Чедомир Антић: Трећи метак

Ми данас не знамо ко је заиста стајао иза атентата на краља Александра. А ни први модерни атентат у историји Србије, извршен пиштољима, у коме је 1868. убијен кнез Михаило, није био лишен контроверзи

На данашњи дан пре осамдесет година у Марсељу је убијен југословенски краљ Александар Први Карађорђевић. Убица ујединитеља Југословена погинуо је на месту злочина. Организатори завере, хрватски фашисти, убрзо су ухапшени и осуђени… Ипак, недостаци у истрази, умешаност Италије, Мађарске и Немачке и агресивност католичких кругова у „пријатељској” Француској за време суђења убицама, навели су краљицу Марију да покрене приватну тужбу. Тужба је касније повучена. У свету који је срљао ка светском рату, Француској и савезницима који су се повлачили пред нацизмом, заборављен је краљ-жртва атентата. Он ће, баш као и његов српски народ, једног дана добро доћи у међусобном мирењу европских сила које ће доказивати да се Први светски рат догодио случајно, последицом балканских ратова, а и нацизам je настао као последица. Зато данас у Београду неки славе немачког историчара који поглавље о краљу Александру Карађорђевићу насловљава нацистичком паролом (један народ, једна држава, један краљ/вођа), па испада да је југословенски краљ био узор Хитлеру…

Ми данас не знамо ко је заиста стајао иза атентата на краља Александра. Извесна је умешаност Италије и Мађарске, осећа се деловање немачких служби – атентат је наводно координисала мистериозна жена под кодним именом Плава Дама. Остало је питање односа дела Француске према атентату, другој жртви – шефу француске дипломатије Лују Бартуу – тајанствена чињеница да су се други човек Рајха Геринг и будући вођа колаборационистичке француске државе маршал Петен први пут састали управо на сахрани југословенског краља и вратили се заједно возом у своје земље…

Ни први модерни атентат у историји Србије, извршен пиштољима, у коме је 1868. убијен кнез Михаило, није био лишен контроверзи. Кнеза је убила група криминалаца вођена личним мотивима, после атентата спречен је преврат, а од нове владе је зависило где ће бити препознати конци завере. Привремено намесништво набедило је либерале, „друго намесништво”, будући либерално, прогонило је присталице претендујуће династије Карађорђевића. Савремени историчари верују да је у позадини атентата било Османлијско царство, тачније турски управитељ Босне…

Тако мисле историчари. После погибије Зорана Ђинђића слушали смо ламент појединих политичара и интелектуалаца како су кнеза Михаила убили противници модернизације. И док су савременици оптуживали атентаторе да су „ултралибералци” и републиканци, а они сами тврдили да су се против кнеза заверили ради успоставе слободе и уставности… Понеки је савремени политичар видео ствари другачије и веровао да и кнеза Михаила треба да стави у контекст криминализације историје српског народа. Контекст у који је тада био стављен убијени српски премијер.

Књига Милана Веруовића и Николе Врзића „Трећи метак – политичка позадина убиства Зорана Ђинђића” изазвала је малобројне, али занимљиве реакције. Након што сам је пажљиво прочитао могу да кажем да је реч о савесно, минуциозно и прецизно написаној студији. До данас нисам видео утемељенију и озбиљнију анализу трогодишњег раздобља у коме су настајали услови да овај гнусни злочин буде учињен. Пред читаоцем није спекулативна студија слична многобројним посвећеним ратовима, кризама и атентатима… Читао сам једну познату студију о 11. септембру 2001. – читљива је и занимљива, али после читања нисам био сигуран да ли Сједињене Америчке Државе уопште постоје. Веруовићева и Врзићева књига заснована је на познатим и доступним документима, објављеним књигама… Веруовићева лична сећања, она која немају друге сведоке, нису ни важан ни темељни аргумент. Чак и Викиликсови документи представљени су са мером и задршком. Први део књиге посвећен је питању постојања такозваног трећег метка – темељном питању за формирање оптужнице осуђенима за убиство Зорана Ђинђића. Други део анализира политичку позадину атентата. Довољно је рећи да на основу проверљивих извора и објављене грађе излази да је све до политичко-судске манипулације већина сведочења говорила у прилог постојања „трећег метка”. Аутори износе и образлажу и основане сумње у званичне анализе и вештачења. Кад је реч о политичкој позадини они осветљавају прикривене контроверзе домаће, али и међународне политике по овом питању. Нова тумачења веза делова ДОС-а са организованим криминалном, односа у ДОС-у, односа САД и СР Немачке према Зорану Ђинђићу, сегмента политике убијеног премијера који је после прекинут, упечатљива су и с обзиром на утемељеност у изворима представљају тешку оптужбу на рачун извесних учесника и каснијих тумача ових догађаја. Реакције на књигу „Трећи метак”, посебно оне које стижу од судионика догађаја, нервозне су, неспретне и дају разлог за размишљање.

Напредни клуб 

(Политика, 9. 10. 2014)