Тема овог кратког осврта јесу послиједњи актуелни контакти Православне цркве са папском заједницом. Сам наслов има актуелну, али, бојим се, и историјску димензију. По ријечима Светог Марка Ефеског ми знамо да су Латини јеретици, „али је њихова држава јача од наше, па им снисходимо називајући их шизматицима“. Римска црква у новије доба воли назив „сестринске цркве“, али источним православним црквама не признаје пуноћу благодати, јер нијесу у јединству са папом.
Шта се збило од спектакуларног јерусалимског сусрета, кад римски папа Бергољо пољуби руку васељенског патријарха, до данас? Показало се да западне хришћанске деноминације немају велику жељу да утичу на своје владе у смислу спасавања блискоисточних хришћана. Конфликт у Украјини је продубљен, а тамошња унијатска и расколничка структура добијају све већу подршку власти у промовисању новог украјинског идентитета. Канонска црква Православна у Украјини, добила је, Божјом милошћу, за поглавара великог духовника митрополита Онуфрија, али и на медијима много пута изречену оптужбу бившег агента КГБ-а Антонова, сада „кијевског патријарха“ Филарета, да је митрополит Онфурије „непатриота“ јер не прихвата европско „сојузништво“. Наиме, канонски митрополит је изјавио да су Божји закони изнад европских, а рефлекс старих совјетских , сада европских „сојузника“, одмах је прорадио.
Даље се десило да је Мјешовита богословска католичко-православна комисија на свом засиједању у Аману доживјела потпуни крах. Грузијска црква је одбацила Равенски документ, а друге помјесне цркве нијесу хтјеле да праве даље компромисе о питању првенства папе.
Затим је међуправославно савјетовање, у склопу припрема Великог Сабора 2016. године, ревидирало став о односу на протестанте, због промјена које су код њих услиједиле посљедњих деценија (женско свештенство и епископат итд). Тиме је најављен и заокрет према католицима ако крену у том правцу.
А, кренули су. На бискупском синоду, одржаном од 5. до 19. 10. у Риму ове године, практично је легализован хомосексуализам. (Видјети доњи текст са сајта Пешчаника.) Тиме је срушена осовина, која је – по замисли високих руских црквених кругова –требало да се изгради између католика и православних у очувању „библијског морала“, прије него што је и успостављена. Ако се има у виду да је нанет и други ударац Московској патријаршији, њеној идеји о очувању Свјатој Рус (не Русије, већ Русије, Украјине и Бјелорусије), није изненађујуће што је митрополит Иларион у истом дану упозорио на дјеловање унијата и говорио о „очувању породичних вриједности и православног искуства ожењеног свештенства“ на бискупском синоду у Риму.
Изненађујуће је што су католици на свом синоду у први план породичне политике ставили бригу о доприносу истополних заједнца цркви, а не рецимо питање целибата. Јер, најновија „скандализовања“, „изненађеност и бол“ поводом педофилских афера су само прикривање вјековне педофилске праксе васпитних католичких редова (Наполеон, који је образован у једној њиховој школи, имао је срећу што је био заостао у расту и ружан, а „оци учитељи“ су преферирали љепушкасте дечаке које су звали „бјеле раде“). Жупници су, као у оном сјајном „Клошмерлу“ (у преводу – кога другог? – Станислава Винавера) своје сексуалне јаде ријешавали са „домаћицама жупне куће“.
Православна црква нема више могућности да попушта Ватикану, сем по цијену свог потпуног расапа и раскола. Чињеница је да и међу нама православнима, посебно послије времена атеизације, има много оних „идеолошких хришћана“ на које је с правом указао римски бискуп Франциско. Оних које моралне норме стављају и испред саме Љубави која је Бог. И да и код нас има много фарисејског и лицемјерног. У брђанској поносној Грузији, Црква предводи велике протесте против геј параде, а није протестовала против гејева – од Сакашвилијеве, али и свих ранијих полиција – коришћених за уцјењивање „породичних“ мачо бизнисмена и политичара. (Као што ни геј организације не протестују против силовања у затворима.)
Има код нас православних доста маловјерја и „геополитизације Антихриста“, као да не прихватамо ријеч, коју је Хајдегер тако волио, да ће Царство Божије доћи „као лопов ноћу“.
За православне свих боја лоша вијест: дијалог ће са католицима бити само куртоазан. Блага вијест јесте Христос.
