О једном тужном петку

Ових месеци, окружен сам смрћу. Умрло је толико људи које сам, на овај или онај начин, знао; блиских, мање блиских, али познатих. И то скоро  сви – од рака (осим једне побожне, 86-годишње баке, која је отишла са овог света по старачкој немоћи). Уосталом, већ сам и писао о томе – мајка ми је умрла од малигног тумора 2008 (рођена 1943); ташта (рођена 1954) од тумора, прошле, 2013. године. Комшинка на спрату – тумор мозга; обућар из суседства – тумор стомака… И редом…

Чујем, сваки дан, за некога; гледам умрлице… Девојка, студирала математику, 25 година – тумор; друга девојка, која је некад ишла код мене на веронауку при храму Светог Вазнесења у Чачку, студент права, 25 година – тумор… Имам познанике лекаре: кажу да је број тумора, који се јављају нагло и изненада, и на најчуднијим могућим местима, страховито порастао. А свештеник, који при једном храму води евиденцију покојних, вели да скоро нема умрлих од старости – или злоћудни тумори или срце (више ово прво).

У петак, 10. октобра, ишао сам на сахрану једној побожној жени из Чачка, која је, такође од тумора, умрла дан пре тога. Годиште моје таште. Била је то жена која је, кад се обратила 1989, године кад су мошти Цара Лазара ношене кроз Србију, привела Христу не само своју децу (и она су, касније,  ишла код мене на веронауку), него и свога супруга, официра. Помагала је у манастирима, постила, причешћивала се, чинила добро људима. У болести, била је јунак. Није је признавала. Радила је до 1. септембра ове године, иако је већ имала метастатичке болове. Ишла је у цркву последњи пут на Крстовдан, а причестила се на празник Зачећа Светог Јована Крститеља. Упокојила се мирно, док су деца (има одраслог сина и ћерку попадију) и супруг читали јутарње молитве крај њене постеље. Држао сам говор после опела. Могао сам мирно и поуздано да се молим за покој њене душе.

Па ипак, било ми је тешко. Цео дан по глави се мотају Дисови стихови из збирке „Ми чекамо цара“: “Гробови данас добро су понели“. Чачанско гробље се проширило,“угојило“ се,  расте свакодневно, све већи је то Некрополис; спојиће се,ускоро, са гробљем села Лознице.

А ове године се у средње школе у граду уписало много мање деце него прошле; а прошле године се у Моравичком округу у средње школе уписало 250 ђака мање него 2012… Значи, стварно умиремо. Побише нас НАТО сатанисти… Кад видиш и чујеш како се малигни тумори шире, спопада те осећање својеврсног безнађа. Добро, умиру старији – али деца, деца наша… Шта ће бити с њима? И онда гледаш ове слепце на власти, који се клањају НАТО сатанистима, и дође ти да изађеш на улицу, и да урлаш да се чује до Београда, и даље: „До када више, срам вас било, бездушници и безбожници? У Европску унију нас гурате, у НАТО нас водите, а ваш народ умире од проклете Европске уније и НАТО-а!“

О томе да они који данас умиру од рака, а православни су, иду у Царство Божије као војска Лазарева, јер су страдали од НАТО бомби којима је 1999. отимано Косово, говорио сам на сахрани. Видим по лицима људи да ме разумеју… Ипак…

Јесте, лако је причати о Божјем Промислу, али гледати, подносити…

А народ шћућурен, уплашен… Кад сам био мали, сујеверне бакице су рак звале „она болест“, и шапутале: “Помери се с места“. Данас је болест толико раширена, да сујеверне бакице ништа не шапућу. Чекају шта ће снаћи њих и њихове.

А онда чудо

Док сам тако пребирао по глави, а душа ми се, помућена, скривала од зарне светлости Михољског лета, позва ме, предвече, један побожни брат, и вели: „Дођи са породицом у моју кућу. Стигла је чудотворна икона из Русије!“ Већ је пао мрак… Зачудих се – каква икона, и то из Русије? Пођосмо… Он има велики приземни простор у свом дому; ми тамо – а оно огромна икона Цара Мученика Николаја Другог, и уз њу „мошчевик“ са преко триста частица моштију, и икона „Русија која васкрсава“, и иконе Светог Серафима Саровског и Светог Сергија Радоњешког, и Царевића – Мученика Алексеја… И јеромонах Рус чита молитву Цару Мученику за спасење Русије и Србије, и обнову престола православних држава наших… А из Царске Иконе тече миро. Познат сам као православни „скептик“, по савету блаженопочившег владике будимског Данила, који је говорио да нас Господ никад неће прекорити због духовне трезвености и опреза. Али, ово сам видео – миро тече из иконе, и скидају га кистом за сликање, стављају на  вату, ради дељења. Кажу – кад је икона стигла у овај благочестиви чачански дом, после дужег времена почела је снажно да мироточи.

