Патриотска јерес против новог Хладног рата

(The Nation, 12. 8. 2014).

Осврт који следи саставио сам поводом годишњег Форума Америка-Русија у Вашингтону, одржаног 16. јуна у здању Харт (премда не под званичним покровитељством) америчког Сената. Услед обавезе да скратим текст због времена предвиђеног за остале говорнике, овде сам вратио првобитно уклоњене делове и у целини навео неке од тада изнетих коментара. Поред тога, осврћем се и на неке догађаје који су се збили у међувремену, као примере тема којима се бавим. – С. Ф. К.

Данас се састајемо усред најгорег и, могуће, најопаснијег америчко-руског сучељавања током протеклих деценија, вероватно још од раздобља Кубанске ракетне кризе 1962. године. Грађански сукоб у Украјини, изазван незаконитом сменом кијевске власти у фебруару, већ израста у посредни рат између САД и Русије. Наизглед непојмљива могућност претвара се у замисливу опцију: истински рат између НАТО-алијансе, под вођством Сједињених Држава, и пост-совјетске Русије.

Несумњиво, већ се налазимо у новом Хладном рату, који ће се само продубити, учврстити и продужити проширивањем санкција; притом, овај рат носи и веће опасности од претходнoг америчко-совјетског, из којег је свет једва изашао. За овакву могућност постоји више разлога:

• Епицентар новог Хладног рата није у Берлину, него на граници Русије, у Украјини, апсолутно суштинском простору за руски појам националне безбедности, па чак и саме руске цивилизације. У том смислу, све оне погрешне процене, незгоде и провокације какве је свет већ видео деценијама уназад, носиће овога пута још више опасности. (Тајновито јулско обарање малезијског авиона над источном Украјином представља злокобан пример. Још један пример чине војне претње током августа, које су дочекале руски хуманитарни конвој упућен у донбаске градове Луганск и Доњецк, као и истовремени покушај Кијева да те градове заузме.)
• У односу на свог америчко-совјетског претходника, нови Хладни рат доноси још већи ризик употребе нуклеарног оружја. Притом мислим на аргумент који су изнели поједини московски војни стратези: уколико Русију буду непосредно угрозиле надмоћније конвенционалне снаге НАТО-а, та држава ће можда морати да прибегне свом далеко већем арсеналу тактичког нуклеарног оружја. (Актуелним окруживањем Русије базама, као и поморским антиракетним наоружањем, САД/НАТО само доприносе оваквој могућности.)
• Још један ризични чинилац новог Хладног рата представља околност недостатка правила међусобног обуздавања, какав се развио током четрдесет хладноратовских година, нарочито након Кубанске ракетне кризе. Несумњиво, међусобну уздржаност у многоме отежава бреме сумњи, озлојеђености, неразумевања и погрешних информација и у Вашингтону и у Москви. Ово се односи и на надреалну демонизацију лидера Русије, Владимира Путина; за такву хајку на једну личност не постоји истински преседан у прошлости, макар од периода након Стаљинове смрти. (Хенри Кисинџер је указао на то да „демонизација Владимира Путина није политички програм, него тек изговор за недостатак програма.“ Сматрам да је посреди нешто још горе: крах истинске анализе и рационалног вођења политике.)
• Коначно, нови Хладни рат можда је још опаснији утолико што – опет за разлику од свог четрдесетогодишњег претходника – нема ефикасну америчку опозицију; ни у администрацији, ни у Конгресу, нити у етаблираним медијима, на универзитетима, у институтима или у јавности уопште.

У том смислу, неопходно је да схватимо властите околности. Ми – противници оних америчких политичких потеза који су толико неславно допринели тренутној кризи –  малобројни смо, лишени утицајне подршке, и неорганизовани. Имам довољно година како бих знао да се наш положај по много чему разликовао током 1970-их и 1980-их, када смо се борили за оно што се тада називало детантом. Били смо у мањини, али ипак знатни, уз савезнике на важним позицијама, па и у Конгресу и Стејт департменту. Наша гледишта тражили су утицајни часописи, телевизија и радио. Поред базичне подршке, имали смо чак и сопствену лобистичку организацију, Амерички одбор за споразум Истока и Запада (American Committee on East-West Accord), у чијем су управљању учествовали и директори корпорација, личности из политичког света, угледни научници, и државници попут Џорџа Кенана.