П.С. У наставку доносимо текст који је објавио сајт Пешчаник о римском бискупском синоду. Руски митрополит Хиларион који се у њему помиње је наравно Иларион. Свети Петар није први папа, није чак био ни римски епископ, нити се помиње у каталозима римских епископа ране Цркве, био је и јесте првоврховни апостол. Што се хуле на Духа Светога у овоме тексту тиче, она није чак ни гријех, већ најпростија христијанофобија, која нам још једном потврђује зашто се од свих гријехова једино хула на Светога Духа неће опростити. Када је у питању поигравање са Маријом Магдаленом Мироносицом у овом тексту, позивамо аутора да се тако храбро позабави умјетничком представом Пророка и 11. годишње Ајше.
Milutin Mitrović: Halo, ima li koga na nebu?
Od 5. do 19. oktobra u Vatikanu je održan vanredni sinod katoličke crkve. Sinod je reč grčkog porekla (syn-hodos) i znači „oni koji hodaju zajedno“. Njega čine neutralni papa i 253 učesnika, od kojih su 191 takozvani sinodalni oci (kardinali s pravom glasa), a 114 presbiteri (predstavnici episkopske konferencije), i to iz Afrike 36, Amerike 24, Azije 18, Evrope 32 i Okeanije 4. Njima se ovoga puta pridružilo još 8 „bratskih delegata“ drugih crkava, od kojih je posebno naglašeno prisustvo oca Hilariona, predsednika departmana za spoljne poslove moskovskog partijarhata. Na inicijativu pape Franciska, pozvano je i 14 bračnih parova laika, da iznesu svoje bračno iskustvo kao dopunu stavovima teologa. Vanredni sinod se saziva kada neka tema postane urgentna i traži hitan odgovor crkve. Ta tema ovoga puta je bila – porodica i odnosi koji se oko nje formiraju.
Skup je počeo homilijom (propovedi) pape Franciska Bergolja na kojoj bi mu, zbog odmerenosti, mogao pozavideti i Ban Ki Mun. Papa je pozvao učesnike da otvoreno, bez imalo ustezanja, kalkulisanja i straha izlože svoja stanovišta, uz molbu da ih što obilatije potkrepe argumentima kako bi ih razumeli ostali, a posebno on, koji po dužnosti treba da presudi ako se za tim ukaže potreba. Sebi je stavio u zadatak da bude super partes, da se ne meša u raspravu i sa najvećom pažnjom prati izlaganje svih učesnika, naročito onih čiji se stavovi razlikuju od njegovih.
Prva dva dana, skup je zaista protekao tako što su govornici „hodali zajedno“ – izlažući svoje reformističke poglede. Trećeg dana je počelo da se probija neslaganje, da bi petog i šestog izgledalo da je konzervativna struja odnela prevagu. Rasprava je prerasla u burne diskusije kakve katolička crkva odavno ne pamti. Konfrontacije su krenule u vezi sa fundamentalnom teološkom temom: mogu li razvedeni ljudi primati sakrament (pričešće).
Prema važećoj doktrini, svako ko napusti brak napao je najveću hrišćansku svetinju i time postao manje vredan u očima crkve. Na niže verničke grane spadaju i oni protiv čije volje je brak raskinut, najčešće žene. Osim što gubi pravo na pričešće, razvedena osoba nema pravo na novi crkveni brak i ne može da kumuje u crkvi prilikom venčanja ili krštenja drugih osoba.
U vreme svoje pune premijerske snage i osobne nadutosti, Berluskoni je otišao u crkvu da svom partijskom cuflingeru krsti dete. Sveštenik mu je skrušeno, tiho, ali da i drugi čuju, rekao da ne mora da izađe iz crkve, jer je ona dom svima, ali da razvratnik koji se dvaput ženio nikako nikome ne može biti „padrino“, kum.
Konfrontacija na sinodu je počela izokola. Jedan od uvodničara, mađarski kardinal Erdo (Erdö) konstatovao je da „razvedeni, koji se ponovo civilno venčaju sa nekom drugom osobom, ipak pripadaju Crkvi. Međutim, pastoralni problemi dovode do pitanja doktrine. Nije dovoljno gledati statistike, mora se voditi računa i o doktrini“. Kako lepo piše[1]: „Po hrišćanskoj doktrini Sveta Porodica se smatra osnovnim modelom ljudske porodice“. Doktrina se čvrsto drži zahvaljujući diktatu bespogovorne vere i pretnjom sankcijom izopštenja ako se prekrši.
Ona opstaje uprkos svojim mutnim prapočecima: Marija udata za ostarelog stolara Josipa – pritom devica, zatrudni sa S. D. (svetim duhom), rodi sina Isusa, koji postaje jevrejski propovednik, a tek njegovi sledbenici bivaju hrišćani. Dotični sin spase kamenovanja izvesnu Mariju od Magdale, kako bismo danas rekli show girl, a onda se to otvoreno zvalo prostitutka i kažnjavalo, te ona ostane sa njim nerazdvojna sve do njegove smrti/raspeća.
