    Молим Вас да се према другим коментаторима, ма колико се са њима не слагали, ипак односите са већим поштовањем но што је ово „отворено лажу“, посебно кад, као што се види горе, то не можете да докажете. Ту мислим и на Ваше коментаре типа „Сад ми жао што увредих кокоши поредећи их са тобом“ – нисам их брисао а нисам ни сигуран да сам баш у праву што сам то оставио.

    @ Зоран Ђуровић

    Ако наставиш са причом да су „Elefterios“ и „Слободан Млинаревић“ један корисник, и те коментаре ћу брисати.

    Са жаљењем што сам приморан да овакве ствари напишем,
    и са надом да ћу бити правилно схваћен
    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  32. Slobodane, jeste li vi taj na linkedinu koji je Born 9 April 1946?

    Свиђа ми се

  33. @ Стање ствари. Хвала на информацијама. Ја ћу од сада одвојено одговарати. Такође морам да приметим да би и моји одговори били као и моји текстови када неки од коментатора не би употребљавали: кокош, папски плаћеник, језуита, бранилац Степинца итд. Не трпим инсинуације и увреде поготово зато што пишем именом и презименом.

    Свиђа ми се

  34. @Слободан Млинаревић
    „Какве везе имају пролетери и православље?“
    „“У Савезу пролетера је много православних верника““

    Знате, ми, прави пролетери се од „пролетера“ који су на атеизму и пролетерском зноју помешаном са крвљу направили каријере, профиле и стекли пензије разликујемо у толико што од својих чланова и симпатизера не захтевамо да се одричу традиције у име туђе нити „вјере прађедовске“ у корист новог „светог писма“ које је написао јеврејски беспосличар и гребатор Маркс.

    Борба за поштовање основних људских права (из којих произилазе сва изведена, попут права на рад, на јавно и отворено исповедање вере…) не искључује право неког пролетера да осим у једнакост свих пред људима и Богом, верује у било шта друго. Па и у заборавност или преумљење у складу са актуелним трендовима.

    Дакле, од пролетера се не очекује да буду овце које следе магарца док их све заједно чува чобанин, већ да мисле својом главом и боре се за себе јер то у њихово име, други раде веома лоше.

    Што се тиче мог СиВи-ја, све што вас занима имате на Преврату. Па „књигу“ у шаке ако вас толико занимају мој живот и прикљученија 🙂 Поздрав

    Свиђа ми се

  35. @prevrat
    Питања су била:
    1. Какве везе имају пролетери и православље?
    2. Где се у било којим текстовима православних мудраца спомињу пролетери?
    Мене у средњој школи учише, да свако питање има само један одговор. Лако је користити речи и не одговорити на питања. „јеврејски беспосличар и гребатор Маркс.“, као и овце, које следе магарца заједно са чобанином су говорили ПРОЛЕТЕРИ СВИХ ЗЕМАЉА УЈЕДИНИТЕ СЕ. Сада Ви користите појам ПРОЛЕТЕР, који је очигледно био, онда њихов и глобалистички. Никако се, не слаже са Вашим осталим размишљањима и ставовима. Како се православље и србовање слаже са употребом речи „Што се тиче мог СиВи“? Или је и СиВи неки српски појам и реч? Личи ми на лако прихватање глобалистичких појмова. Уосталом, подмећете, да сам ја тражио Ваш „СиВи“. Само сам нешто констатовао! И ту је питање, шта Ви тражите на глобалистичкој мрежи?

    Свиђа ми се

  36. Господине Млинаревићу, јесте ли ви глупи или само волите да се свађате? Реч „пролетер“ настала је у старом Риму и означавала је лице без имовине, теоретски слободно али практично у ропском положају јер зависи од воље и потреба виших сталежа. До данас се нажалост није много променило, па данашњи пролетаријат само формално поседује материјална добра – практично „виши сталежи“ у облику властодржаца их те имовине очас посла могу лишити путем губитка посла, судских или приватних извршитеља, подизањем висине пореза или снижавањем пореске основице… Шта вама овде није јасно? Све ово пише у тексту „Савез пролетера“ на месту на које сам вас већ упутио, али вама – ревносном Кардељевом ђаку је очигледно било претерано захтевно читање толиког текста. Ко сам ја, и шта има да пишем о нечему што су давно запечатили свети Маркс и Енглес, јел’ да?

    Значи, након вишекратно поновљеног објашњења да ЈА пролетерима не сматрам ИСКЉУЧИВО АТЕИСТЕ И БОГОБОРЦЕ, ви и даље инсистирате на МАРКСОВОЈ верзији, и прозивате ме за оно што је ОН (а не ја) писао, па не знам како да вам одговорим осим са: Идите па се консултујте са Марксом, може бити да је након толико година и девалвације комунистичке идеје ипак решио да ревидира ставове.

