За учешће у атентату суђено усташким терористима нижег ранга, иако је утврђено да су акцијом руководили Павелић и Кватерник. Извештај француске државне комисије и данас под ембаргом
Вичући „Живео краљ“, на данашњи дан пре 80 година у Марсељу, бугарски терориста и усташки инструктор Владо Черноземски, алијас Владо Шофер хладнокрвно је изрешетао југословенског монарха Александра Карађорђевића, француског министра спољних послова Луја Бартуа и ратног хероја генерала Жофра. Атентатор се просто прошетао кроз обезбеђење, јер је размак између полицајаца задужених да контролишу масу био десет метара!
Југословенски краљ с домаћинима био је 9. октобра 1934. у половном отвореном аутомобилу марсељске полиције, који се кретао брзином пешака. Не зна се ко је креирао идеалне услове за атентат, јер су од полиције истог дана одузете све писане наредбе. Атентатор није могао да сведочи јер је издахнуо од батина. За учешће у атентату суђено је усташким терористима нижег ранга, иако је неоспорно утврђено да су акцијом руководили Анте Павелић и Еуген Дидо Кватерник, који су унајмили Черноземског. Усташки шефови су били под заштитом Мусолинија који није дозволио њихово изручење, а Француска није инсистирала.
– Париз је инсистирао да Југославија из оптужница, нарочито из оне пред Друштвом народа изостави Италију. Мусолини је отворено радио против Југославије, али је у том тренутку био у сукобу и с Немачком око Аустрије, према којој је имао аспирације. Зато је Француској био важнији од Александра. Југославија је пуштена низ воду – каже др Миле Бјелајац.
Истраживачи претпостављају да се докази о позадини атентата налазе у извештају француске државне комисије, али он је и данас под ембаргом.
Александар Карађорђевић и Луј Барту (Извор: Вечерње новости)
– Овај извештај се налази у државном архиву, а сви покушаји да га добијем били су узалудни. Вероватно би његово објављивање и данас могло да произведе политичку штету. Сматрам да је Италија стајала иза атентата, али катастрофални пропусти у обезбеђењу указују да је постојала сарадња с неким утицајним у Француској – каже проф. др Предраг Симић.
Он не верује у верзије да је Немачка стајала иза атентата, јер је у то време краљ Александар успоставио добре односе с Берлином. Пошто Француска, Енглеска и САД нису биле заинтересоване да економски сарађују с Југославијом, у празан простор ступила је Немачка. У лето 1933. у Југославију је дошла делегација из Берлина и уговорила узгајање уљарица, а југословенске власти су у замену за извозне олакшице пристале да Немачкој дају ексклузивно право на експлоатацију руда, пре свега метала неопходних за војну индустрију. Непосредно пре ове посете Немачка се повукла из Конференције о разоружању.
Велика Британија је немачки уплив у Југославију сматрала угрожавањем интереса и почела је да помаже хрватским сепаратистима. Пошто је Немачка иступила из Друштва народа, а 1934. у ову организацију је ушао Совјетски Савез захваљујући напорима министра Луја Бартуа, који је убијен с краљем Александром у Марсељу. Обојица су игнорисали упозорења југословенских обавештајаца да усташе спремају атентат.
Краљ снимљен тренутак после атентата (Извор: Вечерње новости)
– Син југословенског посланика у Паризу Спалајковић причао ми је да је краљ био упозорен на атентат и да му је нуђено да се искрца у другој, безбеднијој луци. Он је то одбио, као и препоруку да носи панцир кошуљу. Луј Барту није погинуо од хитаца атентатора Черноземског, већ од залуталог метка жандарма који су пуцали у оном метежу. Бартуов син, кога сам упознао у Француској, причао ми је да су били заузети око краља и заборавили на Бартуа, старог човека, који је искрварио и умро – наводи др Симић.