Nije sasvim jasno za Hrista neženju, ali mnogi veliki slikari bili su opčinjeni Marijom Magdalenom. Ticijan ju je naslikao kao prilično raspusnu lepoticu. Smernu verziju napravio je Pietro Peruđino, a obe slike se nalaze u Firenci u Palazzo Pitti, najkonfuznijem evropskom mastodontskom muzeju. Između te dve predstave, postoje na stotine drugih, do onih skarednih. Marija Magdalena je osvojila srca mnogih vernika, a i Hristovi sledbenici su je zvali „apostolom nad apostolima“ i rangirali je odmah iza prvog pape – Svetog Petra. Muka sa doktrinama je to što uz malo sarkazma postaju ruševne.
Kardinal Erdo je započeo, a kasnije su se množili znaci da bi avangardne pozicije pape Franciska na temu porodice, razvoda te u vezi sa tim odnosa prema gej populaciji mogle ostati u manjini. Kako se diskusija rasplamsavala, sve je otvorenije dolazilo do osporavanja, pa čak i uvreda na račun pape. Nadvladala je ipak struja onih koji su, uz dužno poštovanje prema jevanđeljima, pažnju usmerili na konkretne probleme pojedinaca, porodice i ljudske zajednice.
Odnos snaga u Vatikanu ne rešava se na sinodima nego na koncilima. Na Prvom koncilu 1870. godine odlučeno je da se papama da nadmoć nad biskupima (formalna klasifikacija države Vatikan glasi: apsolutna monarhija). Na Drugom koncilu koji je trajao od 1962. do 1965. godine – četiri sesije i dvojica papa – dominatna ovlašćenja preuzeli su kardinali. Desilo se to za vreme Đovanija XXIII, zvanog Papa Buono (Dobri), i pape Paola VI[2] čijim je proglašenjem za sveca u nedelju 19. oktobra svečano završen poslednji sinod. Da imaju svoju slavu, katolički likovni umetnici bi trebalo da novog sveca odmah prigrle za svog zaštitnika, jer je on, kao veliki intelektualac i privrženik moderne umetnosti, uprkos otporu konzervativaca, u Vatikanu napravio jednu od najvećih i najkompletnijih zbirki moderne umetnosti. Znajući faze u odnosima papa i kardinala, Francisko, koji inače vuče odmerene i mudre poteze, sasvim sigurno će postupiti u skladu sa onim što je rekao na samom početku svoje vlade: „Pred Bogom smo svi jednaki, pa ćemo takvi biti i među sobom“. To liči na demokratiju u apsolutizmu! Ima li koga na nebu da vidi šta se dole događa?
Dakle, već na temi porodice (svetinje braka i nerazdvojnosti bračne zajednice) došlo je do dubokih razmimoilaženja. Ali njihov intenzitet je opao kada se došlo do odnosa crkve prema gej populaciji i njihovim porodicama. Jedan laički bračni par je zamolio velikodostojnike za savet šta je trebalo da urade – sin ih je molio da mu dozvole da ode na letovanje sa svojim partnerom. Dobar je sin, dobar đak, dobar hrišćanin, ali ima homoseksualne emocije. Oni su mu dozvolili da ode na letovaje sa partnerom i nemaju osećaj da su povredili hrišćanski pojam ljubavi.
Javnost je taj deo rasprave najviše iščekivala, ali je ostala pomalo razočarana. Papa Francisko je zahtevao da se o svakoj temi posebno glasa[3] i da se u završnom tekstu – Relatio Synodi – objave rezultati glasanja. Već ta novina bila je dovoljna da konzervativci počnu da protestuju i odu kod Benedikta XVI, emerito pape i zamole ga za intervenciju. On im je onim svojim blagim i unjkavim glasom dao obaveštenje da je aktuelni papa Francisko Bergoljo, pa neka se njemu i obrate.
Otpor temi homoseksualizma i težnjama te populacije da stekne pravo na brak, po broju protivnika na sinodu bio je uočljivo manji nego ranije. Reforma odnosa crkve prema svetinji braka dobila je 104 glasa za i 74 protiv. Popuštanje odnosa prema gej zajednicama prošlo je sa 118 glasova za i 62 protiv. U oba slučaja, budući da su reformisti dobili prostu, a ne dvotrećinsku većinu, teme su ostavljene da budu „produbljene“ kroz godinu dana na redovnom sinodu. Tada, ako ne bude sloge, papa će iskoristiti svoje pravo da presudi.