    И коначно, текст који коментаришемо нема никакве везе ни са пролетаријатом ни са марксизмом већ са црквеном догмом за коју сам се већ декларисао као нестручњак. Мој коментар је на суптилан начин требало да пробуди и вашу самокритичност, али авај: Мало вам је било што сте деценијама бирали српске патријархе, ви сте стварно утриповали да сте у Кумровцу постали и квалификовани теолози. Алал вам плајваз.
    Газда Аци и осталима извињавам се због тона. Поздрав свима.

    Свиђа ми се

  37. @prevrat
    Обојица знамо порекло речи. Рим није био у време настанка тог појма хришћански, па је позивање на то бесмислено.
    Признајем, да сам глуп. Зоки ме шаље код лекара, а на два потпуно јасна питања не умете да одговорите? Поново толико речи, а одговор не успевате, да смислите.

    Свиђа ми се

  38. @ Slobodane, jeste li vi taj na linkedinu koji je Born 9 April 1946? Ponavljam pitanje, izgleda da niste videli.

    Свиђа ми се

  39. G. Laziću,
    Moj prilog diskusiji o IP adresama:
    Poznato Vam je da svoje priloge šaljem sa različitih IP adresa, ali pod punim identitetom i istom adresom E-pošte, zbog čega mi je aplikacija uvek ista.
    Zato ste u zabludi kad tvrdite da u slučaju kad se prilozi stilski ne razlikuju, a stižu sa različitih IP adresa potiču od različitih autora!
    Dokaz: moj slučaj različitih IP adresa.

    Свиђа ми се

  40. @ Мирослав Анђелковић

    Г. Анђелковићу,
    Ја сам пробао да угасим ватру а Ви као да је потпирујете! 😦

    Прво и прво, Ви шаљете са истим именом и презименом, што бих уопште гледао ваше IP адресе?

    Друго и последње, немојте да се покајем што сам уопште говорио о IP адресама јавно.

    Толико и о овој теми од мене!

    ПС. Види се да нисте никад били с ове стране модерације, требало би једно недељу дана(х) да будете модератор, па да мало и Ви трпите оптужбе коментатора! Никоме, али НИКОМЕ не бих пожелео такав посао!!!

    Свиђа ми се

  41. @A. Lazić
    Opa bato, sad sam još i piroman?!
    Najozbiljnije, ovu konstataciju izričem u veoma šaljivom tonu!
    Nemojte se Vi meni ljutiti!
    Danas je na Balkanu tmuran dan, pa nas,eto, sve izgleda poneo žar diskusije preko NET-a!
    Ovde spuštam loptu i povlačim ručnu, ali ću Vam na temi o Šešelju nabaciti još samo jednu na volej, pa ako zabiberite pod prečku, svaka Vam čast!

    Свиђа ми се

  42. @ Мирослав Анђелковић
    Већ сам рекао, шта мислим о истраживању ИП адреса. Ваше инсистирање није сасвим јасно. Мени није пало на памет, да су Миливоје и Зоки исти лик. Чини ми се, да им није исти стил, а поставља се, питање, зашто би то Зоран Ђуровић радио. Уосталом, Миливоје није ништа ружно рекао, напротив. Ми остали смо били некоректнији. По мом мишљењу, за то не постоји никакав мотив, а мотив је увек битан. Мени није било јасно ни када је Зокију пало на памет, да смо ја и Elefterios исто лице. Господин Лазић је, као што рече, био довољно љубазан, те нема потребе, да инсистирате на истрази. Ако су псеудоними „уобичајени“, не значи, да тако треба. А ако неко то жели, зашто, да не? Паметни коментари су добро дошли, а остали се могу и брисати, те нема штете и није битно..

    Свиђа ми се

  43. @Зоран Ђуровић
    Колико је мени познато, једини сам Слободан Млинаревић на овом свету. Ето ја одговорих! А колико је за нама неодговорених питања, која сам постављао, искључиво у циљу разумевања написаних теза и ставова? Можда то повремено изгледа и може, да се схвати другачије. Као што Ви, покушавате, да ствари разматрате из другог угла, имају, надам се и други право, да Ваше ставове посматрају из другог световног угла. Претпостављам, да то може свакоме помоћи у разради и бољем објашњењу сопствених теза и ставова. Истовремено, постављам сам себи и другима, питање ЗАШТО. Колико ја схватам, мотиви су важна ствар и о свакоме, на јавној сцени, а то смо и ми, се ваља упитати зашто тако пише, ради.