Барту је дошао на чело француског министарства спољних послова у фебруару 1934. и одмах успоставио дипломатске односе Француске са Совјетским Савезом и покушао да створи антинемачки савез у Европи. Руски историчар Владимир Константинович Волков зато сматра да је прави циљ атентатора био Барту.
| САВЕЗ ТЕРОРИСТА
Француске левичарске новине су протестовале због посете краља Александра, а „Иманите“, лист француске Комунистичке партије, у наслову га је називао тиранином и грозним мучитељем, који шурује с Хитлером. То је било у складу с политиком Коминтерне која се залагала за разбијање Југославије. Тај програм је изложен још 1928. и на Дрезденском конгресу КПЈ, где је не само Југославија означена као тамница народа коју треба уништити, већ је као циљ постављено и разарање Србије. Зато је дошло и до сарадње великбугарских, усташких и Коминтерниних терориста. Бугарски историчари наводе да је Владо Черноземски радио као плаћени убица и за Коминтерну. |
Б. Субашић
(Вечерње новости, 9. 10. 2014)
Матија Бећковић: О великом делу мученика краља Александра I Карађорђевића
Пре 70. година убијен је Краљ Александар I Карађорђевић, син Краља, унук Кнеза, праунук Вожда, најзначајнији српски владар не само у XX веку.
Рођен у Цетињу, остао без мајке с непуне 2 године, школовао се код Руског цара, у Пажевском корпусу у Петровраду, водио три рата, прегазио Албанију, и за свога живота једва да је некад скинуо униформу.
Постао је Врховни командант Српске војске тек што је прошао двадесету годину и извојевао њене најславније победе: на Куманову, на Брегалници, на Церу и Колубари, на Кајмакчалану и Солунском фронту. Историју је доживљавао као поезију и, као што је написала Ребека Вест: „Имао поетску идеју коју су имали само највећи људи у историји.“
И сам је писао и преводио песме, волео музику, разумео се у сликарство. Био је неодступни верник, несебични добротвор, неуморни задужбинар, обновитељ готово свих установа наше културе.
Његов отац, Краљ Петар I Ослободилац превео је расправу Џона Стујарта Мила „О слободи“ . Будући Краљ Александар је као кадет превео „Песму о соколу“ Максима Горког. Тако су обојица из изгнанства најављивали слободу свом народу. У младости је писао родољубиве песме у маниру Милана Ракића. Остало је забележено да му је предлагано да уђе у Српску Краљевску Академију. На ту понуду је одговорио да би веома лоше мислио о Академији која би га у своје чланство примила као песника.
Године стварање Југославије су и године Октобарске револуције. Убијен је Руски цар у кога су полагане наде да ће бити ослонац и заштитник државе Јужних Словена. Русија је нестала а настао је Совјетски Савез, држава коју је признао читав свет али Краљ Александар није. У Београду је задржао царског амбасадора а срце и сва врата своје земље отворио за руске изгнанике међу којима су били и неки највећи православни духовници и интелектуалци. Први загранични конгрес изгнаних писаца Русије (међу којима су били и најславнији, као рецимо Иван Буњин) одржан је у Београду под покровитељством Краља Александра.
Према мемоарима присутног француског амбасадора Новленса, на првом пријему који је вођа младе совјетске републике приредио за стране дипломате, краљевски амбасадор Мирослав Спалајковић казао је Лењину: „Ви сте убица и изрод словенске расе. Ја Вам пљујем у лице!“ Та дотад нечувена реч сведочи о много чему и сигурно није продужила живот ни Краљу ни његовој Краљевини.
Због најодлучнијег отпора фашизму и комунизму у време кад им се мало ко опирао, лако су га уочили и Лењин и Стаљин и Хитлер и Мусолини и брзо сложили нишанске справе на његовим прсима. И пре атентата су му претили убиством, али „одсуство страха од смрти“ учинило је да, упркос многим упозорењима и предсказањима, није одустао ни од свог последњег пута, нити је пристао да обуче панцир, нити прихватио предлог да се са брода не искрца, иако је знао да су убице пре њега стигле у Марсејску луку. Фашизам који се приближавао пресрео га је не путу мира и убио заједно са француским министром иностраних послова Лујом Бартутом пред очима милион Француза који су дошли да поздраве Краља војсковођу и ратног савезника. Хитац који му је узео живот погодио је и државу коју је створио. Да је ту и она убијена знали су многи, иако је после тога на мукама издисала до наших дана.