U jednoj ranijoj propovedi, papa Francisko je pitanje odnosa prema gej populaciji definisao sledećom, pomalo sofističkom rečenicom: „Ako je gospod Bog sve stvorio, onda znači da je stvorio i homoseksualne osobe. Zato se prema njima moramo odnositi kao prema božijem delu“. Ta šokantna rečenica na sinodu nije ponovljena, ali je kardinal Godfrid Danels iz Belgije, dao definiciju koju su posle mnogi ponavljali: „Homoseksualne osobe su kao i sve druge i stoga zaslužuju da budu poštovane. Katolička crkva ne prihvata crkveni brak između homoseksualnih osoba, međutim postoje oblici bračnih zajednica koje regulišu države svojim aktima i koje, iako to za nas nije pravi brak, nose određena uzajamna prava i obaveze homoseksualnih osoba koje žive zajedno i pravedno je poštovati ih“. Isti kardinal, koji pripada krilu reformista, uzgred je definisao i odnos crkve prema državi: „Crkva ima pravo da kaže šta misli o društvu, ona može da iznese svoje mišljenje o svemu, ali nema pravo da ga nameće.“
U dokumentu izdatom posle ovog sinoda, Relatio post disceptationem, piše: „Homoseksualne osobe imaju talente, sposobnosti i kvalitete koje mogu ponuditi hrišćanskoj crkvi: skloni smo da prihvatimo te osobe garantujući im bratsko mesto u našim zajednicama… Bez negiranja moralnih problema vezanih za homoseksualne zajednice, moramo potvrditi postojanje slučajeva u kojima uzajamna privrženost ide do samožrtvovanja, da bi se dala podrška dragocenom životu partnera… Crkva obraća posebnu pažnju deci iz istopolnih brakova naglašavajući da su za nju na prvom mestu dobrobit i prava dece.“
Naravno da je i meni pala na pamet paralela sa stavovima SPC. Međutim, spadam u staru, prastaru generaciju novinara, kojoj je važno dostojanstvo profesije, pa izbegava svako unižavanje onih koji su definitivno istorijski pregaženi. Nema sopstvenog dostojanstva ako se ne poštuje i dostojanstvo drugog, čak i kad taj to ne zaslužuje.
Neću završiti ovde nego ću, kao i na početku, dati malo šturih podataka. Italijanski premijer Mateo Renci (vernik i pseudolevičar) obavio je konsultacije sa predstavnicima Vatikana i od njih dobio podršku da vlada podnese predlog zakona kojim se uvodi, po uzoru na Nemačku, civilna (građanska) zajednica, brak između osoba istog pola. Sem razlike u imenu, tu su sadržana sva prava koja imaju i raznopolni brakovi (uključujući i pravo nasleđivanja penzije). Potpuno izjednačavanje homoseksualnih i biseksualnih građanskih brakova postoji u Norveškoj, Švedskoj, Holandiji, Britaniji, Islandu, Belgiji, Francuskoj, Luksemburgu, Španiji i Portugalu.
Forma građanskih (civilnih) zajednica odnela je prevagu u Finskoj, Estoniji, Irskoj, Nemačkoj, Češkoj, Austriji i Sloveniji. Svi su izgledi da će se njima ubrzo pridružiti i Italija. Srbija spada u zemlje koje decidirano u svom ustavu navode da se brakom smatra jedino zajednica muškarca i žene. Uz Srbiju, toj grupi pripadaju Belorusija, Ukrajina, Letonija, Litvanija, Poljska, Slovačka, Rusija, Moldavija, Bugarska i Kosovo.
Ujedinjene nacije su 2011. godine usvojile rezoluciju o priznavanju prava homoseksualnim osobama i transdženderima. Evropski parlament je nedavno sa 394 glasa za i 176 glasova protiv usvojio sugestiju zemljama članicama da administrativno priznaju istopolne brakove sklopljene u drugim zemljama. U Italiji je veliki broj gradonačelnika (brakovi su u njihovoj nadležnosti) prihvatio ovu sugestiju i počeo verifikovanje tih brakova. Ministar unutrašnjih poslova, Anđelino Alfano, vođa partije desnog centra, najzadrtiji protivnik gej brakova, izdao je naredbu da se prestane sa time, što je izazvalo talas otpora i masovno verifikovanje novih gej brakova, u Rimu i Milanu pa onda širom Italije.
[1] Padre Antonio Rungi: La Sacra Famiglia di Nasaret – modelo per le nostre famiglie(propagandna knjižica).
[2] Paolo VI je bio fasciniran Jugoslavijom; kada je sa preliminarnog sastanka ugovaranja Titove posete Vatikanu izlazila naša delegacija, kako tvrdi istoričar Jože Pirjevec, on je na rastanku uzviknuo: „Živela Jugoslavija“. Obostrano je dogovoreno da taj izliv simpatija ne ode u javnost.
[3] Na sinodu se glasalo elektronski, a postojale su samo dve mogućnosti: „placet“ i „non placet“. Nije bilo belih listića.