    Свиђа ми се

  44. @ С. Млинаревић. З. Ђуровића има доста, зато сам питао.
    2) Једно је питати о тексту, друго инсинуирати о мотивима. Ја сам све већ рекао на ту тему, а појаснио сам да и човек који није „од заната“ не може да разуме моје мотиве. Безвезе је говорити да сам верник. Мени смета раскол зато што је као зло и у Писму означен. Какав бих био верник да се радујем скандалу?
    3) Поменуо сам зашто се моји мотиви не могу разумети ако неко није у изворном хришћанском духу. Никакве материјалне накнаде немам за ову мисију. Живим искључиво од уметности и плаћених научних пројеката, а ниједан који би се бавило екуменизмом није ретрибуиран. Наравно да остаје да ми се верује на реч, али бих волео да видим извод макар једног папског платног списка на коме сам ја, како инсинуирају талибани.
    4) Једини спас ја видим стога у чишћењу терена. Да видимо ко смо и шта смо, каква нам је историја, каква теологија, а то може само наука да осветли. Због тога сам увек научнички објективан, колико је то могуће, јер потпуна објективност не постоји. Због тога сам многе у више наврата упутио на текст о тези М. Петровића. Кроз то се види како се води дијалог и научна расправа. Има на моменте и реторичких фигура, истина ретко,
    Због тога ја стално инсистирам на научном методу, јер митологије и мутљага имамо превише, па зато имамо и много крокодила.
    5) Дефинитивно је да нам је гро интелигенције отишао ван. Ниво се срозао начисто, а уз то се из ДБ већ деценијама пласирају лажи и полуистине о нашем националном идентитету. Знам ја врло добро грехе којима само се опоганили и ми православни и католици. Но, како рече велики католички теогог Ив Конгар, кога смо превели и чека на излазак из штампе: „мислим да је већи број грешака дошао са наше (католичке) стране“. Такав самокритични глас није наишао на добар одзив, тако да је добио забрану на рад од неколико година. Зато ни мени не цветају руже.
    6) Ако има конкретних питања која сам прескочио, понови их. На питања која сам сматрао да су негативно мотивисана, нисам одговарао. Јер, ако неко мисли да си национални издајник зато што завршиш најбољи папски факултет са свим похвалама, онда сматрам да са њиме нешто није добро. Када наведем Николаја да је завршио код старокатолика, онда ми ти „добронамерни“ одмах пљусну како сам горд и ко сам ја уствари?

    Свиђа ми се

  45. Праштајте на грешкама у куцању, долазе нам гости… зато сам у журби.

    Свиђа ми се

  46. @Зоран Ђуровић
    Свако од нас има неке „аксиоме“ и од тога не отступа. Лепо је речено „чишћење терена“. Потпуно се слажем. Али се морају узети у обзир све чињенице. Па и онда, научни метод није оно што спречава, да се чињенице тумаче на различите начине. Рецимо тачка 5. Исказ „Дефинитивно је да нам је гро интелигенције отишао ван. Ниво се срозао начисто, а уз то се из ДБ већ деценијама пласирају лажи и полуистине о нашем националном идентитету“ показује тезу, коју није лако доказати. Колико је мени познато, одлазили су углавном они, који су желели већу зараду и имали могућности, да финасирају сопствени боравак у белом свету. То сигурно није „гро“ интелигенције.
    Ово је пасус из ауторског текста: „Док смо имали једнопартијску државу, јавни сектор у смислу рада државних органа функционисао је много боље него данас. Зашто? Зато што је први услов за рад на високим и одговорним функцијама, а то је чланство у тој једној јединој партији сви лако и брзо и испуњавали учлањењем, а онда би се одмах прелазило на оцене других квалитета кандидата. То су стручност, искуство, управљачка способност, образовање, људски квалитети итд., и све оно што чини важним и данашњи модерни корпорацијски менаџмент. Тако имамо апсурдну ситуацију да је једнопартијска држава имала квалитетније кадрове јер су их бирали из целокупног броја квалификованих стручњака за неку област, и то у целој земљи. Ван могућности избора на функције су били само они који нису желели да буду чланови једне владајуће партије“. Како се ово уклапа у честе тезе о „диктатури у Брозово време“.
    Ја сам радио за „туђег“ послодавца и мени је јасно, да у том периоду нисам био сасвим свој. Тако је и са студијама, радом и боравком у иностранству. Човек хтео не хтео, посматра свет око себе другачије. Па довољно је, чита другу штампу, гледа други ТВ. Знајући више, нема смисла, да даје материјала, да изгледа другачији него што је у стварности. И да дозволи, да га „талибани“ не разумеју.
    Да је мотив важан чини ми се, да и по томе слажемо. Из „негативно мотивисана“ произилази, да је мотив важан.
    Без обзира, на мотиве било чије, важно је, да сазнајемо важне, а непознате чињенице, те је у том смислу, корист на мојој страни. Као да смо се боље разумели. Питања и нису важна, те их можемо оставити за нама.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s