Сахрањен је на Опленцу, уз Карађорђа и Краља Петра чије снове је остварио, него у крипти поред своје мајке које се највише ужелео. Имао је 45 година и 49 килограма телесне тежине.
Сахрана југословенског краља у Београду (Извор: Вечерње новости)
У часу кад је влада његовог сина Краља Петра II прва у Европи бацила рукавицу у лице Хитлеру, Французи су, како је запамћено, са цвећем и свећама кренули ка месту на којем је убијен.
О двестагодишњици Првог српског устанка и седамдесетогодишњици његове смрти, десетине српских интелектуалаца обратило се Светом Архијерејском Синоду СПЦ с предлогом да се блаженопочивши Краљ Александар I Карађорђевић упише у Диптих светих српских мученика.
Због витешког и хришћанског држања пред смрћу Руска православна црква прогласила је последњег руског цара и царску породицу светим царским мученицима на 80 годишњицу њиховог смакнућа. Краљ Александар I је део те породице. Руски цар га је крстио и школовао, био му савезник и сапатник, с њим је поделио исти мученички подвиг ни за одлуку Светог Архијерејског Сабора да Краља Александра I Карађорђевића упише у свети Српски мученикослов нема боље и тачнијег образложења од оног које је дала Руска црква за Руског цара и Царску породицу.
Краљ Александар I назван је мучеником безброј пута, званично и незванично, писмено и усмено, код нас и у свету, од часа када се удостојио мученичког венца па до данашњег дана. Учинила су то и два светитеља: Николај Лелићки беседом о Краљу мученику на четрдесетодневни помен и Јован Шангајски који је говорећи у руском храму Свете Тројице већ трећи дан по убиству рекао да се Краљ Александар својим мученичким подвигом придружио Цару Лазару и Цару Николају II.
Као што глави Вожда Карађорђа „би суђено за венац се свој продати“, Краљу Александру било је суђено да главу да за мученички венац који ће, надати се, ускоро освештати његова црква прибрајујући га сабору светих српских мученика.
Краљ Александар I поделио је голготске муке са својом војском, донео слободу и васкрс распетој отаџбини, запалио заветну свећу Царице Милице и својим указом исходио уједињење Српске Православне Цркве.
Као Карађорђев праунук довршио је маузолеј на Опленцу, као богољубац и помиритељ обновио дрвену цркву у Такову, као Његошев потомак обновио капелу на Ловћену, као витез подизао споменике Незнаном јунаку на Авали, Победнику и Захвалности Француској на Калемегдану, као верник украсио Каленић и помогао изградњу стотина храмова, као ратни друг поставио белеге и уредно војничкога гробља и костурнице широм света и своје земље, као владар откупио рукопис „Горског вијенца“ пронађен у дворској бибилиотеци у Бечу, а већину о трошку своје цивилне листе.
Свестан да га зло неће поштедети и да су га одавно уочили прогонитељи Бога и вере Христове, као помазаник Божији гледао је смрти у очи прихватајући је онако како смрт прихватају мученици.
Гологлави народ клечао је поред путева којима је пролазио његов ковчег, сељаци су носили изврнуте гуњеве, чобани лишћем затискивали звона а уплакана војска полагала венце од црног трња на његов одар.
Рука која га је убила ускоро је почела без списка да баца у јаме и коље његов народ, да му скрнави дом, растура породицу и државу, пали гасне коморе Аушвица и Јасеновца и завија у црно читав свет.
Девети октобар је најтрагичнији датум новије српске историје и уз Карађорђеву погибију најцрњи дан у двовековној повесници Династије Карађорђевић.
Последња фотографија Краља Александра (Извор: Вечерње новости)
Велики датуми које обележавамо ове године везани су за овај дан и за ово место и за овај храм. Опленац је Петропавловск Србије у којем почивају прометеји српске слободе и једине револуције која се звала српска.
Ако је ишта могао помислити у смртноме трену, било је да Срби никад неће заборавити како је завршио свој живот.
Зашто је, где је и од кога је убијен. Али с голготског пута којим је ишао за свог земаљског живота није сишао ни после смрти.