Пошла козачка литија кроз Србију до Свете Горе, и довела нам у госте великог христољупца и србољупца, Цара Николаја Мироточивога.

Благо нама…

Седимо после за вечером са руском братијом, и радујемо се; причају о томе да је икона завршена у ноћи цареубиства, јула 2003, и да јој је миро из левог ока потекло одмах после освештања. Говоре о чудима од иконе, и како лечи о тумора, многе и многе. Преко пута мене седи јеромонах, који нам  каже да су у Руској Цркви да се прави и кривотворни препознају по свом односу према Цару Мученику: ко га воли и поштује, тај у срцу носи васкрсење Русије… Иконописац, леп старац седе браде и дечјег лица, сведочи такође о светињи, као и брат – козачки атаман… Нас је ту око четрдесетак; певају се побожне песме, разговара се, осећа се дух богомолничког покрета Владике Николаја, који је жртву Цара Николаја упоредио са жртвом Цара Лазара, при чему је Цар Николај на добровољну жртву за искупљење Русије и православних принео не само себе, него и своју породицу.

У срцу, нада да нисмо побеђени, и да ће све ово што нам се дешава имати смисла у покајној обнови после које ће, по речи владике Теофана Новог Затворника, Бог послати Русији цара „огњене вере, великог ума и гвоздене воље“. Излечиће нас Бог духовно, па и телесно. Само да му се вратимо, да Га никад не оставимо.

„БОЖЕ, ЦАРЈА ХРАНИ, СИЛНИ, ДЕРЖАВНИ, ЦАРСТВУЈ НА СЛАВУ, НА СЛАВУ НАМ, ЦАРСТВУЈ НА СТРАХ ВРАГАМ, ЦАР ПРАВОСЛАВНИ, БОЖЕ, ЦАРЈА ХРАНИ“…

О козачкој чудотворној икони цара Николаја

Свети Јован Кронштатски је рекао: “Самодржавље – то је једини услов напретка Русије; ако не буде самодржавља, неће бити ни Русије“. Свети Анатолије Оптински (Млађи) говорио је: „Судбина Цара је судбина Русије; ако се буде радовао Цар, радоваће се и Русија; заплаче ли Цар, заплакаће и Русија… Као што човек без главе више није човек, већ смрдиљви леш, тако ће и Русија без цара постати смрдљиви леш“… Свети Јован Шангајски  је истицао: “Велики је грех дићи руку на Божијег помазаника. Злочин према Цару Николају Другом утолико је већи и страшнији, зато што с њим убијени и чланови његове породице, сасвим невина дечица његова. Убиство лежи на души и савести читавог народа. Сви су криви: ко непосредном побуном, ко припремом, ко издајом, ко оправдавањем онога што је учињено или извлачењем користи из тога. Убиство цара – мученика је непосредна последица свега тога.“

Зато се побожни руски народ каје, и Богу приноси покајничке жртве, молећи се за обнову православног царства, Москве као Трећег Рима. И Бог Русима шаље знаке Свог благовољења.

Надимска Царска козачка Чудотворна икона мученика Цара Николаја Другог у размерама 175 X 210 цм насликана је 2003. године у Тројице – Сергијевој Лаври по благослову и молитвама архимандрита Германа (Чеснокова) ради учешћа у покајном Крсном ходу по Русији „За Веру, Будућег Цара и Отаџбину“ од Руске Голготе у Ганиној јами код Јекатаринбурга, где су бољшевици спаљивали свете мошти Царских Мученика, до Голготе Господње у Јерусалиму. Икона је освештана 17. јула 2003. године, на 85-годишњицу Цареубиства. Икона је почела да мироточи од тренутка освештања. Четрнаест дана касније, у току празновања стогодишњице канонизације Светог Серафима Саровског, за време литије крај села Цигановка, јавио се, као жив, баћушка Серафим, а на фотографији литије пројавили су се Царски Мученици. После ових чудесних јављања, а с благословом архимандрита Германа, на икону је стављен потпис:“Божијом заповешћу Надимска царска козачка Чудотворна икона пројављена у храму Светих апостола Петра и Павла Свете Тројицко – Сергијевске Лавре ради васкршења Православног и Самодржавног Рускога Царства.“

По благослову патријарха московског и све Русије Алексеја Другог, од 8. октобра 2003. козачком атаману Сергију Николајевичу Криштал постао је чувар и носилац иконе по Русији и иностранству. Литије су кренуле по Украјини, Молдавији, Белорусији, по области грузијско – абхаског сукоба 2007-2008. године. По сведочењу војника, тамо где је ношена икона, непријатељ није могао проћи. Литије са иконом су ишле и Румунијом и Косовом и Метохијом. Године 2005. са војног аеродрома „Чкаловски“ икона је авионом Министарства одбране одлетела је на Далеки Исток Русије, а 2008. пловила је  школским једрењаком „Палада“. Када је највећи руски војно – индустријски комплекс, „Уралвагонзавод“, престао да ради, фабрику је обишла  икона, и њен рад је обновљен.

