Уочи Покрова Пресвете Владичице наше, славе Свете Пећке Патријаршије, велика лавра под њеним омофором, Манастир Светог Краља Дечанског нападнут је графитима „Исламске државе“. Изостала је свака реакција надлежних државних органа Србије, централних црквених тијела, војске која се припрема за параду…

Натпис “Калифат долази” на огради дела манастирског имања (Извор: Политика)

Порука овог напада на православље, није упућена само дечанским монасима и њиховој пастви, већ, могућно је, прије свега, тзв. међународној заједници. Калифат се јавља у центру Балкана.

Државне власти Србије, које су потписале противуставни Бриселски споразум уз једнодушно одобрење Народне скупштине и Запада, сада треба да инсистирају да се питање заштите православних светиња стави на дневни ред са свом озбољнишћу, без икаквих керефека о немогућности договора међу косметским Албанцима итд.

Црква, са своје стране, дужна је да учини све да Пећка патријаршија на овај свети и сваки други дан, дјелује као њено истинско средиште, а Манастир Високи Дечани треба да добије ставропигијални статус.

Иначе ће се показати да је био у праву благоглагљиви умировљени епископ Атанасије, када је на овај дан прошле године писао да патријарх иде у Пећ само да би позвао Србе на косовске изборе, а о исправној позицији епископа Артемија о косметском питању да и не говоримо.

Не смије се задржати на очекивањима да ће косовска полоција једног лијепог дана постати независна од локалних моћника. Напротив, она ће постати нова ћелија „Исламске државе“.

Графити Исламске државе на Високим Дечанима

На помоћним објектима у оквиру манастирског имања Високих Дечана исписани су графити ИСИС (Исламске државе Ирака и Сирије), јавља РТВ Ким. Црвеном и црном бојом исписане су и скраћенице Ослободилачке војске Косова (УЧК), Албанске националне армије (АКСХ), као и порука „Калифат долази”. На једном од објеката, који се налази на око 150 метара од пункта италијанског Кфора, налазе се и два графита на арапском језику.

Како је нашем листу јавио игуман Високих Дечана Сава Јањић, најближи графити исписани су на баштенској кућици, око 300 метара од манастирске цркве, док су остали на објектима у кругу од око 500 метара. Реч је о манастирском имању на коме монаси свакодневно обрађују земљу и чувају стоку. Иначе, само део овог имања је ограђен зидом.

Графити су највероватније исписани у ноћи између суботе и недеље, а монаси су их приметили јуче око поднева, одмах после литургије, и одмах су обавештени Косовска полиција и Кфор. Током увиђаја, којем су присуствовали и игуман Сава Јањић и локални командант Кфора пуковник Анђело Минели, група Албанаца, са удаљености од стотинак метара, неколико минута је узвикивала „УЧК, УЧК…”.

– Италијански Кфор последњих недеља је појачао надзор над манастиром, а уз саме манастирске зграде постављен је и нови видео-надзор, али очигледно се суочавамо са опасношћу и изазовима који су много другачији и опаснији него раније. Могућност да лица која очигледно имају лоше намере дођу тако близу манастира и направе овакву провокацију и поред заштите Кфора показује нову реалност на Косову и Метохији – оценио је отац Сава Јањић.

М. А.

Нови графити на манастиру Високи Дечани

БЕОГРАД – Јутрос су се на капији манастира Високи Дечени појавили нови графити ИСИС – „Исламска држава Ирака и Сирије” и АКСХ „Албанска национална армија” написао је на свом Твитер налогу игуман манастира Сава Јањић.

Графити ИСИС – „Исламска држава Ирака и Сирије” и АКСХ „Албанска национална армија” (Извор: Фејсбук страница манастира Високи Дечани)

„Јутрос смо приметили још један ИСИС натпис на манастирској капији много ближе цркви. Срамота”, написао је Јањић.

Он је поставио и фотографију на којој се види графит исписан црвеном бојом – ИСИС и АКСХ.

Јуче су на помоћним објектима у манастирском имању у Високим Децанима исписани графити „ИСИС – Исламска држава Ирака и Сирије”, Калифат долази (Chaliphate is coming), Ослободилачка војска Косова (UÇK), Албанска национална армија (AKSH).

Јањић је синоћ у изјави Танјугу рекао да су монаси забринути и шокирани због претећих графита на објектима у манастирском имању и да очекују још интензивније мере безбедности од стране Кфора и косовске полиције.

„Очекујемо да ће косовска јавност и међународни представници осудити овакво дело и да ће се предузети још интензивиње мере безнедности од стране Кфора и локалне полиције”, рекао је Јањић.