Данас немамо ништа од тога. Немамо приступ Обаминој администрацији, дословно никога у Конгресу – бастиону двопартијске хладноратовске политике – а тек смо незнатно присутни у великим медијима. (Након што се украјинска криза продубила, памти ли ико да је наше ставове прочитао у уводницима и ауторским колумнама Њујорк тајмса, Вашингтон поста или Волстрит журнала; да су се чули на телевизијама попут MSNBC или канала Фокс њуз, чији програми једва да се разликују у приступу „окриви Русију“?) Имамо приступ значајним алтернативним медијима, али они се унутар америчке политичке класе не сматрају меродавнима, па чак ни неопходнима. За свог дугог века, не памтим оволики крах америчког демократског дискурса ни у једном кризно упоредивом времену. (Гилберт Доктороу – амерички стручњак за Русију и искусни корпоративни директор који живи у Белгији – покушава да покрене америчко-европску верзију некадашњег Одбора за споразум Истока и Запада.)

Током ограниченог времена којим овде располажем, осврнућу се на опште поставке ове кобне ситуације – готово сигурно, судбоносног обрта у светској политици – у три лична својства: као учесник у оно мало допуштене медијске дебате; као дугогодишњи академски историчар Русије и америчко-руских односа; напослетку, као упућени посматрач који још увек верује да постоји излаз из ове ужасне кризе.

Што се тиче мог повременог учешћа у изузетно ограниченом простору за дискусију унутар главних медија, говорићу на личнији начин него што обично чиним. Од самог почетка, своју улогу сматрам двојаком. У складу са америчком пословицом да „свака прича има две стране“, покушавао сам да објасним став Москве према украјинској кризи, јер готово сасвим недостаје у главним медијима. (Без Руске листе, незаобилазног електронског дневника Дејвида Џонсона, читаоци изван Русије имали би тек незнатан приступ алтернативним гледиштима. Важан изузетак представља чланак Џона Мирсхајмера у септембарско-октобарском издању часописа Форин аферс.) На шта је, рецимо, Путин мислио рекавши да западни политичари „желе да нас сатерају у својеврсни безизлаз“, да су „нас лагали већ много пута“, те да су „прешли црту“ у Украјини?

Осим тога, пошто сам у својим књигама и чланцима за магазин Нејшн (Nation) још од 1990-их наовамо заступао став да политички однос обеју вашингтонских партија према Русији може довести до новог Хладног рата и управо овакве кризе, желео сам да поднесем своју дугогодишњу анализу на увид поводом данашњег сукоба око Украјине.

Као исход, непрекидно ме нападају, чак и у наводно либералним публикацијама, као Путиновог водећег америчког „апологету“, „корисног идиота“, „алатку“, „најбољег пријатеља“ и – по свој прилици, најнижи домет незрелог вређања – „улизицу“. Критике сам очекивао – јер сам их добијао и током дводеценијског коментаторског стажа на телевизији Си-Би-Ес – али не у овако личном и увредљивом облику. (Нешто се променило у нашој политичкој култури, можда услед Интернета.)

