Предстојећи избори у Републици Српској заказани за 12. октобар представљају представљају вероватно најзначајнији политички догађај на широј српској политичкој сцени ове године. У Србији се политичке кампање обично воде на такав начин да се сваки избори прикажу као судбоносни, као питање опстанка државе, а по свој прилици такав приступ је ове године усвојен и у Републици Српској. Слично, незавидно, економско стање са обе стране Дрине условило је да и реторика предизборне кампање буде слична претходних неколико парламентарних избора у Србији.
Криминал, корупција, тежак живот – то су теме које истичу опозиционари у Републици Српској окупљени у коалицију Савез за промјене. Мора се истаћи, да слично приликама у Србији, опозиција ретко износи конкретне оптужбе. Подразумева се да владајућа гарнитура мора бити одговорна за тешке проневере, јер новца нема а мора га бити. Симптоматично је да се у предизборној кампањи – а то је карактеристично за оба главна политичка блока – добар део наступа своди на персоналне нападе и указивање на бројне мањкавости код опонента док се ретко или нимало нуде суштинска решења за пре свега економске проблеме. Озбиљан економски програм изостаје и код владајућих странака и код опозиције.
Главни актери – СНДС
СНДС на чијем је челу Милорад Додик наступаће на изборима у коалицији са Демократским народним савезом и Социјалистичком партијом. Додик, који је кормило Републике Српске стао када су њена дејтонска овлашћења у великој мери била дерогирана, води врло једноставно политику. На нивоу БиХ она се може свести на постојани отпор даљим настојањима да се овлашћења Републике Српске умање уз често снажну реторику противљења бројним настојањима бошњачких политичара или представника међународне заједнице. У неким моментима Додикова постигнућа заиста су била велика, нарочито ако се посматрају из опште српске перспективе где на националном пољу не стојимо баш најбоље.
Додуше, у вођењу српске националне политике у БиХ Додик не мора да буде ни претерано маштовит. Снажно противљење онда када је то потребно, уз чврст ослонац на уставна овлашћења која РС и блокирање доношења неких кључних одлука док се не одустане од покушаја да се политичка овлашћења РС умање. Рецепт једноставан, али за сада врло делотворан. У бескрајно замршеном сплету овлашћења, права и надлежности који постоји у БиХ, као у некој минијатурној верзији Хабзбуршке монархије, довољно је административним путем паралисати противника. Уступци оваквој Додиковој политици нужни су да би се политички механизам у БиХ барем мало покренуо, која је живахна отприлике колико позна Аустро-Угарска. Друга тачка ослонца Додикове политике може да се сведе на једну реч – Русија. Проруско стратешко опредељење Републике Српске на коме Додик инсистира је јасно и у политичкој и у економској сфери. Штавише, у јеку предизборне кампање Додик је отворено заиграо на руску карту, што ће имати готово извесно позитивне последице на његов и изборни биланс коалиције коју је окупио. О руском фактору касније ће бити више речи, сада пређимо на страначки и персонални састав опозиције.
Главни актери — опозиција
Савез за промјене чине Српска демократска странка, Партија демократског прогреса и Демократска партија. Од споменутих политички је најпознатија СДС – странка на чијем челу је некад стајао Радован Караџић и чије је руководство изнело прву, најтежу фазу, борбе за РС. Познато је ипак да је од краја рата на странку вршен снажан притисак од међународних представника који је кулминирао 2004. године сменом више десетина њених водећих кадрова. Од 2006. године на челу странке се налази Младен Босић, који је сменио не нарочито успешног Драгана Чавића. Чавић се сада налази на челу Демократске партије, а за време његовог мандата, ваља подсетити, у РС је укинута војска, један од најважнијих елемената државности. На челу Партије демократског прогреса налази се Младен Иванић. Из прошлости ове партије такође има незгодних успомена – наиме, из њених редова био је Драган Микеревић током чијег је мандата на месту премијера РС формирана државна комисија о догађајима у Сребреници јула 1995. године а извештај ове комисије, изразито неповољан по српску страну, његова влада је врло лако усвојила. Ове три личности кључни су опоненти Милораду Додику и његовим сарадницима. Судећи по изборној кампањи њихова понуда није нарочито богата. Додуше, опозиција може себи да допусти да свој изборни наступ заснива углавном на критици Владе, али ако том наступу недостаје робустан конструктивни елемент онда бирачи могу да се запитају има ли смисла поверити поверење таквој опозицији. Оптужбе за корупцију и криминал, често и највиших руководилаца РС, могу се углавном свести на инсинуације, редовно без судског епилога. Обећање борбе против корупције је за похвалу, али оно је сувише магловито. Када је конструктиван део програма опозиције у питању он је понекад врло апстрактан. На пример, у програму ДП стоји и: Глобализам по мјери Демократске партије представља визију праведног свијета у коме глобализација није негација аутентичних вриједности државних и националних идентитета, која исто тако није доминација једних над другима, већ доминација правила над свима, без изузетака. Таква глобализација без хегемонизма и супремације свакако је идеал вриједан подршке. У питању је лепа визија, али колико она има везе са реалним политичким проблемима у РС?
Видели смо шта су Додикови главни ослонци, па се можемо запитати на чему његова опозиција може да гради свој оптимизам? Одговор је кратак и једноставан: на незадовољству Додиком и владом на чијем су челу њему блиски људи. Али што је најважније опозиција може да се поузда на опште незадовољство због економске ситуације, које увећава неефикасна администрација и вероватно широко распрострањена корупција на нижим нивоима власти. После локалних избора у низу општина чинило се да ће ови фактори потопити Додикову политичку лађу, али по свој прилици он је успео да стабилизује ситуацију и поред бројних негативних фактора, од којих су један и тешке пролећне поплаве. Зато са благим оптимизмом може да очекује недељу. На крају, на уму треба имати једну стару максиму: није свака промена, промена на боље.