(Танјуг/Политика, 13.10.2014)

Бајрам Реџепи: Три малолетника исписала графите ИСИС на манастиру Дечани

Косовски министар унутрашњих послова Бајрам Реџепи рекао је да је графите по зидовима манастира Дечани, према досад расположивим информацијама, исписало троје малолетника.

Реџепи је за емисију “Поподне у РТК 2” казао да је то вандалски чин и да ће полиција разговарати и са родитељима тих малолетника како би било јасно да се такве, како је навео, глупости не понове.

(Блиц, 13. 10. 2014)

Сава Јањић: Реакција поводом изјаве косовског министра унутрашњих послова Реџепија

Изјава косовског министра унутрашњих послова г. Реџепија да су графите писали тројица албанских младића који су јуче ухапшени је неоговорна и суштински погрешна. Три косовска младића су само кратко задржана у полицији али не у вези са графитима, већ зато што су узвикивали УЧК пароле испред манастира. Уосталом, ко је поново писао пароле и то недалеко од самог КФОР-овог контролног пункта? Овакве изјаве вређају здраву памет и служе прикривању стварних проблема на терену.

Графити и о. Сава Јањић (Извор: Фејсбук страница манастира Високи Дечани)

Изјава министра да КФОР треба да се повуче и да се безбедност Високих Дечана преда Косовској полицији је апсурдна јер Косовска полиција, уз дужно поштовање, у појединим деловима Косова представља више проблем него део решења и још није у стању да делује независно од локалних политичких и других структура.

(Фејсбук страница архимандрита Саве Јањића)

СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности

Вековно седиште српских архиепископа и патријарха у Пећи, стециште теолога, књижевника, уметника и најумнијих Срба минулих времена, у којем се чува богата уметничка и црквена баштина, које више од седам векова одолева освајачима и чува сећање на најславније, али и најтеже тренутке српске историје, дочекало је нови миленијум окружено бодљикавом жицом.

Иза те жице скупила се, један уз други, четири дивна и висока храма. Чувају један другога, јер знају да су у крстовима њихових купола сабрани сви српски крстови, знају да је под њиховим сводовима рађана историја нашег народа. Но, знамо ли то и ми? Знамо ли да је Пећка Патријаршија камен темељац српске историје? Чезнемо ли ми за њом данас, као што су Јевреји некад чезнули за Јерусалимом?

Не зна се тачан датум основања матичне цркве у Пећкој патријаршији. Зна се да је још за живота Светог Саве, првог архиепископа српског, на месту где река Бистрица напушта Руговску клисуру и улази у равницу омеђену Проклетијама, основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије. Ту је тридесетих година XIII века Савин најбољи ученик и наследник на трону архиепископа све српске земље, Свети Арсеније Сремац, подигао храм Светим Апостолима и учинио га престолом поглавара српске Цркве. На такву одлуку није га подстакла само богомдана лепота природе, већ чињеница да се град Пећ налазио у самом географском центру српске државе. Кад је краљ Душан, у напону своје политичке моћи, одлучио да се прогласи царем Срба и Грка, у исто време је и старешина православне цркве у његовој проширеној држави имао да добије титулу патријарха. На Државном сабору у Скопљу, на Цвети 9. 4. 1346, свечано је проглашен за српског патријарха дотадашњи пећки архиепископ, ранији логотет Душанов, Јоаникије II, а већ седам дана касније, на сам Ускрс 16. 4. 1346, бугарски патријарх Симеон, са новим пећким патријархом Јоаникијем II и охридским архиепископом Николом, уз присуство целог сабора српске цркве, крунисао је Душана за цара Срба и Грка. Шест стотина шездесет година касније, манастир Пећка патријаршија додат је листи светске културне и природне баштине, и под заштитом је Унеска.

Први храм манастира у Пећи красе монументалне фреске. Сведоче о високом богословском образовању наручилаца који су се угледали на најзначајније богомоље Цариграда и Солуна: Христос на престолу са Пресветом Богомајком и светим Претечом, Поклоњење Агнецу, сцене из живота Спаситељевог, причешће апостола, Вазнесење Христово у куполи, Силазак Светог Духа и прикази ктитора светитеља Саве и Арсенија. У 14. веку живописане су фреске Светих ратника, светог Саве – као ктитора светаго места сего, затим композиције које представљају упокојење патријарха Јоаникија и конац живота архиепископа Саве II.
У храму се налази саркофаг у коме је некад почивао свети Арсеније, затим онај у коме су биле свете мошти првог српског патријарха, Јоаникија II, а између је гробно место архиепископа Саве II.