Све до сада, нисам се ни трудио да одговарам на било који од ових клеветничких напада. Данас то чиним јер сматрам да су усмерени на више овде присутних особа, притом и на сваког критичара руске политике Вашингтона, а не само на мене. (Није их у потпуности избегао чак ни Кисинџер, нити крајње успешни Реганов амбасадор у Москви, Џек Метлок.) Изнова прочитавши те нападе, дошао сам до следећих закључака:

• Нико од ових медијских егзекутора чињенично не побија ништа од онога што сам написао или рекао. Упуштају се искључиво у ad hominem клевете, засноване на изобличавању чињеница и полазној премиси да је сваки Американац који трага за разумевањем гледишта Москве – „Путинов апологета“ и, стога, непатриота. Таква премиса само подстиче могућност рата.
• Неки од тих аутора, или људи који их подржавају, осведочени су заговорници дводеценијског политичког приступа САД који је и довео до украјинске кризе. Клеветама против нас, покушавају да сакрију сопствено саучесништво у катастрофи која се тренутно одвија, као и недостатак воље да своја уверења размотре. Неспособност новог промишљања управо нас и осуђује на најгори исход.
• Једнако је, пак, важно и то што нео-макартијевци теже ка гушењу демократске дебате тиме што нас стигматизују, како би нас учинили непожељнима на великим телевизијама и у ауторским колумнама, али и пред доносиоцима политичких одлука. То им увелико успева.

Будимо сасвим јасни. Ово значи да смо ми – а не наши клеветници, с лева или здесна – истинске америчке демократе и стварни родољуби у смислу националне безбедности САД. Ми не тежимо ка изопштењу или ућуткавању нових хладноратоваца, него ка њиховом укључивању у националну дебату. И ми, а не они, схватамо да тренутна америчка политика може имати катастрофалне последице по међународну безбедност, али и по америчку. Опасности и трошкови још једног дуготрајног Хладног рата оптеретиће нашу децу и унучад. Ако ништа друго, овом неразборитом политиком, која се чак и са високих положаја препознаје кроз неизоставну демонизацију Путина, Вашингтон већ губи суштинског партнера у Кремљу, и то у животно важним областима за америчку безбедност; од Ирана, Сирије и Авганистана, па до напора у циљу смањења нуклеарног наоружања, као и проблема међународног тероризма.

Ипак, морам да додам, и сами смо криви за једностраност дебате, или чак и за њено непостојање. Као што сам рекао, нисмо организовани. Исувише често, не бранимо јавно једни друге, премда сам лично захвалан Џејмсу Кардену, Гилберту Доктороу и Роберту Легволду због одбране коју су ми пружили. Исто тако, често не говоримо довољно одрешито. (Примера ради, не треба да нас забрињава уколико се наши аргументи повремено поклапају са оним што говори Москва; ако нас то брине, имамо самоцензуру као исход.)

Додуше, неки од људи који приватно деле нашу забринутост – поново, личности из Конгреса, из медија, са разних универзитета и института – не оглашавају се уопште. Који год им били разлози за то – забринутост због стигматизације, брига за каријере или питања личног карактера – нечујни су. Али у нашој демократији, у којој је цена дисидентства сразмерно ниска, ћутање више није патриотски избор. (Лично, као Американац, све снажније то осећам, до тачке моралне индигнације, док посматрам како проамерички режим из Кијева наноси непотребну пустош, изазива хуманитарну катастрофу и, могуће, ратне злочине над сопственим грађанима у источној Украјини.)

Међутим, морам да нагласим и то да из овог императива треба да изузмемо младе људе, чији губици могу бити већи. Неки од њих су затражили моје мишљење, и сваки пут их саветујем: „Чак и најситнија подметања услед твог неслагања по питању Русије, можда ће ти неповољно утицати на каријеру. У овом животном раздобљу, превасходно си обавезан према властитој породици, па утолико и према приликама за будућност. Твоје време за борбу тек долази.”

Коначно, у вези са нашим стремљењима ка мудријој америчкој политици, дошао сам до још једног закључка: већина нас је научена да су умереност у размишљању и наступу најбољи принцип за свагда. Али током судбоносне кризе попут ове са којом се управо суочавамо, уздржаност зарад себе саме не представља врлину. Она прелази у конформизам, а конформизам постаје саучесништво.