Памти се да је распустио Парламент и забранио политичке странке, а то му никада нису могли опростити љути заточници диктатуре пролетеријата и неоступне присталице једнопартијског система. Замера му се што је стварао Југославију иако је у њој први окупио и ослободио свој народ.
Мада је пао као прва жртва фашизма шест година пре почетка Другог светског рата, његово страдање настављено је и после победе над фашизмом. Пола века његово име и име краљевске породице било је прокажено. Једини споменик Краљу Александру и Краљу Петру кога се није могла домоћи рушилачка рука био је онај у Паризу на Јелисејским пољима, на скверу Краља Александра. Капела на Ловћену коју је обновио свом претку. Његовов име на споменику Незнаном јунаку на Авали било је прекривено гранитном лајсном. Та лајсна је уклоњена недавно, али гранитна громада из које је та лајсна исклесана још притиска његово име и дело. Уклањање те громаде његов народ и његова црква не дугују само њему него правди, истини и себи.
Још је у туђини гроб његовог сина, Краља Петра II и његове славне удовице Kраљице Марије. И дa српски народ нема других грехова ни дугова осим оних прем свом краљу мученику и његовој породици, био би прегрешан и презадужен.
Свећа коју је запалио у Дечанима тиња готово претуљена. Из рушевина државе коју је створио Србија се још није искобељала а камоли вратила себи.
И после космичке срамоте коју су доживеле његове убице и скрнавитељи његовог дома, који су пуцали и у чело Христа Спаситеља у дворској цркви на Дедињу, ових дана чујемо да ће у сред слободног Београда 2004. године бити позван онај ко је одобрио да гардијска јединица ода почаст краљу Петру I поводом стогодишњице његовог крунисања. Да је то истина видимо данас када грешка није поновљена и кад тој јединици није дозвољено да на Опленцу ода почаст најславнијем војнику и војсковођи, врховном команданту српске војске Краљу Александру Карађорђевићу. Ако је та одлука донета по правилима војске Србије и Црне Горе, то би значило да су у нашој војсци на снази правила и укази оног каплара кога су регент Александар и његова војска крваве главе отерали са Сувобора или Његових следбеника непријатеља Србије и Црне Горе.
Слава витешком краљу мученику Александру Карађорђевићу!
На седамдесету годишњицу убиства краља Александра Карађорђевића, 9. октобра 2004. године
Беседа Светог Владике Николаја из 1954. године, о двадесетогодишњици убиства Краља Александра I Карађорђевића
Categories: Аз и буки
Сигурно да је француска полиција добрим делом својим (намерним?) нечињењем олакшала извођење атентата. Битно је питање : ко је вукао конце “иза паравана“ ? Да је Немачка искључиво одговорна за убиство у Марсељу је совјетска пропагандна операција, заснована на “старим нацистичким документима“ исфабрикованим после Другог светског рата у ДДР-у, 1957 г., за потребе хладног рата против Западне Немачке. Од свих држава могуће директно/индиректно уплетених у тај злочин, то је због иредентизма одговарало Италији и Мађарској, али је у том тренутку (1934 г.) најмање одговарало баш Немачкој, јер упорно одбијање признавања СССР-а, чега се Александар за живота држао, онемогућавало је жељени савез СССР-а са Француском и Малом Антантом против Немачке. С друге стране, СССР је на Александра гледао као на упорног противника кога треба уклонити, а совјетске обавештајне службе су тада тесно сарађивале са усташама. У Београду је тада деловала једна добро закамуфлирана совјетска обавештајна ћелија на челу са Роландом Абијатеом (ресторан/кабаре/тајна коцкарница и куплерај “Мали Париз“, на истом месту и згради у којој се и сада налази истоимени београдски ресторан).
Абијатеов задатак у Београду је био да прати кретања на Двору и преко своје љубавнице – Швеђанке о томе обавештава усташе у Француској. Њу је у свом роману “Liepa Plavka“ – условно речено, овековечао Анте Павелић. Она се у Београду појавила кад и Абијате, као “шведска бароница Брита фон Калас“, као његова “вереница”, живела с њим, и често путовала – што у Бугарску, што у Француску, а свима у Београду је упадала у очи, поред осталог и својим луксузним кабриолетом, али је како кажу била и изузетно лепа плавуша. Наводно је убрзо после атентата погинула у брзој вожњи излетевши са кривине у море у близини Ђенове….