У Пећком летопису стоји да је век по довршењу цркве Светих апостола, архиепископ Никодим уз њу саградио цркву Светог Димитрија. У служби архиепископу Никодиму, Марко Пећки, српски писац са краја 14. века, пише: „Твоје усрђе ка Богу и топлоту вере ваистину казује часни храм, у част његовог угодника, добропобедног мученика Димитрија”. Иконостас у цркви потиче из доба градње, док су фреске настале две деценије касније, ктиторским подвигом архиепископа Јоаникија II. Уз ктиторску фреску са натписом „Пресвета Богородице прими молбу раба твојего Јоаникија”, запажамо редак циклус сцена из живота и страдања светог Димитрија Солунског, патрона храма. Необичну вредност имају портрети цара Душана, његовог сина Уроша и архиепископа Јоаникија, сликани вероватно у време установљења Патријаршије. Ту су и циклуси Великих празника, а сабори српских светитеља: Саве, Симеона и Милутина, пандан су приказима васељенских сабора и показују тежњу државе да у сопственом успону очува чистоту православне вере.

Наследник Никодимов на престолу српских архиепископа и једна од најзначајнијих личности српског средњег века, Свети Данило Други, наложио је 1330.-ог лета Господњег да се са јужне стране цркве Светих апостола направи храм посвећен Богородици Одигитрији.

Светитељ Пећки Данило, велики духовник и бранитељ Свете Горе, неимар, дипломата, биограф и песник, довео је у Патријаршију неколико мајстора који су теолошки учено живописали Богородичин храм. Ове фреске су у доброј мери очуване до данас. Задржимо се, на трен пред представом ктитора. Небеском лепотом зрачи свети Данило II док скромно одевен држи Богородичин храм, а пророк Данило српског архиепископа препоручује Пресветој Богородици.

Представе Распећа Христовог, Мироносица на гробу, Силаска у ад, Поклоњења агнецу и Успења Пресвете Богородице, блиске су уметничким идеалима 14. века.

Између 1330. и 1337. године, Данило Пећки, градитељ Бањске, Дечана и многих других светиња, уз своју задужбину Богородичину цркву, подигао је у Пећи и цркву посвећену светом Николи, а испред храмова заједничку, красно осликану припрату са пиргом.

Живопис цркве светог Николе дело је зоографа Радула са краја 17. века. Поред представе ктитора живописа, патријарха Максима, кога ка Христу води патрон храма, Радул је приказао српске светитеље: светог Саву, Симеона Мироточивог као монаха и архиепископе Арсенија I Данила II. У циклусу слика о светом Николи истиче се представа враћања вида светом Стефану Дечанском, што говори о дубокој побожности српских владара.

Да је свети Данило Пећки остварио своју намеру да сагради припрату „достојну многога причања” сведочи нам један стари родослов у коме се каже: „Призренске цркве под, дечанска црква, пећке припрате, бањско злато, ресавско писаније не налази се нигде”. И данас, мада лепоту првобитне припрате само слутимо, очи нам застају пред мермерним престолом светог Саве на коме су седели српски архиепископи и патријарси када су председавали црквеним саборима. Овде је сахрањен и патријарх Макарије, њен други ктитор. Од првобитног живописа очувана је значајна фреска Лозе Немањића са члановима светородне династије, од светог Симеона до тадашњег владара Стефана Душана. Над улазом у Богородичину цркву је живописан Данило други, како се заједно са светим Николом, клања Пресветој Богородици, приказаној као Живоносни Источник. Од појединачних представа најзапаженија је Богородица Млекопитатељница која као брижна мајка доји Сина Божијег. Од богатог живописа из доба патријарха Макарија запажамо фигуре српских и балканских пустињака: Петра Коришког, Прохора Пчињског, Јована Рилског, Гаврила Лесновнског и Јоаникија Девичког. Изузетно је и значајан календар Цркве, односно 365 ликова или сцена за сваки дан у години, као и прикази седам васељенских сабора.

Упитајмо се поново: знамо ли да никад нисмо остали без свог Јерусалима, иако су се кроз историју државне границе мењале, држава се рађала и пропадала? Знамо ли да је тај наш Јерусалим Пећка патријаршија, Голгота и Васкрсење васцеле душе народне? Њен патријарашки престо јесте историјско, актуелно и вечно седиште Српске Православне Цркве, чије право име и јесте Пећка Патријаршија, а њени сводови – наше истинско небо којим нас кроз векове грли као својим омофором.

Из емисије Верски мозаик Србије

(СПЦ)

Categories: Српско православно стање

Tags: Александар Живковић