Памтим да је ово питање било предмет дискусије веома давно, и у сасвим другачијем контексту; о њему су расправљали совјетски дисиденти међу којима сам живео у Москви, током седамдесетих и осамдесетих година. Сасвим је довољно познавалаца те историје међу нама (укључујући и Едварда Лозанског, бившег совјетског дисидента, дугогодишњег америчког држављанина и регановског републиканца, иначе организатора данашњег скупа) који су однедавно почели да нас називају „америчким дисидентима“. Ова аналогија је недостатна: моји совјетски пријатељи имали су много мање могућности за неслагање, и претиле су им далеко горе последице.

Ипак, та аналогија јесте поучна. Совјетски дисиденти противили су се једном ушанченом правоверју догми, стечених интереса и окошталог система доношења политичких одлука, због чега су их совјетске власти и медији јавно огласили као јеретике. Од почетка 1990-их, почевши од Клинтонове администрације, исувише непромишљена тумачења на тему пост-совјетске Русије и политичке исправности америчког приступа временом су очврснула у двопартијско америчко правоверје. Природни, историјски одговор правоверју јесте јерес. Хајде онда да будемо родољубиви јеретици, упркос личним последицама, а у нади да ће нам се прикључити и многи други, као што се кроз историју дешавало већ много пута.

Сада прелазим, у својству историчара, на питање тог правоверја. Покојни сенатор Денијел Петрик Мојнихен (Daniel Patrick Moynihan) дао је чувену изјаву: „Свако има право на властито мишљење, али не и на сопствене чињенице.“ Ново хладноратовско правоверје готово у потпуности почива на лажним уверењима. Међу њима, постоји пет неистина које су данас нарочито важне.

Прва неистина: Још од распада Совјетског Савеза 1991. године, Вашингтон се према посткомунистичкој Русији великодушно односио као према пожељном пријатељу и партнеру, потрудивши се да јој на сваки начин помогне да постане демократска, напредна чланица западног система међународне безбедности. Услед властите безвољности или неспособности, Русија је, нарочито под Путином, одбацила овај амерички алтруизам.

Чињеница: Почевши од Клинтонове администрације 1990-их, сваки амерички председник и Конгрес третирали су пост-совјетску Русију као поражену државу без легитимних унутрашњих и спољних права. Овај тријумфалистички приступ „победника који односи све“ спроведен је проширењем НАТО-а – уз нереципрочне преговоре, а сада и ракетну одбрану – унутар традиционалних руских зона националне безбедности, притом изузевши Русију из система европске безбедности. Још тада, крајњи циљ је била Украјина и, у нешто мањој мери, Грузија. Према тумачењу једног утицајног колумнисте Вашингтон поста из 2004. године: „Запад жели да доврши посао започет падом Берлинског зида, и да настави европски марш на исток… Главна награда је Украјина.“ Његове речи су уочи садашње кризе, 2013. године, зазвучале као ехо, изјавом Карла Гершмана, предводника државно дотиране Националне задужбине за демократију (National Endowment for Democracy): „Украјина је највећа награда.”

Друга неистина: Постоји „украјински народ“ који жуди за престанком вишевековног руског утицаја, и за придруживањем Западу.

Чињеницa: Као што зна свака обавештена особа, Украјина је земља подељена дуготрајним етничким, језичким, религиозним, културним, економским и политичким разликама, поготово између својих западних и источних области, али не и искључиво тамо. Када је актуелна криза започела, 2013. године, Украјина јесте била једна држава, али не и јединствени народ, нити уједињена нација. Неке од тих подела погоршала је корумпирана елита након 1991. године, али већином су се развијале током неколико столећа.

Трећа неистина: У новембру 2013. године, Европска унија је, уз подршку Вашингтона, украјинском председнику Виктору Јануковичу понудила безазлено повезивање са европском демократијом и напретком. Јанукович се припремио за потписивање, али га је Путин силом и подмићивањем натерао да одбије договор. Тиме су започели кијевски протести на Мајдану, и све што је из њих произашло.