Одмах по Марсејском атентату, Абијате је побегао из Београда и “нађен мртав у Алпима“. Од своје “смрти“ се убрзо опоравио и наставио под другим именима (Франсуа Росси, Виктор Сергејевич Правдин, и ко зна каким још…) успешну каријеру у совјетским “органима“; оперисао је у Француској, Швајцарској и САД (за време и после Другог светског рата), и умро у Москви 70-тих година прошлог века. Сви полицијски документи о њему су на захтев НКВД-а нестали из Београда по доласку комуниста на власт, али југословенски “органи“ нису били довољно темељни у уклањању, па је ипак по нешто у београдским архивима и остало. У постсовјетским публикацијама о совјетским “органима” се тек у последње време о Абијатеу нешто нађе. Дакле, списку “осумњичених држава“, поред Италије, Мађарске и Немачке се мирне душе мора додати и СССР. Не треба гајити илузије да ће се права истина о “главноме иза паравана“ икада дознати.
Др Лазар Прокић, човек толико занимљиве биографије да и сам завређује да се о њему пише, изузетно добар познавалац масонерије, у мноштву својих радова објављених у међуратној и ратној штампи, а нешто и по Прокићевом изласку из комунистичког затвора и одласку у Немачку (у “Искри”), износи мноштво занимљивих података којим кривицу за организовање атентата сваљује на енглеску и француску масонерију, пре свега Велики Оријент. Разлоге у томе он налази прво у укидању парламентаризма и завођењу личног режима, од кад француска, пре свега левичарска и либерална штампа почиње да га назива кривоклетником и угњетачем, али много више у проширењу југословенске спољне политике. Александар је, по Прокићу, одбио да смисао Краљевине задржи само на антинемачкој основи (Мала Антанта), већ је Балканским споразумом и састанком са Ататурком, потом сусретом са царом Борисом (намера да се ступи у контакт са Мусолинијем) те сусретом са Герингом (не само њихов долазак у БГ, већ и “тајни излет” у јужну Немачку) проширо основу државне спољне политике. Све је, по др Прокићу, водило атентату: ишло се у Марсеј, уместо директно у Париз, полиција је у највећем броју повучена, Александра су у Марсеју дочекали демонстранти, тзв Народни фронт – левичарска организација, под контролом Великог Оријента, власт у Марсеју тада су држали левичари, који су створили непријатељску атмосферу, полиција која је мотоциклима требало да иде уз аутомобил је повучена, уместо њих остала су само два коњаника, али су и они јахали испред аутомобила, а не паралелно. Маса је стајала на путу, што је успоравало кретање аутомобила, а на једном месту је пут којим су се кретали поправљан!, па је ауто буквално милио. Десничарска штампа у Француској је већ дан по убиству краља директно оптужила француску масонерију.Оптужена је и марсејска полиција, али се она бранила да је знала да ће атентата бити, па је тражила помоћ војске. Међутим, министар полиције, Суро, је одбио војну помоћ и послао два дана раније своја два сарадника, који су укинули све ванредне мере обезбеђења. Министар Фр. полиције је забранио приказивање документарног филма о атентату, а сам филмски материјал конфисковао и спалио.Сниматељ филма је случајно умро баш 24 сата након атентата. Приватна тужба краљице Марије је повучена, јер је суд судио Александру, итд, итд… Толико детаља, а нико да провери. Колико знам, бар ту књигу поседујем, Прокићеве радове је у једном “свом” зборнику радова, “Тајна друштва у Србији”, објавила једино – Исидора Бјелица!
Поштована господо,
задовољство је, када имамо прилику, да уз текст добијемо и коментаре, који допуњавају текст у сваком погледу. Хвала и за подсећање на МАЛИ ПАРИЗ, кафану моје младости! Нисам знао, да је била “седиште” служби пре Другог рата, па питам, да ли је била у “функцији” и касније.
@Слободан Млинаревић
ХВАЛА! Задовољство је обострано.