Икона се сматра чудотворном: умирује непријатељства, спасава од несрећа, смирује стихије. Било је много мироточоења иконе, као и исцелења од тешких, нарочито онколошких, болести после молитава пред иконом. За време крсног хода 19. јануара 2013, када се ишло на реку Терек, ради освештања Кавказа, од тумора се исцелио архиепископ владикавкаски и алански Зосима. Икона је прошла преко 400 хиљада километара.

Долазак у Чачак на дан краљеубиства

Икона је у Чачак стигла на Светог Калистрата, када се обележавала осамдесета годишњица убиства краља Александра Карађорђевића, човека који је учио у руском Пажевском корпусу под заштитом Цара Николаја, и човека који је примио толике руске избеглице после крвавог бољшевичког преврата. Њега је много поштовао Свети Јован Шангајски, који је, као западноевропски епископ Руске Заграничне Цркве, на месту краљеубиства у Марсеју, упркос саобраћајној гужви, вршио помен о годишњици монархове погибије. У својој беседи, одржаној у руском храму Свете Тројице у Београду три дана после регицида у Марсеју, Свети Јован Шангајски је цитирао стихове из службе Светом Калистрату:“Пре часног крста Твога, Господе, смрт је била страшна за човека, а после добровољног страдања Твога, човек је страшан смрти“. Свети Јован је рекао да су у Марсеју смрт и краљ погледали једно другом у очи, а да се краљ, херој још од Куманова, није уплашио, него се читавог живота борио против зла безбожја које демон шири светом. Свети Јован је истакао:“Тако ће и смрт краља Александра и успомена на њега будити живи дух свију Словена, као неустрашивог борца за правду. А његов бесмртни дух ће се уселити у вечна рајска насеља. Тамо ће њега дочекати Цар Лазар и Цар Николај Други са осталим словенским витезовима и мученицима, који су пре њега истим путем, путем самоодрицања до смрти, ушли у Царство Христово“.

Цар Николај је дошао у Чачак, срце јуначке Србије, на дан убиства краља Александра, потврђујући ове речи Светог Јована Шангајског. Био је петак, 10. октобар 2014. године Господње. Тог дана стигао је споменик Цар Мученику који ће бити откривен у Београду ових дана.

По Светом Јовану Кронштатском, нема места за случајност у Царству Свемогућег Бога.

Сутрадан        

У суботу, 11-ог, пођем на трибину у Горњем Милановцу.

На аутобуској станици сретнем човека, средовечног, који заподену разговор са мном. Шаље кћери неки пакет у Београд. Поносан на своје добро дете, које студира са одличним оценама. Скроман човек, тих, миран, верујући. Ради тежак посао код приватника. Видим, зове га ћерка; он се јавља на мобилни… Идентификација: “Ћеркица“…

Остао је самохрани отац кад је дете имало шест година. Жена му, у 28-ој години живота, умрла од рака. Сав се посветио чеду, о детету свом бринуо и брине. Верује у Бога, у правду и љубав Божју…

Михољско лето на станици у Чачку. Светлост зари, опет.

Срео сам Човека. Једног од оних на којима почива свет, од оних благих, за које је Момчило Настасијевић рекао: “Удрите, / Нисам крив“… И додавао: “Нека се схоре све злости, / смешак им одоли блед“.

Има још таквих у овом народу.

А пошто има и Бога, и Цара Николаја који се, са Светом Русијом и Небеском Србијом, за нас Богу моли, има и наде.

Само да се покајемо и вратимо Богу и себи, да нас, како рече Владика Николај, не покрије „језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом“.

Светлост ми се вратила.

На уму су Шантићеви стихови: “Ја склапам очи и од среће плачем“… И Љермонтов: “Верује се, и плаче се, и опет је лако све“…

Хвала Ти, Царе Мучениче, за све дарове твоје…

Уочи Покрова Мајке Божје 2014.

(Борба за веру, 13. 10. 2014)

Categories: Преносимо