Чињеница: Предлог Европске уније био је непромишљена провокација која је демократски изабраног председника једне дубоко подељене земље приморала да бира између Русије и Запада. Исто такво било је и европско одбацивање Путиновог контрапредлога за руско-европско-амерички план за спас Украјине од финансијског колапса. Сам по себи, план ЕУ није био економски изводљив. Понудивши премалу финансијску помоћ, тај план је од украјинске владе захтевао примену непријатних мера штедње, притом би узроковао и оштар прекид дуготрајних и кључних економских веза Украјине са Русијом. Такође, понуда Европске уније није била ни сасвим безазлена. Садржала је протоколе којима је од Украјине захтевана обавеза придржавања европској „војној и безбедносној“ политици; у пракси, под тиме се, и без помена, подразумева НАТО. Укратко, није данашњу кризу изазвала Путинова наводна „агресија“, него својеврсна баршунаста агресија Брисела и Вашингтона како би се читава Украјина испоручила Западу и (ситним словима) НАТО-у.

Четврта неистина: Данашњи грађански рат у Украјини узрокован је Путиновим агресивним одговором на мирне мајданске протесте против Јануковичеве одлуке.

Чињеница: У фебруару 2014. године, радикализовани мајдански протести, под снажним утицајем екстремно националистичких па и полуфашистичких уличних снага, постали су насилни. У нади за мирним разрешењем, шефови европских дипломатија посредовали су договору између парламентарних представника Мајдана и Јануковича. Тим компромисом, Јанукович би остао председник, умањених овлашћења и уз коалициону помиритељску владу до нових избора у децембру ове године. За свега пар сати, овај договор поништили су насилни улични борци. Ни европске вође нити Вашингтон нису одбранили властити дипломатски уговор. Јанукович је избегао у Русију. Нову владу формирале су странке парламентарне мањине које су представљале Мајдан и, претежно, западну Украјину; међу њима и Свобода, ултранационалистички покрет који је претходно доживео анатему управо од стране европског парламента, као неускладив са европским вредностима. У властиту корист, ове снаге ревидирале су и устав. Вашингтон и Брисел су овај преврат одобрили и од тада подржавају његов исход. Све што је уследило, укључујући и руску анексију Крима и ширење устанка у југостичној Украјини, до грађанског рата и „антитерористичке операције“ Кијева, покренуто је фебруарским пучем. Путинови потези били су понајвише реактивни.

Пета неистина: Једини начин изласка из кризе састоји се у Путиновом окончању „агресије“ и у опозиву својих агената из југоисточне Украјине.

Чињеница: Основни узроци кризе налазе се у украјинским унутрашњим поделама, а не превасходно у Путиновим поступцима. Суштински чинилац у ескалацији кризе од маја наовамо јесте у „антитерористичкој“ војној операцији Кијева против сопствених грађана, сада махом у Луганску и Доњецку. Путин утиче на „самоодбрану“ Донбаса и несумњиво јој помаже. Вероватно ће с тим и наставити а – узевши у обзир притисак са којим се суочава у Москви – можда ће пружити и директнију помоћ, али он не контролише устанике. Ако се буде зауставио упад Кијева, Путин ће, по свој прилици, убедити устанике да преговарају. Али једино Обамина администрација може приморати Кијев на прекид војних дејстава, а то није учинила.

Укратко, дводеценијска америчка политика довела је до овог судбоносног америчко-руског сукоба. Успут јој је можда допринео и Путин, али његова је улога током четрнаест година на власти била готово потпуно реактивна; управо му ову притужбу често упућују тврдокорнији московски кругови.

* * *

У политици и у историји, алтернативе увек постоје. Украјинска криза може имати најмање три различита исхода. У случају првог, грађански рат ескалира и проширује се, уз увлачење руских војних снага и, могуће, НАТО-а. Тај би исход био и најгори: својеврсна Кубанска ракетна криза наших дана.

У случају другог исхода, данашња фактичка подела Украјине постаје озваничена у облику двеју украјинских држава – једне у савезу са Западом, друге са Русијом – у стању суживота између Хладног рата и хладног мира. Овај исход не би био најбољи, али ни најгори.

Трећи и понајбољи исход био би очување јединствене Украјине. Он би захтевао добронамерне преговоре међу свим украјинским регионима, укључујући и вођство устаничког југоистока, извесно под покровитељством Вашингтона, Москве и Европске уније, што Путин и његов шеф дипломатије, Сергеј Лавров, предлажу већ месецима.

У међувремену, украјинска трагедија се погоршава. Побијено је и рањено на хиљаде невиних људи, према представнику Уједињених нација, а готово их је милион начињено избеглицама. Ово је непотребна трагедија, јер разумни људи на свакој страни знају опште услове за мировне преговоре:

• Украјина мора постати федерална држава, или макар довољно децентрализована, како би њени разнолики региони могли да бирају властите званичнике, живе у складу са сопственим локалним културама, и стекну право гласа у области пореских и буџетских питања, као што је случај у мноштву федералних држава, од Канаде до Немачке. Такве уставне одредбе морају се ратификовати референдумски, или путем уставотворне скупштине, уз истовремено или догледно одржавање скупштинских и председничких избора. (Брзоплети председнички избори у мају били су грешка, јер су на више од четрдесет процената територије у пракси ускратили сопствене кандидате, па тиме и истинско гласање,)
• Украјина се не сме повезати ни са једним војним савезом, укључујући НАТО. (Исто важи и за остале бивше совјетске републике којима се НАТО сада удвара.)
• Украјином се мора управљати на начине који ће јој омогућити да очува или развије економске везе и са Русијом и са Западом. У супротном, та држава никада неће бити политички независна нити економски напредна.
• Уколико се ови принципи буду усвојили, треба да их гарантују – као и тренутни територијални интегритет Украјине – Русија и Запад, можда преко резолуције Савета безбедности Уједињених нација.

Овакви разговори, међутим, не могу да отпочну све до прекида кијевског напада на источну Украјину. Русија, Немачка и Француска непрестано су позивале на прекид ватре, али „антитерористичка операција“ може престати искључиво тамо где је и започета – у Кијеву и у Вашингтону. (Премда му се Вашингтон и Кијев још увек противе, до предлога о прекиду ватре може да доведе посета немачке канцеларке Меркел Кијеву 23. августа, као и заказани састанак између Путина и украјинског председника Порошенка у Минску.)

Нажалост, таквог вођства у Вашингтону нема. Државништво председника Обаме ишчезло је током украјинске кризе. Државни секретар Џон Кери јавно наступа више налик на ратног секретара него на нашег највишег дипломату. Сенат припрема још ратоборније одредбе. Етаблирани медији некритички се ослањају на пропаганду Кијева и навијају за тамошњу политику. Насупрот призорима разарања у Гази, америчка телевизија ретко или никада не приказује кијевско уништавање Луганска, Доњецка и осталих украјинских градова, па стога и не изазива јавно згражавање или противљење.

Утолико ми, патриотски јеретици, остајемо сами и неретко оклеветани. Највеће охрабрење које могу да понудим, јесте да вас подсетим како позитивна промена у историји често започиње управо као јерес. Или, да наведем лично сећање Михаила Горбачова, који се једном приликом осврнуо на сопствену борбу за промену унутар још непоколебљивије правоверне совјетске номенклатуре: „Све што је ново у филозофији започиње као јерес, а у политици као мањински став.“ Што се патриотизма тиче, навешћу речи Вудроа Вилсона: „Понекад је највећи патриота управо човек усмерен путем који сматра исправним, па чак и кад види да против себе има половину света“.

Стивен Ф. Коен (Stephen F. Cohen) је професор емеритус Њујоршког и Универзитета Принстон. Текст је објављен са дозволом аутора

Са енглеског посрбио: Бојан Козић

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

• Stephen Cohen: NATO’s games with Ukraine bring world to 5 minutes before nuclear midnight
• Стивен Ф. Коен: Како амерички медији у лажном светлу представљају Путина, Сочи и Украјину

Categories: Посрбљено